Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
тиберије

Тиберије

Тиберије (16. новембар 42. пре Христа — 16. март 37), римски цар од 14. до 37. године, наследник Октавијана Августа. Син је Тиберија Клаудија Нерона и Ливије Друсиле. Његова мајка развела се од његова оца и удала се за Октавијана Августа 39. пре Христа, па је Тиберије постао Октавијанов пасторак. Тиберије се касније оженио Октавијаном ћерком Јулијом Старијом, а још касније усвојен је као Јулијевац, службено поставши Тиберије Јулије Цезар. Тиберије је био један од најспособнијих римских војсковођа освајајући Панонију, Далмацију, Рецију и привремено Германију, постављајући на тај начин основе за римску северну границу. Након смрти сина Друса Млађега 23. године почео је да се повлачи, а 26. године повукао се у Капри оставивши управу најпре у рукама бескрупулознога перфекта преторијанаца Сејана, а од 32. године у рукама Светонија Макрона. Тиберија је наследио Калигула.1)

За време Августа

Порекло, рани живот и образовање

Рођен је у Риму 16. новембра 42. пре Христа као син Тиберија Клаудија Нерона и Ливије Друзиле.2)3) Његова мајка развела се од оца 38. пре Христа и удала се 17, јануара 38. године за Октавијана Августа.4) Према једнима изворима само три дана пре тога родила је Тиберијева млађега брата Друза Старијега (Нерона Клаудија Друза).5) Према другима тада је била у шестом месецу трудноће.6) Веома мало се зна о Тиберијевом раном животу. Тиберије и Друз Старији живели су код оца одвојени од мајке све док им отац није умро 33. пре Христа.7) По први пут се јавно појављује 33. пре Христа, када је одржао посмртни говор за свога оца.8)9) Током 29. пре Христа он и његов брат Друз учествовали су поред свога очуха Октавијана у тријумфалној поворци посвећеној победи над Марком Антонијем и Клеопатром у бици код Акцијума.10) Након очеве смрти образовао се код Октавијана по свој прилици заједно са само шест месеци старијим Марцелом, Октавијановим нећаком.11) Од једанаесте или дванесте године темељито је изучавао дела латинске књижевности, тако да је он касније и сам писао.12) Од своје четрнаесте године изучавао је заједно са Марцелом реторику и филозофију, а изгледа и право и историју.13) Тиберије је био филохелен, тако да је на Родосу уживао у распаравама са грчким интелектуалцима. Водећи људи Тиберијева принципата били су покровитељи грчких филозофа и књижевника.14)

Питање Октавијанова наслеђа

Кратко након тога Тиберије се као адвокат појављивао у судовима,15) а изгледа да је тада и започео његов интерес за грчку реторику. Први пут учествовао је 26. пре Христа као војни трибун у војном походу са Августом у Хиспанији.16) Октавијан Август се 23. пре Христа био веома озбиљно разболио, а његова могућа смрт претила је стабилности новоуспостављенога поретка.17) Историчари се слажу да је током тога времена постало веома важно и тешко питање Августовога наследника. Иако је изгледало да би Агрипа или Марцел могли да преузму његову позицију, ипак је то постао тежак проблем за Августа. Изгледа да је тада одабрано више потенцијалних наследника, а међу њима су били Тиберије и његов брат Друз. Тиберије је по Августовим смерницама по први пут ушао у политички живот у деветнаестој години 23. пре Христа,18) када је био именован за квестора.19) Додељена му је и привилегија да има право да за претора и конзула буде биран пет година пре законски одређене старости за те дужности.20) Слична привилегија додељена је касније 19. пре Христа и Тиберијевом брату Друзу Старијем.

