Пошто утврђење и развитак српско-православне цркве у Босни и Херцеговини изискује законито уређење одношаја ове цркве, а узимајући у призрење, да је за напредак српско-православне цркве и српско-православнога народа у Босни и Херцеговини врло важно, да припадници ове цркве добију право, којим ће у оквиру земаљских закона и без уштрба по надзорно право државе, своје црквене и школске послове самостално уређивати и њима управљати, то Смо се нашли побуђени, да подијелимо Нашу санкцију Штатуту о уређењу црквене и школске управе српско-православних епархија (митрополија) у Босни и Херцеговини, што су га митрополити и свјетовњаци израдили, и којем је веселенски патријарх у Цариграду одлуком овамошњега светога синода од 31. маја 1905. по ст. подијелио канонску апробацију.

Наша је воља, да се овом штатуту, који се ниже излаже, и који овим добива законску снагу, сви припадници српско-православне цркве у Босни и Херцеговини, како клир, тако и свјетовњаци, покоравају и да га најтачније извршују, као што то исто тако и Нашој влади у тијем земљама у дужност стављамо.

Област српске православне цркве у Босни и Херцеговини састављају четири српске православне епархије (митрополије) наиме: 1, дабро-босанска, 2. захумско-херцеговачка, 3. зворничко-тузланска и 4. бањалучка и бихаћка.

Према постојећој каноничној вези српских православних епархија у Босни и Херцеговини са светом патријаршијом цариградском, сходно конвенцији од 16. (28.) марта 1880. до сада постојећи одношаји епархијских епископа (митрополита) босанско-херцеговачких, према Његовој Светости патријарху цариградском и светом Синоду весељенске цариградске цркве не мијењају се никако наређењима ове уредбе.

Српске православне епархије у Босни и Херцеговини имају право, да послове своје цркве, школе и амо односећих се фондова, заклада и добара могу саме и преко својих органа самостално уређивати, о њима рјешавати и њима управљати у смислу наређења ове уредбе уз одржање права врховног наддзора Његовог Величанства, који ће надзор Његово Величанство вршити преко своје владе.

Према томе ова уредба обухвата сав црквено-школски управни организам српских православних епархија у Босни и Херцеговини, те се истим уређују слиједеће црквене власти и њихови органи:

1. српске православне црквене општине, којима су органи црквене скупштине и црквено-школски одбори;
2. српске православне парохије, којима су органи парохијска звања и парохијско свештенство;
3. српски православни манастири и манастирске општине, којима су органи манастирска братства, манастирска настојатељства, манастирске црквене скупштине и манастирски црквено-школски одбори;
4. српске православне епархије, којима су органи:
а) за чисто духовне или унутрашње црквене послове епархијски црквени судови;
б) за спољне црквено-школске, просвјетне и економске послове епархијски ужи и шири управни и просвјетни савјети;
в) окружни протопрезвитери;
5. српске православне врховне, односно призивне духовне и управне власти за све епархије у Босни и Херцеговини, којима су органи: велики црквени суд и велики управни и просвјетни савјет; и најпослије
6. управа српских православних фондова, заклада и добара црквено-школских и манастирских, чије је руковање и управљање повјерено горенаведеним црквено-општинским епархијским и свима епархијама заједничким управним властима.

Свака епархија може неодвисно од сваке друге епархије у земљи, и сваки саставни дио једне епархије може неодвисно од сваког другог њему равног саставног дијела исте епархије у границама одредаба ове уредбе да уређује своје послове, да о њима рјешава и њима управља.

Сваки орган црквено-школске управе подређен је у дјелима управним непосредно вишему управном органу; а преко овог и врховним управним властима црквено-просвјетним.

У отправљању послова, који су цркви и народно-црквеној управи заједнички, судјелују споразумно црквено-јерархични и народно-црквени органи.

Свака епархија (митрополија) има право, да преко својих органа самостално управља са повјереним јој фондовима, закладама и добрима, и да их употребљава према одређеној им цијељи.

Према томе, ако престане која црквена област или епархија, или који саставни дио једне епархије, припада имање угашене епархије оној епархији, којој заостали дио народа по закону придружен буде; имање пак угашеног дијела неког у једној епархији припада поступно вишем дијелу наиме, дотичној епархији; имање у једној црквеној општини преосталог завода, цркве или школе припада дотичној црквеној општини.

Надлежни народно-црквени органи могу уз одобрење своје врховне власти, дотичног великог управног и просвјетног савјета, евентуално великог црквеног суда, уз одобрење Његова Величанства одредити сврху, у коју ће се залишним постало народно црквено имање употријебити, у колико за такав случај не би каквих уредаба, одредаба, основних писама или других каквих правоваљаних исправа било. (§ 229.)

Управна и просвјетна дјела, која се односе на све српске православне епархије (митрополије) у Босни и Херцеговини, спадају у дјелокруг великог управног и просвјетног савјета.

Велики управни и просвјетни савјет (чланак IV., глава 5. А.), бира и у будуће свјетовног представника дабро-босанске епархије за избор васељенског патријарха цариградског.

Наредбе, ријешења и пресуде епархијских власти и врховних призивних мјеста у стварима духовне природе, извршиваће надлежни парохијски и општински односно епархијски органи, употребљујући при том прописана црквена и морална средства.

Кад се пак ради о извршивању пресуда, одлука и наредаба разних црквено-просвјетних управних органа, исто тако ако се ради о одржању за расправљање потребитог реда и мира, пружиће земаљске власти на молбу сваке дотичне црквено-просвјетне власти потребиту помоћ.

Премда су српске православне епархије у Босни и Херцеговини једна од друге независне, ипак могу према заједничким црквено-просвјетним потребама оснивати заједничке фондове као и заједничке просвјетне и хуманитарне заводе и установе и издржавати исте из заједничких средстава.

