Јован Белимарковић (Београд, 13. јануара 1827 — Врњачка Бања, 28. август 1906),¹⁾ српски генерал. Био је министар одбране и министар грађевина, а од 1889. до 1893. био је један од тројице краљевских намесника. Имао је одлике правог војсковође, са својом смелошћу у командовању и способношћу да држи војску у добром расположењу. Ослободио је Врање и заједно са Милојком Лешјанином ослободио је 1878. године Ниш.

Јован Белимарковић је рођен 1/13. јануара 1827. у Београду.²⁾ Основну школу, гимназију и Лицеј завршио је у Београду.³⁾ Годину дана студирао је филозофију у Берлину.⁴⁾ У војску је ступио 1846. Након тога био је државни питомац на универзитету у Берлину до 1848, где је био на артиљеријској школи у Берлину.⁵⁾ Унапређен је 1850. у чин потпоручника, а у Србију се вратио 1851. године.⁶⁾

Од 1852. до 1857. био је професор Артиљеријске школе (претече Војне академије).⁷⁾ За време Светоандрејске скупштине 23. децембра 1858. усвојено да до доласка кнеза Милоша намесничку власт врши скупштина, па су Стевчи Михаиловићу поверили врховну команду над војском и полицијом, а као помоћнике добио је Ранка Алимпића за војне послове и Јована Белимарковића за полицијске послове.⁸⁾⁹⁾ Белимарковић је командовао грађанском гардом, наоружаним грађанима Београда, који су били спремни да бране скупштину.¹⁰⁾ Унапређен је 1858. у чин капетана, а 1859. у мајора.¹¹⁾¹²⁾ Био је постављен за директора Артиљеријске радионице Тополивнице у Крагујевцу, а онда је новембра 1861. дао оставку на војну службу. Поново је активиран за време бомбардовања Београда 1862, када је командовао једним одсеком одбране Београда. Током лета 1862. владала је криза у односима са Турском, па је постављен за команданта левог крила, а Ранко Алимпић за команданта десног крила у могућем рату са Турском.¹³⁾ Постао је 1865. шеф штаба стајаће војске, а 1866. био је инспектор инжењеријских трупа.¹⁴⁾ Постављен је 1867. за помоћника министра одбране.¹⁵⁾ Постављен је за министра одбране и вршиоца дужности министра грађевина у влади Ђорђа Ценића и у влади Радивоја Милојковића од 3. јула 1868. до 22. августа 1872. У влади Миливоја Петровића Блазнавца био је министар грађевина и заступник министра одбране од 22. августа 1872. до 5. априла 1873. Унапређен је 1869. у пуковника.¹⁶⁾

Након Блазнавчеве смрти априла 1873. откривене су злоупотребе у министарству одбране, за које је оптужен Белимарковић, па је читава афера по њему названа Белимарковићева афера.¹⁷⁾ Прецењена је штета на 17.500 дуката, па је 1. сепртембра 1873. влада одредила једну комисију да испита злоупотребе у министарству одбране.¹⁸⁾ У исто време оптужен је Живко Карабиберовић у афери Српске банке, а пошто су Белимарковић и Карабиберовић били главни чланови моћнога и добро умреженога племена Бабадукића, онда су сви Бабадукићи почели да оптужују Јована Ристића да је корупцију Намесничкога режима, чији је он био главни носилац, настојао да пребаци на Бабадукиће.¹⁹⁾ Комисија је нашла разне неправилности у војним магацинима.²⁰⁾ Осумњичено је неколико лица из министарства одбране, а за Белимарковића је одређено да одговара пред скупштином.²¹⁾ Скупштински одбор је поред ранијих злоупотреба нашао да постоје злоупотребе у војним набавкама, а с обзиром на Белимарковићево богатство и начин живота сматрали су да постоји довољно елемената за оптужбу.²²⁾ Белимарковић се успешно одбранио доказујући да су те набавке биле изузетно јефтине, па га је скупштина ослободила кривице.²³⁾ Постојало је и мишљење да га је од кривичног гоњења спасио кнез Милан, који је преко својих ађутаната застрашио или поткупио посланике да заштите њему верног и поузданог Белимарковића.²⁴⁾ Касије је сам кнез признавао да је та афера упропастила углед владе у очима сељака.²⁵⁾