Грађанска и војна каријера

Под командом Марка Випсанија Агрипе отишао је на Исток 20. пре Христа.21) Парти су раније победили неколико римских војски, а посебно је била значајна њихова победа над Марком Лицинијем Красом 53. пре Христа у бици код Каре, када су заробили заставе римских легија.22) Тиберије је након неколико година преговарања повео велику војску у Јерменију, са циљем да ту успостави клијентску државу и тако угрожава Парте. Вратио је Тиграну његову краљевину, а Август је након тога успео да са Партима склопи компромис, па су они римској војсци вратили бојна знамења, а Јерменија је остала неутрална територија између две велесиле.23)24) Након што се вратио са Истока Тиберије се 19. пре Христа оженио за Випсанију Агрипину, ћерку Марка Випсанија Агрипе.25) Након тога именован је за претора 16. пре Христа. Август је те године Са Тиберијем кренуо у Галију да се супростави германским упадима преко Рајне у Галију. Друз Старији је преузео Тиберијеве преторске дужности.26) Током 15. пре Христа Тиберије је кренуо помаже свом брату Друзу Старијем у кампањи на западу. Друз је своје снаге концентрисао у Нарбонској Галији и дуж граница Германије. Тиберије се с друге стране борио против племена на Алпима и у Трансалпинској Галији, а освојио је и Рецију. Открио је 15. пре Христа извор Дунава, а нешто касније и скретање средњега тока реке. По повратку у Рим био је 13. пре Христа изабран за конзула, а отприлике у то време рођен му је и син Друз Млађи (или Друз Јулије Цезар).27) Када је умро Агрипа 12. пре Христа тада су Тиберије и његов брат Друз били први Августови наследници. На Августов захтев растао се од своје жене Випсаније Агрипине и оженио се Јулијом Старијом, Августовом ћерком и Агрипином удовицом.28) Међутим Тиберије никад није био задовољан због те раставе и новога брака и никад није прежалио Агрипину.29) Са Јулијом је имао само једно дете, које је веома рано преминуло. Једном је Тиберије наводно срео Агрипину и тражио од ње да се врати,30) али касније су пазили да је Тиберије више никад не сретне.31) Октавијан Август је наставио да уздиже Тиберија, а након смрти његовога брата Друза Старијега 9. пре Христа Тиберије је изгледао као једини могући наследник.

Походи у Германији

Током 12. пре Христа добио је на управу Панонију и Германију, провинције, које су биле веома значајне, али са значајним превирањима. Покорио је Панонију 12. пре Христа уз подршку Скордиска. Током 11. пре Христа суочавао се са побуном у Далмацији, а 10. пре Христа са Дачанима, који су прешли преко залеђенога Дунава. Тиберије је 6. пре Христа кренуо са 4 легије у рат против Маркомана. Кренуо је из Карнута на Дунаву према северозападу, прошао је територију Квада, са циљем да нападне Маркомане са истока. У исто време Гај Сентије Сатурнин је требао да са три легије прође преко новоосвојене територије Хермандура и да нападне Маркомане са запада. Био је то веома успешан поход, али Тиберије није окончао покоравање Маркомана, јер је морао да оде на границу Рајне да брани новоосвојена подручја у Германији. Вративши се у Рим био је по други пут изабран за конзула 7. пре Христа, а 6. пре Христа добио је трибунску власт и контролу над Истоком.32)

Повлачење на Родос

Тиберије је изненада 6. пре Христа објавио да се повлачи из политике и одлази на Родос,33) а то је било уочи његовога прихватања заповедништва на Истоку и статуса другога најмоћнијега човека у Риму. Нису јасни стварни мотиви Тиберијевога повлачења.34) Историчари су спекулирали да је то било повезано са чињеницом да је Август био усвојио два Јулијина сина из брака са Агрипом, а то су били Гај Цезар и Луције Цезар, па је изгледало као да их ставља на исти политички пут, који је раније био ускрчио за Тиберија и његовога брата Друза.35) Могуће је да је Тиберије осетио да је он само прелазно решење, док два Тиберијева пасторка не постану пунолетна, па би он онда био склоњен на страну.36) Могуће је и да је на Тиберијеву одлуку утицало и понашање Јулије, која није крила своје љубавнике.37)38)39) Тацит је сматрао да је то био главни разлог Тиберијева повлачења, тако да све приписује Тиберијевој мржњи према Јулији и чежњи за Випсанијом.40) Тиберије је био ожењен за жену, коју је мрзио и која га је јавно срамотила ноћним испадима на Форуму, а са друге стране није смео да се виђа са женом, коју је волео.41) Шта год да је био Тиберијев мотив његово повлачење је било погубно за Августове планове наслеђивања. Гај и Луције Цезар су тада још увек били деца, а Октавијан Август је имао 57 година и није имао непосреднога наследника. Није више било гаранције мирнога преноса власти након Августове смрти, а није било ни гаранције да ће његова породица и савезници наставити да држе власт након његове смрти. Август је молио Тиберија да остане, а чак се и претварао да је озбиљно болестан, само да одложи Тиберијев одлазак.42) Тиберије је сачекао у Остији, а када је сазнао да је Август здрав кренуо је на Родос.43) Касније је Тиберије наводно уочио своју грешку, па је неколико пута тражио да се врати, али сваки пут Август би одбијао његов захтев.44)