Материјална средства, потребна у појединим општинама и епархијама за постизање свега онога, што је задатак цркве и просвјете, подмирују се у првом реду из доходака од имовине и других извора црквено-општинских, дотично добровољним прилозима од стране народа дотичне општине. (§ 40., тачка 5.)

Досадашњи свештенички бир укида се у свима епархијама у земљи. Намјесто бира добиваће свештеници сталне плаће у новцу, које ће им исплаћивати аутономне црквене власти.

За подмиривање издатака насталих укидањем бира, даље за покривање свију издатака око аутономне црквене и школске управе, као и за подмиривање свих црквено-просвјетних потреба уопште, даје се епархијским управним и просвјетним савјетима право трајног побирања намета.

Овај намет одмериће се и побираће се у облику постотног приреза на све директне земаљске порезе. (§ 262.)

Висину овог приреза на порез установљује епархијски шири управни и просвјетни савјет својим закључком. Закључак истога подлежи одобрењу земаљске владе.

Ради одмјерења и побирања приреза имају српске правослевне црквено-школске општине, споразумно са парохијалним звањима, састављати и водити попис (катастар) свију својих српских православиих порезовника, те исти сваке године предавати порезним уредима са молбом, да ови прирез одмјере и поберу

Порезни уреди свршују на основу горе споменутих пописа (катастара) прописивање и побирање односно ексекутивно утјеривање приреза.

Суме на овај начин сабраних приреза предаваће земаљска влада аутономној црквено-школској управи, и то тако, да ће од суме приреза, сабраних у свакој епархији, земаљска влада исплатити 75 од 100 дотичном епархијском управном и просвјетном савјету.

У случају да епархије са добивеним дијелом приреза не би могле подмирити све оне потребе, које им ваља покривати у смислу ове уредбе, намакнуће велики управни и просвјетни савјет одговарајуће доплатке из средстава, која њему буду из горњих извора исплаћена.

Ради даљег олакшања у увађању сталних плаћа за парохијално свештенство и за градњу потребитих цркава, школа и парохијалних станова, даваће земаљска влада великом управном и просвјетном савјету годишње припомоћи (субвенције) из земаљских средстава, и то:

1. из наслова за »богочаст« у земаљском прорачуну из суме, која ће се сваке године уврстити у ванредне трошкове (екстраординаријум) тога наслова под ознаком »припомоћи за сврхе богочасти« онај суразмјерни (аликвотни) дио, који по броју душа свију вјероисповијести у земљи постојећих отпада на православну вјероисповијест;
2. из наслова за »наставу« ону своту, коју су досад добивали српски православни свештеници као катихете појединце у име награде за подучавање православне младежи у вјеронауци у општим основним школама.

Ова потоња под 2 споменута припомоћ јест сталан годишњи принос (паушал) а даје се за то, што свештенство прима на себе обвезу, означену у § 75. ове уредбе.

Берива митрополита и редовних чланова епархијског црквеног суда, даље канцеларијске потребе епархијских судова, као и издржавање богословског училишта у Рељеву, намириваће и даље непосредно земаљска влада.

Припадници оних српских православних црквено-школских општина, који имају и издржавају своје српске православне школе, одговарајуће свима законским (прописним) захтјевима училишта односне врсте (категорије), ослобођени су од дужности, да припомажу ма којим начином оснивању и издржавању општих народних школа.

Сви досадашњи опрости од плаћања свих разних пореза, намета, пристојба и т. д., који су земаљским законима, наредбама и прописима црквено-школским општинама и досадашњим властима подијељени, остају и у будуће у крјепости.

Црквено-управне просвјетне и судске аутономне власти рјешавају све у смислу ове уредбе у њихову надлежност спадајуће ствари самостално тако, да се против ријешења тих власти, у колико иста не противуслове општим земаљским законима, не може тражити никаква правна заштита код земаљских власти.

У колико би правомоћним ријешењем које аутономне власти био повријеђен који земаљски закон, припада земаљској управи (влади) само то право, да уништи и стави изван снаге односно ријешење и да упути ствар надлежној аутономној власти на нову расправу, односно да донашање нове одлуке у ствари.

Остала права и утицаји земаљске власти у пословима српских православних аутономних власти у Босни и Херцеговини ограничавају се и опредјељују се дотичним одредбама ове уредбе.

Иначе се обнова поступка дозвољава под условима, који ће бити потање означени у уредби о поступку код српских православних аутономних власти.

Дарове и тестиране завјештаје, који потичу из Босне и Херцеговине, може примати свака црквено-школска општина и црквено-школска епархијска управа с дозволом великог управног савјета; докле је за примање таквих дарова и тестираних завјештаја, који потичу из других земаља, потребита дозвола земаљске владе.

Јавно сакупљање прилога, у побожне, просвјетне, добротворне и опште корисне сврхе подлежи општем државном (земаљском) законодавству. Али за до сада уобичајено јавно сакупљање прилога у горње сврхе, ограничено само на своје сједиште и мјесто, не треба ни једној црквеној општини тражити нарочите дозволе од политичке власти

За предавање свих дозвољених утока и призива против одлука разних црквено-просвјетних власти, одређује се рок од 14 дана, у који се не рачуна дан проглашења односно уручења, а узима се, да је уток односно призив праводобно предан, ако је исти прије истека рока од 14 дана на пошту предан.

Пословни језик у свијем пословима српске православне црквено-школске управе јесте српски језик са ћирилицом.

Народно-црквена застава у српским православним митрополијама у Босни и Херцеговини јест црвено-плаво-бијела.

О предлозима, којима је сврха, да се укину, преиначе, допуне или аутентично протумаче поједине одредбе ове уредбе, у колико се исте одредбе тичу предмета, који спадају у дјелокруг овом уредбом устројених црквених и духовних власти, ваља да вијећа и одлучује велики црквени суд у својој сједници већином од двије трећине гласова свију својих чланова; а у колико се те одредбе тичу предмета, који спадају у дјелокруг школских и управних власти, вијећа и одлучује о споменутим предлозима велики управни и просвјетни савјет, тако исто у својој сједници већином од двије трећине гласова свију својих чланова.

