Ђорђе Генчић
Рођење: 16. новембар 1861. Велики Извор, Кнежевина Србија Смрт: 19. октобар 1938. Београд, Краљевина Југославија

Ђорђе Генчић (Велики Извор, 16. новембар 1861 — Београд, 19. октобар 1938), српски политичар и индустријалац. Био је министар унутрашњих послова и градоначелник Ниша. Познат је као политички вођа завере, у којој је 1903. убијен краљ Александар Обреновић.

Рођен је 4. новембра/16. новембра 1861. године у селу Велики Извор крај Зајечара у тимочком округу.¹⁾²⁾ Његов отац Андреја Генчић био је посланик у многим скупштинама. После завршене средње школе отишао је у Беч, где је уписао економију.³⁾⁴⁾ Током његовога студија у Бечу након неколико година до српских студената у Бечу је успут свратио руски генерал Михаил Черњајев, који је био главни командант српске војске у Српско-турском рату.⁵⁾ Генчић је у име српских студената поздравио генерала Черњајева и толико га одушевио, да је након тога пратио Черњајева до Србије.⁶⁾ Након тога Черњајев га је позвао на војне студије у Русију, па је Генчић у Русији ступио у војну академију.⁷⁾ Након неколико година произведен је за руског гардијског официра, а за време службе у руској војсци напредовао је до чина капетана.⁸⁾

Јован Ристић је за време свога боравка у Русији након дужег убеђивања наговорио Генчића да се врати у Србију.⁹⁾ Одмах по повратку у Србију Генчић се посветио политици, а попут оца и Јована Ристића определио се за либерале.¹⁰⁾ Иако се по закону могло постати народни посланик тек са 30 година млади Ђорђе Генчић је ипак 1889. као веома школован и способан изабран за народног посланика.¹¹⁾ Постао је један од вођа Либералне странке.¹²⁾ Био је један од главних говорника либералне мањине.¹³⁾ Био је већ 1892. постављен за генералног конзула у Солуну.¹⁴⁾ Радио је на стварању добрих трговинских веза Србије и Русије.¹⁵⁾ Током 1894. либерали су се поделили, па је Генчић са групом независних либерала подржао неутрални режим оформљен 1894.¹⁶⁾ Био је именован за управника града (градоначелник) Ниша од јуна 1894.¹⁷⁾ Припадао је групи независних либерала. Уживао је велико поверење краља Александра Обреновића и посебно Милана Обреновића.¹⁸⁾ Када је дошло до разлаза између краља Александра и краља Милана најодлучније је стао на страну краља Милана.¹⁹⁾ Удесио је да Нишлије фебруара 1897. позову Милана Обреновића да се врати у Србију, али пошто се томе противила влада Ђорђа Симића, Генчић је смењен са места управника Ниша.²⁰⁾

Био је убрзо постављен за начелника нишког округа, а онда за државног комесара Народне банке.²¹⁾ Након Ивањданског атентата Милан Обреновић га је због оданости и због раније показаних полицијских способности одредио као најподеснијег за министра унутрашњих послова.²²⁾ Био је министар унутрашњих послова у влади Владана Ђорђевића од 11. августа 1899. до 21. јула 1900. Након Ивањданског атентата краљ Милан је намеравао да намеравао да стреља радикално водство, али због руске и аустријске интервенције морао је да попусти и одустане од погубљења вођа радикала. Никола Пашић није знао за аустријску интервенцију, па је краљ Милан послао Ђорђа Генчића да разговара са њим.²³⁾ Генчић је успешно наговорио Николу Пашића да деломично призна кривицу застрашујући га да ће у супротном главних 12 радикала бити погубљено.²⁴⁾ Супроставио се са већином министара јула 1900. краљу Александру не подржавајући његову женидбу са Драгом Машин.²⁵⁾ Генчић је одмах депешом звао краља Милана да се врати у земљу, не објашњавајући о чему се ради.²⁶⁾ Када је Генчић сазнао да је краљ набавио прстење покушао је заједно са Боривојем Нешићем да наговори Драгу Машин да се склони, а док њу не уклони из земље намеравао је да заточи краља Александра на двору, али план му се изјаловио.²⁷⁾ После тога Генчић је дао оставку.

