Филип Христић
Филип Христић као гувернер Народне банке, аутор Урош Предић
Рођење: 27. март 1819. Самоков, Бугарска, Османско царство Смрт: 11. фебруар 1905. Мантон, Француска Познат као: доктор права, политичар, председник владе, министар и гувернер Народне банке

Филип Христић (Самоков, 27. март 1819 — Мантон, Француска, 11. фебруар 1905), српски политичар, председник владе Кнежевине Србије, министар спољних послова, министар просвете и члан Државнога савета. Био је гувернер Народне банке (1885—1889).

Филипов отац Христифор Риста Ђорђевић пореклом је из Самокова у Бугарској и истакао се у Првом српском устанку, па га је Карађорђе Петровић 1807. поставио за буљукбашу.¹⁾ Филипов отац је умро кад је Филип имао девет година и тада је породица потпуно осиромашила.²⁾ Филипови родитељи су се изјашњавали као Бугари, иако су изгледа били цинцарског порекла.³⁾ Пошто су му умирала мушка деца Риста је Филипа заветовао Хиландару, тј. намеравао да га упути на монашки пут.⁴⁾ Пошто је имао добар глас митрополит београдски Мелентије узео је Филипа за ђака-појца и препоручио га је кнегињи Љубици, која га је прихватила да се дружи и учи са будућим кнезом Михаилом и његовим старијим братом кнезом Миланом.⁵⁾ Након смрти митрополита Мелентија кнез Милош Обреновић се бринуо о њему и онда је новом митрополиту Петру дао да о њему преузме бригу.⁶⁾ Лицеј је завршио 1836, па је ступио у државну службу. Био је најпре практикант у београдском суду, а онда на инсистирање митрополита пресељен је у конзисторију.⁷⁾ Школовање је наставио 1836. у Београдској богословији.⁸⁾ Када је у децембру 1837. у Пожаревцу отворена прва војна академија, Филип Христић је повучен из државне службе, да би започео школовање на Војној академији.⁹⁾¹⁰⁾ Пошто је Војна академија затворена након само шест месеци, Христић се вратио у државну службу.¹¹⁾¹²⁾ Био је најпре практикант у Министарству просвете и санитета, али брзо је напредовао од практиканта до столоначелника.¹³⁾

Филип Христић

Био је један од првих десет државних питомаца, који су 1839. послани у иностранство на студије.¹⁴⁾¹⁵⁾ Заједно са Димитријем Црнобарцем био је у групи питомаца, која је стигла у Беч.¹⁶⁾ Међутим прве године нису уписали факултет, него су учили немачки и француски.¹⁷⁾ Након годину дана Државни савет га је заједно са Димитријем Црнобарцем и Костом Николајевићем послао на студије у Париз.¹⁸⁾ Иако су га послали да студира медицину, накнадно су му на инсистирање Јована Мариновића одобрили да студира право.¹⁹⁾ Међутим у Паризу су сматрали да нема довољно образовања, па је морао да похађа колеџ Луј Велики.²⁰⁾ Једно време морао је да учи француски и латински и тек онда је уписао право. Дипломирао је право (лиценцијат права) 1845. и вратио се у Србију.²¹⁾ По повратку у Београд постављен је 1846. за секретара у тек основаном Врховном суду, али пошто није стигао султанов ферман за тај суд, радио је шест месеци у Апелационом суду.²²⁾ Након тога поново је добио одобрење за продужетак школовања у Паризу.²³⁾ Докторирао је 1848. право у Паризу и спадао је међу првих пет доктора наука, који су се након докторирања вратили у Србију.²⁴⁾²⁵⁾

Након тога ступио је у државну службу. Постао је 1848. секретар у министарству просвете, а 1849. постављен је за секретара школске комисије, која је припремала прве уџбенике.²⁶⁾ Написао је 4 уџбеника за основну школу.²⁷⁾ Постављен је новембра 1851. за заступника српског капућехаје (дипломатског представника) у Цариграду и на том месту се задржао осам месеци.²⁸⁾ Оженио се ћерком најбогатијег београдског трговца Хаџи Томе.²⁹⁾ Хаџи Томине ћерке биле су удане и за Јована Ристића, Радивоја Милојковића и генерала Антонија М. Богићевића.³⁰⁾ За време Карађорђевића био је од 1856. комесар при сталној Дунавској конференцији, која је била надлежна за регулисање слободне пловидбе Дунавом.³¹⁾ Након Тенкине завере постављен је за члана Државнога савета као човек одан кнезу Александру Карађорђевићу.³²⁾