Дотичне закључке, да би вриједили, треба да одобри Његово Величанство и благослови свети васељенски патријарх цариградски.

Српска православна црквено-школска општина је заједница исповједника источно-православне вјере у опсегу једног или више мјеста у Босни и Херцеговини, којој је задатак, да заједничким материјалним и моралним средствима издржава своју цркву и школу, свештенство и учитељство.

Садањи опсег српских православних црквено-школских општина моћи ће у случају нужде промијенити или нове општине оснивати само по претходном саслушању интересираног свештенства и интересираног црквено-општинског заступства надлежни епархијски управни савјет, при чему ће одлучивати само интерес цркве и црквене службе.

Исповједници источно-православне вјере оних мјеста, који имају засебну цркву, али нијесу у стању сами за се издржавати цркву и свештеника свога, нити друго за цркву потребито особље, морају се најближој црквеној општини у ту сврху придружити односно с њом једну црквену општину образовати; тако удружени имају у свим црквено-општинским пословима дотичне општине иста права и дужности као и чланови општине, којој су придружени.

Желе ли у опште нека мјеста, да се из свезе једне постојеће општине излуче, па да засебну општину црквену и парохију образују, морају се обратити надлежном епархијском управном и просвјетном савјету, исказавши се прво, да су у стању издржавати цркву и свештеника а евентуално и школу и учитеља, дотично и све потребито особље, о чему ће епархијски и просвјетни савјет саслушавати најприје дотично свештенство и интересовану постојећу општину, онда у смислу § 2. одлучити, уважујући при томе само интерес цркве и црквене службе.

У једном мјесту може постојати само једна црквена општина, макар и више цркава и парохија у њему било.

Више мањих мјеста могу се удружити и једну црквену општину образовати. (§ 4.)

При стварању нових општина из постојеће једне општине ваља одлучити да ли и колико мора мати, дотле постојећа једна општина новој општини дати новаца и других добара из дотле заједничке општинске имовине за зидање цркве, школе, парохијалног стана и за подмирење других потреба нове општине.

Код диобе општинске имовине у таким случајевима не спадају под физичну диобу: црква, школска зграда, гробља, црквене утвари и оне фундације, које су нарочитим сврхама постојеће општине намијењене, које се од старе општине и цркве одвојити не даду.

Пријепоре отуда настале ваља ријешити судом добрих људи, које обје интересоване стране у присуству епархијског епископа или његова повјереника у једнаком броју за то изаберу.

Ако се стране не сложе у броју добрих људи, одређује епархијски управни и просвјетни савјет, колико их свака страна има да изабере.

Ако једна или обје стране у року од 14 дана, од како је начелно диоба правомоћно наређена, не обави избор, именује епископ добре људе за ону страну, која избор у том року обавила није.

Против одлуке тога суда нема правног лијека.

Сваки исповједник источно-православне вјере, који стално у Босни и Херцеговини пребива, мора бити члан једне црквене општине, и то оне, у чијој области има своје стално пребивалиште; ако у неком мјесту, гдје има таких лица, нема општине, онда оне, која је томе мјесту најближа, и коју епархијски управни и просвјетни савјет одреди.

Ако који странац источно-православне вјере у једну општину дође, с намјером, да се ту стално настани, мора се мјесном пароху или парохије управитељу у року од шест седмица пријавити и доказати му, да је исповједник источно-православне вјере, а парох има истог у првој сједници црквеног одбора пријавити са назначењем дана, кад је у општину дошао.

Послије шест седмица боравка у општини постаје он правим чланом општине, те се као такав у будуће у општинским списцима води.

Сваки члан општине има право на сврси одговарајуће уживање цркве, школе и свих општинских добара и користи, које су члановима општине намијењене; али је дужан уједно сносити и терете, који су за подмирење црквених школских и других општинских потреба у смислу установа ове уредбе разрезани и надлежно одобрени.

Свака српска православна црквена општина има свој печат, који се код предсједника чува и носи натпис: »печат српске православне општине у Н ……….. у наоколо, а у средини са ликом св. Саве«.

Послове српских православних црквених општина свршују ови органи:

а) црквена скупштина;
б) црквени одбор, који је према потреби уједно и школски (види § 55.).

Српска православна парохија је скуп правовјерних т. ј. исповједника источно-православне вјере при једној парохијалној цркви, а у духовној области једног те истог пароха односно душестаратеља.

Садашњи опсег српских православних парохија моћи ће у будуће на начин у § 2. ове уредбе означени надлежни епархијски управно-просвјетни савјет споразумно са надлежним епархијским црквеним судом промијенити.

Мјеста, која нијесу у стању издржавати за се цркву и пароха и друго за цркву потребно особље, морају се најближој парохији као филијала придружити.

Ако би интереси цркве ипак захтијевали, да се у таквим мјестима уздржи односно образује самостална парохија, мора надлежна епархијска управа тој потреби задовољити и сама се за набавку потребитих за то средстава сходним путем и начином постарати.

Иначе ако би така мјеста сама желила засебну парохију сачињавати, морају се прије исказати, да су у стању уздржавати цркву и пароха, и правоваљано се обвезати, да ће пароху давати сходну дотацију.

Једна парохија може обухватити више мјеста. У том случају одређује епархијски црквени суд сједиште пароху, у колико исто не би већ прије одређено било.

Једна парохија може имати и више цркава, али је само једна црква парохијална — све остале у парохији цркве или су саборне или су филијалне, или заводске и приватне црквице.

У једној општини може при једној парохијалној цркви бити у правилу само једна парохија, а у случају потребе и више парохија.