Белимарковић је од 1872. до 1875. био члан Државнога савета.²⁶⁾ Током 1875. оптужио је председника владе Аћима Чумића да је присташа Карађорђевића.²⁷⁾ Одмах након тога Белимарковић је пензионисан, иако је био члан Савета.²⁸⁾ Поново је активиран јуна 1876, када га је влада послала пред почетак Првог српско-турског рата у Црну Гору, да договори заједнички рат против Турака. Био је изасланик код црногорске војске све до 1877.²⁹⁾ Учествовао је у бици на Вучјем долу 28. јула 1876, када му је кнез Никола поверио команду над резервом.³⁰⁾ У Другом српско-турском рату био је командант шумадијског корпуса.³¹⁾

Командант тимочког корпуса Ђура Хорватовић је пре њега са војском ушао у ослобођени Пирот, па је тражио да се и за њега понови свечани дочек.³²⁾ Заслужан је за ослобођење Ниша, заједно са Милојком Лешјанином, па је добио највећи орден, Таковски крст са лентом.³³⁾ Ослободио је Врање 31. јануара 1878. Као командант одликовао се брзим одлукама, а његово самопоуздање и разметљивост подизали су код војске морал и веру у победу.³⁴⁾ Имао је одлике правог војсковође, са својом смелошћу у командовању и способношћу да држи војску у добром расположењу.³⁵⁾ Унапређен је у генерала 1877.³⁶⁾

Био је на дужности команданта шумадијског корпуса до 1882, када је пензионисан. Члан Државног савета постао је поново 1888.³⁷⁾ Од 1889. до 1893. био је краљевски намесник заједно са Јованом Ристићем и Костом Протићем.³⁸⁾ Главну улогу у намесништву имао је Јован Ристић.³⁹⁾ Сва тројица намесника били су верни краљу Милану. Ристић је понекад морао да смирује Белимарковића, који је сматрао да треба кидати све везе са радикалима.⁴⁰⁾ Након смрти Косте Протића поставило се питање трећег намесника и тада се Белимарковић потпуно завадио са радикалима, да ни Јован Ристић није могао да изглади њихове међусобне односе.⁴¹⁾ Претио је да ће на Теразијама да направи касапницу радикалског меса, па су и радикали њему узвраћали на исти начин.⁴²⁾ Белимарковић је отада ишао у пратњи телохранитеља.⁴³⁾ Између Јована Ристића и Белимарковића дошло је до неслагања по питању трећег намесника.⁴⁴⁾ Белимарковић је за намесника желео свога сестрића Јована Авакумовића, а Јован Ристић је желео некога из свога племена Хаџи-Томића.⁴⁵⁾ У државном удару 13. априла 1893. смењен је са положаја намесника.⁴⁶⁾ Био је пензионисан. Поново је активиран 24. марта/6. априла 1903. и постављен је за председника Сената.⁴⁷⁾⁴⁸⁾

Последње године је провео у вили у Врњачкој Бањи где је и умро је 15/28. августа 1906. и где је сахрањен.⁴⁹⁾

Добитник је следећих одликовања:⁵⁰⁾

• Таковски крст I степена са лентом
• Бели Орао I степена
• Златна медаља за храброст
• Орден Свети Станислав I степена (руски)
• Данилов орден II степена (црногорски)
• Медаља Обилића за храброст
• Румунска Звезда II степена
• Меџидија II степена и других

• С. Јовановић, Уставобранитељи:(1838-1858), Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1933.
• С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1933.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 3, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 2, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 1, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 1, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 3, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1936.
• Милева Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића, Београд, 1892.
• Ђенерал Белимарковић, Политика, број 931, уредник Владислав Рибникар, 16. 8. 1906.
• Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века Књига четврта 1897-1903, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1925.
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 1, 160
• Милић Милићевић и Љубодраг Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Војноиздавачки завод, Београд, 2003.
• Политика 16. август 1906, стр. 2

Jovan Belimarkovic