Садржај
Јеремија Гагић
| Јеремија Гагић |
|---|
 |
| Рођење: 12. мај 1783. Претоке, Османско царство Смрт: 1859. Венеција, Хабзбуршка монархија |
Јеремија Гагић (Претоке, 12. мај 1783 — Венеција, 1859), српски политичар и дипломата. Био је секретар Правитељствујушчег совјета за време Првог српског устанка. Касније је био руски конзул у Дубровнику (1815—1856).
Мисије за устанике
Јеремија Гагић је рођен 1/12. маја 1783. године у селу Претокама у крагујевачкој Гружи.1)2) Није познато када је из Србије прешао у Аустрију. У Руми је завршио основну школу.3) Након тога дошао је у Земун, где је ступио у службу свога зета Вука, свињарског трговца.4) На почетку Првог српског устанка два пута је прелазио у Србију, а 26. марта 1806. коначно се преселио у Србију.5) Још док је боравио у Земуну обавио је неколико мисија за устанике.6) Априла 1805. дочекао је изасланике влашког кнеза Ипсилантија, а у другој половини 1805. путовао је по некој мисији у Беч.7)
Секретар Правитељствујушчег совјета
Одмах по доласку у Србију постао је писар у Правитељствујушчем совјету.8) Августа 1806. послали су га заједно са Аврамом Лукићем у мисију да тражи новчану помоћ од тршћанских Срба.9)10) Из Трста се вратио са 12.750 форинти.11)12) Послали су га новембра 1806. код аустријског цара, да би издејствовао отварање границе и скидање забране за увоз хране и друге робе у устаничку Србију.13) Био је у саставу делегације, која је марта 1807. била упућена у главни стан руске војске у Букурешту ради договора о заједничком ратовању и да би се један руски чиновник послао код устаника.14)15)16) Крајем марта 1807. године Јеремија Гагић је постављен за другог секретара Правитељствујушчег совјета.17) Припадао је русофилској струји међу српским устаницима.18) Био је почетком јула 1807. главни тумач и посредник у разговорима између Карађорђа и маркиза Паулучија, односно у стварању Паулучијеве конвенције.19) Миленко Стојковић је као опозиција Карађорђу био Гагићев покровитељ и под његовим утицајем Гагић је посредовао при стварању Паулучијеве конвенције, према којој би Србија ступила под покровитељство Русије и добила би Руса као земљоуправитеља.20) Захваљујући Гагићевом залагању конвенција је састављена повољно по руске интересе и по интересе русофилне странке међу устаницима.21) Пошто би се том конвенцијом ограничила Карађорђева власт, он је није никад потписао. Јеремија Гагић је 1807. отишао по други пут у Букурешт, са циљем да оде до руског цара и образложи му српске захтеве.22) Због Тилзитског мира и руско-турског примирја није отишао у Петроград, него се задржао у Букурешту, где је неовлаштено и на своју руку заступао српске интересе.23) Заједно са руским представником Лашкаревим ишао је на преговоре са Турцима у Силистрији.24) Гагић је био присиљен да даде оставку 28. децембра 1807.25) Прави разлози нису познати и могу да се нагађају.26) Према Баталаки отпуштен је поред других разлога понајвише због Паулучијеве конвенције.27)
У руској служби
Након отпуштања намеравао је да оде у Влашку, али није му дозвољено.28) Прешао је маја 1808. године Миленку Стојковићу у Пореч (Доњи Милановац) и код њега је постао саветник и помоћник.29) Огорчен због избацивања из службе потпуно је стао на страну Карађорђеве опозиције.30) Када су Миленко Стојковић и Петар Добрњац фебруара 1811. били протерани из Србије, придружио им се Јеремија Гагић.31) Прешли су у Влашку, где је након неког времена ступио у руску службу.32) Најпре је био преводилац код руске војске на Дунаву.33) Од августа 1812. радио је у канцеларији код Чичикова, који је једно време био главнокомандујући руске војске у Румунији.34) Постављен је фебруара 1813. за титуларног саветника.35)
Конзул у Дубровнику
Постао је руски конзул у Дубровнику децембра 1815.36) На месту конзула остао је до 1856.37) Пошто је био руски конзул у Дубровнику био је у сталном контакту са Црном Гором и са Херцеговцима. Као руски конзул у Дубровнику много се дописивао са Петром Петровићем Његошем, али и са многим другим важним људима из Босне, Херцеговине и Албаније.38) Код њега је био похрањен Његошев тестамент, у коме је стајала његова жеља да његов наследник буде Данило Петровић.39)
Његош је умро 31. октобра 1851, а на скупштини на Цетињу 9. новембра 1851. за владара Црне Горе одређен је Његошев брат Перо Томов Петровић, председник Сената.40) Русија је инсистирала за поштовању тестамента, па су Гагић и руски дипломата Мерчињски почетком децембра 1851. отишли у мисију на Цетиње, где су на седници Сената и главних црногорских и брдских вођа апеловали да се за било какав спор око испуњавања Његошевог тестамента обрате за решење руском цару.41) Пензионисан је 1856. на властити захтев.42) Отишао је у Венецију, у којој је умро 1859.43)
Литература
- Радослав Перовић, Дневник Јеремије Гагића, Братство XXX, Београд, 1939, стр. 155–177
- Владика Петар Петровић Његош и Ј. Гагић руски конзул у Дубровнику, Јавор, број 1, уредник Илија Огњановић, 5. 1. 1888, стр. 11—18
- М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба, Београд, 1888, стр. 88—91
- К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака, 2. део, Беч, 1884.
- Радош Љушић, Вожд Карађорђе књига I, Удружење за српску повесницу, Београд, 2000.
- Радош Љушић, Вожд Карађорђе књига II, Удружење за српску повесницу, Београд, 2000.
- Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош, Књижевне новине, Београд, 1990.
- Лазар Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, Издање Баталакиног фонда, Београд, 1898.
Jeremija Gagic