Свака парохија има своје парохијско звање. Колико има у мјесту парохија, толико и парохијских звања.

Према томе имаће свака парохија своје засебне матице и друге прописане парохијалне записнике и књиге, и свој засебни званични печат, који носи у сриједи лик светитеља, којему је мјесна црква посвећена. У наоколо натпис: »печат српског православног парохијског звања у ……………………………………………. «

Парохијални печат чува се код пароха, односно управитеља парохије и сви званични парохијални списи, дописи и исправе морају се под тим печатом издавати.

Парохијско звање води парох као начеоник парохије и парохијског звања.

У парохијално свештенство спадају:

а) пароси и управитељи парохија;
б) парохијски и лични помоћници; и
в) ђакони.

Парох је таково свештено лице, које је ради извршивања душестаратељских права и дужности у опсегу једне парохије законитим путем и начином стално постављено и од епископа епархије синђелијом на то овлаштено односно обвезано.

Он је начеоник парохије и парохијског звања и као такав заступа све мјесно свештенство, које спада дотичној парохији, у спољашњим одношајима његовим, и одговара за сав рад у свом звању.

У сршивању званичних дужности његовијех помажу га додијељени му стални или парохијски и лични помоћници, који су дужни повјерене им послове тачно и савјесно свршавати; а у случају нужде и други свештеници који у мјесту стално пребивају, или се случајно у њему нађу, ови пошљедњи особито код свр шавања св. литурђије или других свештенорадња у цркви.

Парох је духовни пастир општине своје, с тога се захтијева од њега не само савјесно свршавање његових званичних посала, него и узоран хришћански живот, штовање црквених и државних закона, вјерност владару, преданост Богу и љубав и пожртвовност према духовној пастви својој којој мора у свему, што је добро и племенито, примјером предходити и свијетлити.

Нарочите дужности парохове јесу:

1. да свршује службу Божју и све друге обреде и свештенорадње у цркви и парохији по уставу црквеном; да строји св. тајне и да проповиједа слово Божје, да поучава у вјеронауци српску православну дјецу како у општим народним (комуналним) и иновјерним школама, у којима нема нарочито постављеног вјероучитеља, тако и ваншколску дјецу, ону у школи у одређене дане и часове, а ову у цркви сваке Недјеље и празника; да надзире тачно и савјесно предавање вјеронауке у свим српско-православним школама своје парохије, најпошље да се брине о сиротама и убогима;
2. да води црквене књиге или матице рођених, крштених, вјенчаних и умрлих, домовник и друге прописане парохијалне књиге и записнике.
Те књиге воде пароси самостално по упутствима надлежне епархијске власти. Изводи из њих у законитом облику под парохијалним печатом издани имају значај и вриједност јавних исправа;
3. положај парохов у црквеној скупштини и црквеном одбору означен је у §§ 15., 28. и 43. сл. б ове уредбе,

У погледу свега свога званичнога рада стоји парох под непосредним надзором свог окружног протопрезвитера, а преко овог под врховним надзором епископа епархијског.

Гдје у једној општини има више парохија (§ 68.), ту води сваки парох своје парохијално звање самостално и свршава све парохијалне дужности према својим парохијанима сам; службу пак у заједничкој цркви свршују сви заједно по мјесном обичају или одредбама надлежног епархијског епископа.

У извршивању својих дужности може се парох уз одобрење свога протопрезвитера дати и заступати, али само у појединим случајевима, и то по особама које имају презвитерски чин и не стоје под црквеном казном или забраном свештенорадње, но и у том случају одговара он не само за поузданост и способност свога заступника, него и за правилност свршене свештенорадње и тачно проведење исте у дотичној црквеној матици.

Ако парох пође на допуст, мора се сам побринути за свога замјеника, у случају пак болести или смрти пароха, брине се за замјену окружни протопрезвитер.

Паросима, који се налазе на већим и пространијим парохијама, те који по томе нијесу у стању све душестаратељске дужности сами тачно извршивати, мора се према броју душа и према мјесним околностима дати довољан број помоћника.

Епархијски црквени суд може на предлог општине број парохијалних помоћника смањити или повисити.

Старим и немоћним паросима, који нијесу у стању све своје дужности сами свршавати, а сами су на парохији, ваља приставити личне помоћнике, који ће свршивати парохијалне дужности под одговорношћу пароха, коме су додијељени.

Ако који од пароха не може више под својом личном одговорношћу да управља парохијом, мора се управа парохије повјерити парохијалном помоћнику као управитељу парохије, који ће под сопственом одговорношћу управљати парохијом, док се о њој стално промотрење не учини.

Како парохијалне помоћнике, тако и личне поставља епархијски црквени суд у својим редовним сједницама у споразуму са дотичним црквеним одбором.

Ђакона може имати свака општина, која га је у стању о свом трошку уздржавати.

Положај управитеља парохије у црквеној скупштини и црквеном одбору, и парохијских и личних помоћника и ђакона у црквеној скупштини нормиран је у §§ 15., 28. и 43. сл. б ове уредбе.

Сваки свештенички кандидат дужан је још прије него рукоположен буде, да приступи као члан заједничком свештено-удовичком мировинском фонду основаном за све епархије у Босни и Херцеговини.

Мјесто парохијалног свештеника упражњује се:

1. смрћу;
2. премјештајем на друго мјесто на молбу или на основу правомоћне пресуде надлежиог епархијског црквеног суда;
3. умировљењем у случају тјелесне и душевне немоћи за отправљање парохијске службе;
4. губитком звања на основу правомоћне пресуде надлежног епархијског црквеног суда;
5. оставком на звање и у случају преласка из једне епархије у другу.

Упражњене парохије морају се попунити за 3 мјесеца од дана упражњења у колико је то могуће.

Епархијски црквени суд споразумно са црквено-школским одбором мора се међу тијем постарати, да служба црквена за то вријеме штете трпила не би.