Сви чланови владе Владана Ђорђевића, који су се супростављали краљевој женидби пали су у немилост.²⁸⁾ Одмах након оставки већина министара је пензионисана, а Генчић и Боривоје Нешић су отпуштени без пензије.²⁹⁾ Уследила је против њих хајка, у којој су називани издајницима, а претило се и хапшењима, па је Ђорђе Генчић побегао из Србије.³⁰⁾ Био је оптужен да је из диспозиционог фонда узео 3.000 динара, али он је тврдио, да је за тај новац имао усмено краљево овлаштење дано преко заступника.³¹⁾ Из иностранства је у неколико писама тражио од краља да повуче оптужбу против њега и тврдио је да се такве ствари могу дешавати само у неком средњевековном канату, а не у једној хришћанској уставној земљи.³²⁾ Након одређеног времена добио је краљеву дозволу да се врати у Србију и да неће бити прогањан.³³⁾ Када се вратио краљ је сазнао да су га Генчић и његова жена вређали у приватном друштву, па је оптужио Генчића због ранијих писама.³⁴⁾ Због увреде краља осуђен је на седам година затвора.³⁵⁾ Ипак након осам месеци затвора краљ га је помиловао.³⁶⁾³⁷⁾

У децембру 1901. састао се са групом официра завереника, међу којима је био његов нећак поручник Анта Антић.³⁸⁾ Из пожаревачкога затвора је изашао два три месеца пре тога. Својим говором и самопоуздањем одмах је оставио јак утисак на заверенике, којима је недостајало политичко искуство.³⁹⁾ Постао је политички вођа завере против краља Александра. Његов задатак био је да поред официра у заверу уведе и грађанске заверенике.⁴⁰⁾ Међу завереницима били су Јован Авакумовић, Јован Атанацковић, Драгомир Рајовић, Алекса Новаковић и Никола Хаџи Тома. Отада су се завереници састајали редовито у Генчићевој кући и ту су доносили најважније одлуке. Он је кад је све било спремно извршио и заклетву завереника. Генчић је имао истакнуту улогу у преврату од 11. јуна 1903. када је дошло до смене династија.

Након погибије краља Александра до образовања нове владе обављао је дужност министра унутрашњих послова у влади Јована Авакумовића од 11. до 25. јуна 1903.⁴¹⁾ Након тога био је министар народне привреде у влади Јована Авакумовића од 25. јуна до 4. октобра 1903. Брзо се повукао из политичког живота, јер се није слагао са својим политичким друговима.⁴²⁾ Разрадио је 1904. план оснивања нове конзервативне странке, са циљем да помогне краљу Петру да се реше радикалских тутора и да се земља изведе из кризе уз помоћ ауторитативне владе са међународном подршком.⁴³⁾ Када је добио подршку краља састао се са Вукашином Петровићем, који је предложио да Владан Ђорђевић постане вођа нове странке.⁴⁴⁾ Генчић се противио, јер је сматрао да за Владаном нико неће поћи, а Вукашин Петровић није био спреман да улази у акцију без Владана Ђорђевића.⁴⁵⁾

Незадовољан држањем краља Петра према њему постао је према тврдњама Јована Жујовића најопаснији човек за династију Карађорђевића.⁴⁶⁾ Он је током 1909. у име младих завереника успоставио неке везе са одређеним круговима у Енглеској.⁴⁷⁾ Иако то није била истина убедио је 1909. младе заверенике да је осигурао долазак енглеског принца на српски престо и да су са тим упознате вође радикала и самосталаца.⁴⁸⁾ За време Балканских ратова био је дописник руских листова Вједомости и Новоје времја.⁴⁹⁾ Одлазио је више пута у Русију, а посебно 1913, када се у штампи и на предавањима залагао да Руси подрже српска, а не бугарска права на Македонију.⁵⁰⁾ Током Првог светског рата био је дописник руских листова, а након 1915. залагао се у француској штампи за српску ствар.⁵¹⁾ Након Првог светског рата посветио се рударству и постао је власник неколико рудника. Између 1927. и 1929. према пројекту Драгише Брашована подигнута је породична Генчићева кућа, у којој се данас налази Музеј Николе Тесле.⁵²⁾ Умро је 19. октобра 1938. у Београду.

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 1, Београд, стр. 715
• Политика, 20. X 1938, стр. 6
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 2, Београд, 1935.
• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 3, Београд, 1936.
• Мирослав Пешић, Политичке странке и увођење парламентаризма у Србији од 1881. до 1903, докторска дисертација, Ниш, 2013.
• Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века Књига трећа 1889-1897, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1924.
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
• Сузана Рајић, Владан Ђорђевић биографија поузданог обреновићевца, Завод за уџбенике, Београд, 2007.

Djordje Gencic