Јован Ђорђевић
Рођење: 25. новембар 1826. Сента, Хабзбуршка монархија Смрт: 22. април 1900. Београд, Краљевина Србија Познат по: оснивању Народног позоришта и химни Боже правде

Јован Ђорђевић (Сента, 25. новембар 1826 — Београд, 22. април 1900), српски књижевник. Био је оснивач и директор Народног позоришта у Београду, управник Српског народног позоришта (1863—1868), професор историје на Великој школи и министар просвете. Написао је српску химну Боже правде.

Јован Ђорђевић је рођен 25. новембра 1826. године у Сенти.¹⁾²⁾ Његов отац Филип Ђорђевић био је богати трговац из Сенте, кога су Мађари звали будна глава.³⁾ Филип је био у своје време један од најобразованијих Срба у Војводини.⁴⁾ Био је члан Матице српске, био је помагач свих родољубивих и културних подухвата.⁵⁾ Јован Ђорђевић је имао девет сестара. Гимназију је похађао у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, а филозофију у Пешти.⁶⁾ У Пешти се 1845. уписао на студиј медицине, али 1848. прекинуо је студије.⁷⁾ На позив бачког великог жупана Исидора Николића Џавера отишао је 1849. да ради у Сомбору, а одатле је прешао у Лугош, где је био судски чиновник.⁸⁾ Прешао је 1852. године у Нови Сад, у коме је био професор историје у српској гимназији од 1852. до 1857.⁹⁾¹⁰⁾ У Новом Саду се сукобљавао са онима, који су се противили Вуковој реформи, па је због тога 1857. прешао у Пешту. где је постао секретар Матице српске и уредник Летописа Матице српске у периоду 1857—1859.¹¹⁾¹²⁾ Међутим и ту је имао доста конзервативних противника, па се 1859. вратио у Нови Сад.¹³⁾

Прихватио је понуду Данила Медаковића и заједно са Ђорђем Поповићем прихватио се да уређује „Српски Дневник” у Новом Саду.¹⁴⁾ Водио је углавном администрацију и писао у просветном делу листа.¹⁵⁾ Почео је 1860. да објављује низ важних чланака о позоришту, па је тиме потакао да се 1861. оснује Српско народно позориште у оквиру Српске читаонице.¹⁶⁾ Објашњавао је да позориште чува језик и народне обичаје и буди националну свест и да је због тога од огромнога значаја.¹⁷⁾ Сматрао је да ниједна просветна установа не може тако добро да развија народни језик.¹⁸⁾ Током 1861. био је посланик на Благовештанском сабору и своје белешке са тог сабора издао је у књизи Радња Благовештанског Сабора 1861.¹⁹⁾ Био је једно време главни покретач културнога полета у Војводини.²⁰⁾ У време апсолутизма организовао је различите просветне манифестације са циљем да одржава активан и компактан национални дух.²¹⁾ Такву једну свечаност организовао је 1861. поводом Текелијине стогодишњице рођења.²²⁾ Био је управник Српског народног позоришта од 1863. до 1868. Да би му више времена остало за позориште предао је 1863. године Светозару Милетићу фактичко уређивање „Српског Дневника”, а он се све више посвећивао позоришту.²³⁾ Међутим формално је и даље био главни уредник „Српског Дневника”, па је због Милетићевога уређивања и он био стављен пред војни суд, а „Српски дневник” је био обустављен.²⁴⁾ Био је амнестиран 1865, али више није покретао лист.

Српско народно позориште је у јесен 1867. гостовало у Београду и тада је кнез Михаило Обреновић одушевљен позориштем обећао Ђорђевићу да ће он лично о свом трошку сазидати зграду за позориште у Београду.²⁵⁾²⁶⁾ Ђорђевић је позван 1868. да буде први директор Народног позоришта у Београду.²⁷⁾ За драматурга је именован 1870. Народно позориште је 1873. међутим било затворено, па је постављен за наставника, а 1876. постао је директор полугимназије у Шапцу.²⁸⁾ Био је 1880. постављен за директора учитељске школе у Београду, а 1888. изабран је за професора опште историје на Великој школи.²⁹⁾ Био је 1887. учитељ младога престолонаследника Александра Обреновића, а предавао му је историју и географију и пратио га је на путу за Крим.³⁰⁾ Био је једно кратко време 1892. министар просвете у влади Јована Авакумовића.³¹⁾

Песме је почео да пише још 1842. У младости је написао спев Кнез Павле, а касније је написао Сабљу Краљевића Марка.³²⁾ Престолонаследник Милан Обреновић је тражио да се напише позоришна алегорија у време када је он 1872. постајао пунолетан и преузимао је власт од Намесништва. Јован Ђорђевић је због тога написао позоришну алегорију Маркова сабља, која је требала да својим патриотским садржајем и подржавањем краља постигне битан ефекат у том тренутку. Српска химна Боже правде је била саставни део Маркове сабље.³³⁾ Али од свега књижевнога рада, важније је његово иницијаторско и организаторско деловање на културном, посебно на позориштном пољу. Ту спада Глумачка школа, коју је основао 1870. и у којој је предавао он сам с Алексом Бачванским до 1893, као и документирани мемоар о позоришту и његовој кризи, који је предао министру просвете 1873.³⁴⁾ Од књижевних радова ваља споменути још: биографије о Двојици Статимировића и о Чучук-Стани, Латинско-српски речник (1886), Општа историја у два тома (1898), многобројна позоришна дела с мађарског и њемачког (Шилерова Сплетка и љубав), оцене за многе уџбенике и књижевне појаве, путописи (Летопис, 133, 134, 135), занимљиве успомене у „Јавору” од 1892.³⁵⁾ Приредио је и Латинско-српски речник, након четири године рада на њему. Поред осталих књижевних заслуга однеговао је и васпитао свога нећака Стевана Сремца.³⁶⁾

Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од 1863. Дописни је члан Српског ученог друштва наименован 1864. Редовни је члан (Одбора за науке философске и филолошке) од 1869. и Одбора за ширење науке и књижевности у народ од 1883. Секретар је Одбора за науке философске и филолошке СУД 1884–1887 и 1888. Почасни је члан Српске краљевске академије од 1892.

• Бранково коло 6 (1900) 635–638
• Дод. Поменику, 38–39 (M. Ђ. Милићевић)
• А. Гавриловић. Знаменити Срби 19. века
• Миле Павловић, Стеван Сремац, Нишки културни центар, Ниш, 2005.
• Министри просвете Србије 1811–1918. Београд, 1994, 100–101.
• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка / ред. Станоје Станојевић, Београд 1929. књига 1 стр. 631
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 3.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Jovan Djordjevic