На упражњене парохије расписује епархијски црквени суд стјечај у црквеном званичном листу са пријавним роком од 6 седмица.

Натјецати се могу сви православни свештеници дотичне епархије, који се искажу, да су уредбом овом прописани стјечајни испит положили — у колико нијесу од истог ослобођени. Надлежни митрополити примају кандидате свештеничког сталежа или свештенике туђих епархија у савез клира својих епархија по дотичним каноничним прописима.

Примање кандидата изван Босне и Херцеговине подлежи одобрењу земаљске владе.

Молбеницама морају се приложити: оригиналне свједоџбе о свршеним претходним и богословским наукама и свједоџба о положеном стјечајном испиту.

По измаку прописанога рока испитује епархијски црквени суд у првој својој редовној сједници молбенице натјецатеља.

Молбе оних, који немају потребитих својстава, одбацује, остале пак молбе упућује црквеној скупштини ради избора.

Избор пароха обавља се овако:

Пошто предсједник изнесе пред изборну скупштину молбенице свију припуштених кандидата и пошто се прочитају све молбенице са свима прилозима, даје сваком скупштинару по један ненаписан листић хартије, на коју он уписује кандидата кога хоће.

Пошто сви чланови предаду своје листиће одбору за то одређеном, и пошто их исти преброји, проглашује предсједник онога кандидата, који је добио двије трећине гласова за изабраног; избор тај има се доставити епархијском епископу на потврду.

Не добије ли пак при првом гласању ни један кандидат двије трећине гласова, наређује предсједник одмах поновни избор, па ако и код њега не добије нико двије трећине гласова, онда се она двојица или тројица, који су највише гласова добили, предлажу епархијском црквеном суду односно епархијском епископу, који најдостојнијега између њих наименује.

Свечано уведење изабраног и потврђеног у звање припада надлежном окружном протопрезвитеру; у случају сметње другом ком свештенику дотичног протопрезвитерата, којег одреди исти епархијски црквени суд.

Управитеље парохије поставља епархијски црквени суд. (§ 88.)

Ђакони се постављају на исти начин као и пароси, а поставити се могу само такове особе, које су богословске науке свршиле и прописане испите из њих положиле, а осим тога су и доброг моралног владања и имају сва друга потребита својства за рукоположење.

Ђаконе, који уз епископа као церемонијари и у канцеларији епархијске управе као званичници служе, избира и поставља епархијски епископ самостално, извјештавајући о том земаљску владу ради дозначења систематизоване им плате.

Ради полагања стјечајног испита за пароха постоји у свакој епархији посебно испитно повјеренство, које именује сам епархијски епископ.

Предсједник томе повјеренству јесте епархијски епископ или замјеник његов, кога он постави.

К стјечајном испиту за пароха припуштају се само они свештеници, коју су као парохијски управитељи и помоћници најмање 2 године дана душестаратељске дужности отправљали, или као свештеници-вјероучитељи или као ђакони при епископу толико исто на задовољство претпостављене им власти односно епископа своју дужност вршили.

Молбеници за припуштење к стјечајном испиту за пароха морају се приложити: оригиналне свједоџбе о свршеним претходним и богословским наукама.

Стјечајни испит за пароха јест усмен и писмен.

Усмено се испитује:
из догматичког, моралног и пастирског богословља и црквене историје у најглавнијим цртама; за тијем из катихетике, омилитике, правила и обреда црквених, брачног и казненог каноничног права и познавања свијех наредаба и норматива, које се односе на вођење парохијског звања — тачно у појединостима.

Писмено се испитује:
из састављања проповједи, званичних извјештаја и званичних исправа; за тијем из вођења матица; уруџбеног записника, ручног и главног благајничког дневника и других прописаних књига и записника.

Писмени задатци израђују се у присуству и под строгим надзором једног члана испитног повјеренства, који има пазити, да се кандидат не послужи недозвољеним средствима.

Код израђивања задатка из омилитике може се кандидат служити св. писмом старог и новог завјета у грчком или словенском тексту.

Код стјечајног испита за пароха ваља пазити, еда ли су кандидати прибавили себи практично знање од свега оног, што им је за тачно вођење парохијског звања потребито.

Од стјечајног испита за пароха ослобођени су професори богословије и катихете на средњим заводима, ако су 5 година као стално намјештени са успјехом звање своје извршивали, тако исто и сви у вријеме ступања на снагу ове уредбе рукоположени свештеници и ђакони.

По довршеном испиту издају се кандидатима свједоџбе о постигнутом успјеху.

Ко једном положи испит, не мора се више истом подвргавати.

Стјечајним испитима за пароха могу присуствовати чланови епархијског црквеног суда, епархијског управног и просвјетног савјета и професори богословије.

Клирици, који за 5 година након свршених богословских наука не ступе у свештенички чин, морају пред епархијским црквеним судом положити пријамни испит, прије него ли ступе у чин.

Дотација парохијалнога свештенства састоји се:

а) од сталне плаће, коју ће му издавати аутономна црквена управа на основу чл. XII. основних одредаба у мјесечним оброцима унапријед;
б) од епитрахиљске наплате за разне свештенорадње, и
в) од бесплатна стана у парохијалном дому уз уживање врта, воћњака и осталог земљишта, што дому припада.

Гдје не би било парохијалног стана, примаће свештеник, који нема своје сопствене куће, од дотичне црквене општине станарину, коју ће у случају неспоразума између свештеника и црквене општине, гледе износа по саслушању мјесног црквено-школског одбора одредити епархијски управно-просвјетни савјет према мјесним околностима дотичне парохије.

У опћинама гдје има више парохија односно парохȃ, има право на бесплатан стан, или на примјерену станарину у смислу претходне ставке по времену намјештења у истој општини најстарији парох.