Био је увек услужан и љубазан, па је био омиљена личност на Карађорђевићевом двору, а онда и на двору Обреновића.³³⁾ Веома брзо се снашао и приликом смене династија. Слободан Јовановић га је сматрао салонским интригантом.³⁴⁾ За време Друге владавине кнеза Милоша био је његов лични секретар.³⁵⁾ У то време политички је припадао конзервативцима.

За време кнеза Михаила именован је 1860. године за његовога првога председника владе (8. новембар 1860 — 21. октобар 1861). У тој влади био је и министар спољних послова.³⁶⁾ Била је то влада у којој су по кнежевој жељи били и конзервативци и либерали и која је требала да измири странке.³⁷⁾ Када је представљао своју владу Христић је нагласио да министри треба само да слушају кнеза и да ураде шта им кнез нареди, а то је била велика промена јер је у доба уставобранитеља Савет контролисао министре.³⁸⁾ Филип Христић није имао правога ауторитета да контролише владу, па су се министри међусобно свађали.³⁹⁾ За време те владе одржана је Преображенска скупштина, на којој су усвојени основни закони, којима се битно мењао Турски устав из 1838.⁴⁰⁾ Пошто је био сувише слаб да би даље водио владу морао је да одступи 21. октобра 1861. После тога био је активан као члан Државнога савета у коме су од седамнаест чланова само њих четворица имали више образовање. Без Филипа Христића и Димитрија Црнобарца остали саветници нису ништа знали да реше.⁴¹⁾

Током 1864. поставио је на Државном савету питање министарске одговорности.⁴²⁾ Тврдио је да су све кризе настајале због непостојања министарске одговорности, па су због тога настајале буне против кнеза и кнежеви су се мењали, а министри остајали. Илија Гарашанин се сматрао погођен тим питањем, па је као председник владе оштро одговорио владиним актом, позивајући се при том и на кнежев ауторитет а онда су му се остали саветници придружили, па је Христић морао да оконча са својим захтевом.⁴³⁾ Христић је заправо покушао да разради одговорност министара пред Саветом, али кнез Михаило Обреновић је сматрао да онда министри не би били више под његовом искључивом контролом, него би били под заједничком контролом њега и Савета.⁴⁴⁾ Након турскога бомбардовања Београда 1862. кнез Михаило га је послао са кнегињом Јулијом у Лондон да енглеско јавно мнење обавесте о српским националним захтевима.⁴⁵⁾

За време Намесништва постављен је 1871. године за заступника Србије у Цариграду (за капућехају).⁴⁶⁾ Због заслуга у рушењу владе Јована Ристића кнез Милан Обреновић му је омогућио да буде министар просвете у влади Јована Мариновића (новембар 1873 — децембар 1874).⁴⁷⁾ Као министар просвете упутио је допис свим школама у којем је осуђивао наставнике, који се држе материјалистичкога учења Светозара Марковића.⁴⁸⁾ Међутим његова мера је само изазвала протест групе студената.

Током 1877. био је делегат Србије за закључење мира са Турском. Од 1878. до 1883. био је посланик у Цариграду, Бечу и Лондону.⁴⁹⁾ Постављен је 27. фебруара 1885. за гувернера Народне банке Краљевине Србије и на том положају остао је до 1889.⁵⁰⁾⁵¹⁾ Народна банка је била основана 1884. и Христић је био њен други гувернер. Заслужан је за изградњу зграде Народне банке.⁵²⁾ Редовни је члан Друштва српске словесности од 1846, члан Српскога ученога друштва је од 1864, а почасни члан Српске краљевске академије је од 1892.

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 1, Београд, 1929, стр. 841
• С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858), Београд, 1933.
• С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд, 1933.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 1, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 2, Београд, 1934.
• Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд, 2008.
• Ј. Пауновић Штерменски, Филип Христић-дипломата и политичар (1819–1905), Филозофски факултет, Београд, 2013.

• Биографија на сајту САНУ

Filip Hristic