Сталну плаћу, епитрахиљске пристојбе, награде за катихизовање у општим основним школама (чл. XIII., 2) као и мировине умировљених свештеника одређује епархијски црквени суд са управно-просвјетним савјетом у пуној сједници.

Личном помоћнику одредиће плату епархијски црквени суд пошто о том саслуша интересованог пароха и мјесни црквено-школски одбор.

Ђакону одређује плату мјесна црквена скупштина уз одобрење епархијског управног и просвјетног савјета.

Манастир је пребивалиште онијех лица монашког реда, која су се свечаним објетима канонично удружила, да проведе заједнички живот у потпуној уздржљивости, јеванђеоском сиромаштву и строгој послушности према својим старјешинама.

У областима Босне и Херцеговине постоје засад ови манастири:

1. у епархији дабробосанској: Папраћа, у протопрезвитерату власеничком;
2. у епархији захумско-херцеговачкој: Житомислић у протопрезвитерату мостарском, Завала у протопрезвитерату столачком, Добрићево у протопрезвитерату билећком, Дужи у протопрезвитерату требињском;
3. у епархији зворничко-тузланској: Тавна у протопрезвитерату зворничком и Озрен у протопрезвитерату маглајском;
4. у епархији бањалучкој и бихаћкој: Моштаница у протопрезвитерату бос-костајничком, Гомионица у протопрезвитерату бањалучком и Рмањ у протопрезвитерату петровачком.

Оснивање нових манастира, као и укидање онијех, који постоје, или припојење њихово к другима, може бити само с пристанком епархијског епископа у пленарној сједници епархијског црквеног суда, надлежног епархијског управног и просвјетног савјета, а сходно одредбама црквено-правних прописа. За оснивање нових манастира треба осим тога и одобрење земаљске владе.

Имовина укинутих манастира припада епархији.

Оснивалац новог манастира мора осигурати сва средства, која му горе назначени фактори споразумно означе као потребита за уздржавање манастирске куће, цркве, школе и манастирског братства.

Ко хоће монах да постане, мора прије издржати канонично искушење, за тијем нађе ли сабор манастирског братства, да је за монашки чин способан, закључиће да га прима у заједницу своју и предложиће га епископу епархије на одобрење, односно подјелење благослова, да се дотично лице у монашки чин примити може.

Сви монаси без разлике степена стоје под непосредним надзором и власти свог манастирског настојатеља игумана или архимандрита, а преко њега под јурисдикцијом епископа епархије и дужни су сви, без обзира на своју хиротонију, држати се строго праксом православне цркве освештених правила и уредаба монашких.

Сваки српски православни манастир, који нема својих старинских печата, има свој званични печат, који носи у средини лик светитеља, коме је манастирска црква посвећена, у наоколо натпис »печат српског православног манастира св. Н. …………………………………… у Н. ………………………………….. «.

Овај се печат чува код настојатеља манастирског, односно његовог замјеника.

Све послове српских православних манастира свршују ови органи:

а) сабор манастирског братства;
б) манастирско настојатељство.

Српски православни манастири у Босни и Херцеговини, с којима су спојена околна села као парохије, сачињавају са тијем селима манастирске црквене општине, и спајају у себи са истима сва својства црквених општина, с тога све установе првог дијела ове уредбе, које ваљају за црквене општине и њезине органе у опште, а нијесу одредбама овога трећега дијела уредбе нарочито измијењене, ваљају и за манастирске црквене општине и њезине органе.

Манастирске црквене општине т. ј. манастири са додијељеним им парохијама, а тако исто и манастири сами, узети су од јурисдикције окружних протопрезвитера и стоје као такови непосредно под јурисдикцијом епархијског епископа.

С тога сви дописи органа манастирских и манастирских црквених општина, а тако исто и призиви против њиховијех рјешидаба, иду не преко окружног протопрезвитера, већ директно на епархијског епископа, односно епархијску управу.

Садањи одношаји између манастира и околних парохија, и садањи опсег манастирских црквених општина остаје нетакнут, а у будуће моћи ће оваки одношаји настати, односно престати само након саслушања сабора братства манастирскога и интересована народа уз одобрење епископа епархијског, ушљед правоваљана закључка пленарне сједнице епархијског црквеног суда и надлежног епархијског управног и просвјетног савјета, при чем имају одлучити само интереси цркве и црквене службе.

Код евентуалне секуларизације једне манастирске парохије ваља одлучити, да ли у опште и колико има манастир односно манастирска црква новој општини да помогне у новцу и другим добрима за зидање нове цркве, школе, парохијалног стана и за подмирење других потреба новоустановљене општине.

Против одлуке пленарне сједнице епархијског црквеног суда и епархијског управног и просвјетног савјета о тој ствари нема призива.

У осталом одлука се та мора донијети истом након одобрења епархијског епископа и саслушања сабора манастирског братства и народа дотичне општине

Свака манастирска црквена општина има свој званичан печат, који се чува код настојатеља манастирског, односно заступника његовог и носи у наоколо натпис: »печат српске православне манастирске општине у Н ………………. « са сликом св. Саве у средиии.

Послове српских православних манастирских црквених општина свршују ови органи:

а) манастирска црквена скупштина;
б) манастирски црквени одбор,

Епархија је црквена власт, која се састоји из више црквених општина-парохија, протопрезвитерата и манастира, и која стоји под духовном управом, судом и надзором свог канонично постављеног епископа, који је у смислу канона позван, да непрестано — посредно и непосредно — настојава о религиозности, моралности и просвјети својега стада и свештенства.

Свака православна црквена општина и сваки православни протопрезвитерат и манастир, који постоји или се тек основао буде у овијем земљама, мора бити у каноничној свези са једном од постојећих овопредјелних српских православних епархија.

Садање српске православне епархије у Босни и Херцеговини, њихов опсег и њихове столице узакоњују се за сад овако:

1. митрополија дабро-босанска са столицом у Сарајеву.
2. митрополија захумско-херцеговачка са столицом у Мостару.
3. митрополија зворничко-тузланска са столицом у Д. Тузли.
4. митрополија бањалучко-бихаћка са столицом у Бањалуци.

Протопрезвитерати и парохије, које припадају горе наведеним појединим епархијама, означене су у прилогу. Оснивање нових епархија-митрополија дозвољено је.

Основање нових епархија и укидање постојећих, промјена њихова опсега и њиховијех столица моћи ће се провађати само пошље саслушања епархијског црквеног суда и епархијског управног и просвјетног савјета, сазваних у заједничку пленарну сједницу на предлог интересованих епархијских епископа, благословом светог патријарашког Синода цариградског, највишим ријешењем Његовог Величанства.

Српским православним епархијама у Босни и Херцеговини и свима духовним пословима њиховим управљају у догматичној свези и каноничној зависности и подређености према св. и апостолском патријарашком пријестолу цариградском, српско-православни, у смислу црквених канона и конвенције од 16. (28.) марта 1880. постављени епископи, и то: по одредбама св. писма, канонима св. апостола, васељенских и помјесних сабора, црквених отаца, патријарашких синодалних декрета и других наредаба и уредаба, које су законитим начином издане и на црквене се послове односиле буду као и по одредбама ове уредбе.

Што се тиче власти епископске, епископима епархијским као прејемницима апостолским припада у њиховим епархијама према каноничко-јерархичком устројству једне свете саборне и апостолске цркве — сва црквена власт, нарочито пак власт учења, власт свештенорадње, законодавна, судска и управна власт црквена.

У погледу власти законодавне припада епископима епархијским, осим учешћа у општем законодавству цркве на саборима, још и посебна законодавна власт, која је ограничена предјелно на њихове епархије, а стварно на одношаје њиховијем епархијама својствене, у колико исти не би већ општим или опште признаним законодавством цркве нормирани били.

Судска власт припада епископима у свима црквено-казненим и дисциплинарним преступцима, а тако исто и брачним пословима подручног им клира и народа, који се буду односили на ваљаност и неваљаност и црквено-правне пошљедице благословених зарука и бракова и на раставу брачне свезе, а управна власт у свима црквено-управним пословима њихових епархија и у епархији постојећих српских православних школа, у смислу односних наређења ове уредбе.

Што се пак извршивања епископске власти тиче, власт учења и свештенорадње свршују епархијски епископи сами непосредно или посредно преко свога подручнога чиновно рукоположенога свештенства, мирског и монашког реда; власт законодавну у строго црквеним стварима свршују епископи лично; а за извршивање епископске судбености и управне власти, као и ради отпремања онијех посала, који потичу из узајамног одношаја цркве и државе, постоје уза сваког епархијског епископа под његовом управом и његовијем руководством посебни органи, који њега у смислу одредаба ове уредбе у том дјелом и савјетом потпомажу.

Надлежност тијех органа протеже се или на сву епархију или на поједине дијелове епархије.

У прву категорију спадају епархијски управни и просвјетни савјет и епархијски црквени суд; у другу окружни протопрезвитери.

Према томе све духовне послове српских православних епархија у Босни и Херцеговини, у колико их не би епископи епархијски били дужни и власни сами лично свршавати (§§ 197. и 198.) свршују ови органи:

1. окружни протопрезвитери;
2. епархијски управни и просвјетни савјет;
3. епархијски црквени суд.

Пошто ће се сви послови црквене и школске управе, управе фондова, заклада и одбора, који се на ове односе, у свакој од споменутих босанско-херцеговачких епархија свршавати самостално и независно од других епархија, то да би се једнообразна управа и надзор цркве, школе, фондова, заклада и добара што се на ове односе, у свима босанско-херцеговачким епархијама постигла, саопштаваће епархијска управа једна другој сваку важнију нормативну наредбу, што је буду за своје епархије издавале, како би исте и друге епархијске управе, у колико оне буду одговарале одношајима њиховијех епархија, и за своје епархије усвојити могле.

Окружни протопрезвитерат јесте скуп више црквених општина (парохија), које стоје под духовним надзором једног те истог окружног протопрезвитера.

Свака православна црквена општина или парохија, која постоји или се тек буде основала у овијем земљама, мора бити у каноничној свези с једним од постојећих окружних протопрезвитерата.

Манастири и манастирске црквене општине изузете су од протопрезвитератске свезе и потчињене су непосредно средишњој епархијској управи (§ 125).

Садашњи окружни протопрезвитерати, њихова сједишта и њихов опсег остају засад нетакнути, а у будуће ће се промјене у погледу тога стварати само пошље саслушања епархијског управног и просвјетног савјета и епархијског црквеног суда и интересованог свештенства и народа, при чему ће одлучивати само интереси цркве и црквене службе.

Према томе постоје и постојаће до даљег ријешења окружни протопрезвитерати, као што се из прилога види.

Окружни протопрезвитер јесте духовни старјешина неког протопрезвитерата законитим путем и начином стално постављен, а осим тога је он као повјереник епархијског епископа и епархијских власти позван, да у име њихово и по налогу њихову свршује сав духовни надзор над клиром и народом и свима црквеним, човјекољубивим и просвјетним заводима свога округа, те је у ту сврху на чин протопрезвитера чиновно произведен.

Упражњено мјесто протопрезвитера мора се попунити најдаље за шест мјесеци након упражњења.

Привременог замјеника поставља епархијски црквени суд, споразумно с ужим епархијским управним и просвјетним савјетом.

Ради попуњења упражњеног протопрезвитерског мјеста расписује стјечај епархијски црквени суд у званичном црквеном листу са пријавним роком од 6 седмица.

Натјецати се могу сви пароси дотичне епархије, који су положили прописани за парохе стјечајни испит, у колико од њега према § 101. нијесу ослобођени, и који су најмање 8 година као свештена лица парохијску или другу црквену службу извршивали.

Епархијски црквени суд прима и испитује молбенице натјецатеља; молбенице оних натјецатеља, који немају прописане квалификације одбацује, остале пак упућује заједничкој пуној сједници епархијског црквеног суда и ширег епархијског управног и просвјетног савјета. По прочитању молбеница приступа се избору тајним гласањем.

Онај натјецатељ, који је добио двије трећине гласова проглашује се изабраним, а у сједници ваља да учествује најмање двије трећине укупних чланова епархијског црквеног суда и епархијског управног и просвјетног савјета.

Окружни протопрезвитери примају своју плату из заједничких средстава епархије и немају да свршују дужности парохијске.

Црквено-правни положај окружног протопрезвитера обухваћа ова права и дужности, наиме:

а) он је посреднички орган између епархијског црквеног суда с једне, и подручних парохијалних звања и у опште свега подручнога клира и народа у чисто духовним стварима с друге стране.
Као таковом спада му у дужност, да саопштава наредбе, ријешења и одлуке епархијског црквеног суда парохијалним звањима, а тако исто да поднаша молбе, тужбе и у опште све поднеске ових потоњих епархијском црквеном суду са свима својим примједбама, извјештајима и евентуалним приједлозима;
б) он је надзорни орган епархијске управе у свима њеним пословима над подручним клиром и народом, парохијским звањима и црквеним општинама у духовним и управним стварима и свима црквеним заводима свог округа; с тога му као таковом спада у дужност, да одржава годишње каноничне визитације у својем округу у смислу одредаба ове уредбе и упутстава својег епископа и надлежних епархијских власти и да извјештава о томе сваки пут епархијску управу;
в) он је истражни орган епархијске управе у свима црквено-казненим и дисциплинарним стварима, као и управним пословима подручног му свештенства, учитељства и вјерних, црквених општина, њихових органа и парохијалних звања у колико епархијски епископи и надлежне епархијске власти те послове не би другом коме као изванредном повјеренику повјерили;
г) он је извршни орган епархијске управе; с тога му спада у дужност извађање наредаба, рјешидаба, одлука и пресуда епархијске управе у његову округу, односно сва брига о томе, да их извршују сви они, којима то у дужност спада.

Да окружни протопрезвитери узмогну тачно свршивати ове нарочите дужности звања свога, сачиниће епархијски епископи споразумно с епархијским управним и просвјетним савјетом и епархијским црквеним судом нарочито упутство и издати га знања и равнања ради свему свештенству и црквено школским општинама.

Окружни протопрезвитерати воде засебно звање и имају посебан протопрезвитератски печат са натписом: »српско православно протопрезвитератско звање у Н. ……………………………….« у наоколо, на средини са ликом св. Саве.

Окружни пропрезвитири стоје у свему свом званичном дјеловању под надзором средишњих епархијских власти, и дужни су се у свему законитим прописима и упутствима безусловно покоравати.

Епархијски управни и просвјетни савјет јесте главни у епархији управни и надзорни евентуално уставотворни орган за спољашње црквене и црквено-школске послове.

Епархијски црквени суд јесте главни у епархији управни и надзорни орган за унутрашње чисто црквене и духовне послове.

Велики управни и просвјетни савјет као врховна управна и просвјетна власт за све српске православне митрополије у Босни и Херцеговини свршује призивне и управне послове, изложене у § 210. ове уредбе.

Велики црквени суд је призивно мјесто за црквене судске послове са компетенцијом у § 223. ове уредбе означеном ради дијељења црквене правде клиру и народу у епархијама Босне и Херцеговине.

Ова уредба, која је од свијех митрополита, народних и свештеничких представника Босне и Херцеговине донесена, од Његове Светости патријарха цариградског и од св. Синода одобрена и благословена, а од Његова Величанства потврђена, ступа на снагу даном проглашења свога.

У исто доба стављају се за српске православне аутономне власти у Босни и Херцеговини изван снаге све уредбе, наредбе, штатути и обичаји, који се односе на предмете ове уредбе, у колико стоје у опреци с наређењима исте уредбе.

За првих десет година законског трајања ове уредбе установљује се висина приреза без закључка епархијског управног и просвјетног савјета, прописаног у чл. XII. основних одредаба и без нарочитог одобрења земаљске владе са 10 (десет) од 100 (сто) свију директних земаљских переза.

Од тог приреза изузима се доходарина од сталних плаћа. У мјесто приреза на овај порез побираће се од особа, које припадају категорији порезовника ове врсте 1/2 (пола) од 100 чистих плаћа њихових.

Сви органи српске православне црквене и школске аутономне управе који на темељу ове уредбе започну своје дјеловање, ступају у сва стечена права и све обвезе, што су их њихови законити предшасници до сада правоваљано преузели били.

Извршење ове уредбе повјерава се српским православним епархијским епископима-митрополитима у Босни и Херцеговини, који имају устројство органа створених овом уредбом у року од три мјесеца дана након проглашења уредбе оживотворити.

Доказавши санкционисањем овог штатута српско-православном народу у Босни и Херцеговини наново Своју очинску благонаклоност, као што је намјеравамо и у будуће засвједочавати, надамо се, да ће нови штатут послужити на славу Божју, на узвишење српско-православне цркве и на благодат народа, и да ће у срцима свију усадити и утврдити слогу, мир и задовољство.

Дано у Ишлу, дне 31. јула/13. августа године
Спаса 1905.

Франц Јосиф с. р.

• Превишње рјешење о Митрополији бањалучко-бихаћкој (1900)
• Земаљски устав (штатут) за Босну и Херцеговину (1910)

Uredba crkveno-prosvjetne uprave srpskih pravoslavnih eparhija (mitropolija) u Bosni i Hercegovini (1905)