Августов наследник

Са Тиберијевим одласком наследници су била два Аугустова малолетна унука Луције и Гај Цезар, али ситуација је постала тежа када је 2. године преминуо Луције. Август је онда, можда под притиском Ливије, допустио Тиберију да се врати у Рим као приватни грађанин, али без службене функције.45) Гај Цезар је 4. године убијен у Јерменији, тако да Август није имао другога избора, него да се опет обрати Тиберију.46)47) Август је тада усвојио Тиберија као пуноправнога сина и наследника, а заузврат је од Тиберија тражио да усвоји синовца Германика, сина Тиберијевога брата Друза и Августове нећаке Антоније Млађе.48)49) Тиберије је поред тога добио трибунску власт, а и део Августовога империја највишега степена (maius imperium), а тај империј Август није делио ни са Агрипом.50) Август је 7. године разбаштинио Гајевога и Луцијева млађега брата Агрипу Постума, а након тога протерао га је на острво Пијанозу.51)52) Тиберије је на тај начин 13. године Христа формално имао једнаку власт као и Август, тако да би у случају његове смрти могао да настави да влада без икаквога прелазнога периода. Октавијан Август је умро 14. године у 75. години живота, а сахрањен је уз све почасти и церемонију, која је пре тога била припремљена. Прочитан је његов тестамент, а Тиберије је потврђен као његов једини наследник.

Цар

Рани период власти

Сенат се састао 18. септембра 14. да би потврдио Тиберијев положај принцепса, као што су раније учинили са Августом и сву Августову власт су пренели на Тиберија. Тацит је у потпуности пренео ту процедуру. Тиберије је и пре тога имао административну и политичку моћ принцепса, али није имао титуле, Pater Patriae и corona civica. Тиберије је покушао да игра исту улогу, попут Августа, да је он само у служби јавнога интереса и државе, али тај његов покушај завршио је доста конфузно. Када су га сенатори молили да се прими царске дужности он је глумио и говорио о својим скромним снагама у успоредби са Августом.53) Сенат је због тога наставио да га моли, па је Тиберије рекао да није дорастао целом царству, него само једном делу.54) На крају је ипак попустио и пристао на царску власт. Током првих година власти изгледало је као да Тиберије жели да Сенат одлучује по свом нахођењу, а не по Тиберијевој вољи.55) Према Тациту Тиберије се ругао сенаторима као људима спремним на робовање.56)

Успон и пад Германика

Убрзо су за новога принцепса избили проблеми. Избила је побуна међу војницима легија у Панонији и Германији.57) Да би се угушила побуна Тиберије је код легија у Германији послао Германика,58) а код панонских легија послао је свога сина Друза Млађега и Елија Сејана.59) Требали су да угуше побуну и војску врате у Рим. Међутим Германик је окупио побуњену војску и са њима је кренуо преко Рајне нудећи им да пљачком за себе узму новце, који су им раније били обећавани. Германикова војска је прешла преко Рајне и брзо је заузела територију између Рајне и Елбе. Тацит поред осталога помиње Теутобуршку шуму и како су поново добили бојне знакове, које је римска војска изгубила приликом великога пораза Публија Квинтилија Вара у бици код Теутобуршке шуме 9. године.60) Германик је успео да зада значајан ударац римским непријатељима, да смири војску и да врати римске бојне знакове, па је на тај начин подигао свој већ изузетно висок углед и легенду у Риму. Када се вратио из Германије Германик је 17. године прослављао тријумф.61) Био је то први пуни тријумф након тријумфа Октавијана Августа 29. пре Христа. Током 18. године Германику је поверена контрола над источним делом царства и то је представљало јасан знак да је Германик Тиберијев наследник.62) Германик је међутим поживио још само годину дана, а оптужио је Гнеја Калпурнија Писона да га је отровао. Писони су дуго били присташе Клаудијеваца, а удружили су се и са младим Октавијаном након његова венчања са Ливијом, Тиберијевом мајком. Писон је због тих оптужби био суђен, али према Тациту он је претио Тиберију да ће и на њега да баци кривицу.63) Није познато да ли је Писон заиста могао да повеже Тиберија са Германиковом смрћу, али пошто је било очито да је Сенат против њега и да му прети осуда, па је због тога починио самоубојство.64) Тиберије је у то време изгледа био уморан од политике, па је 22. године поделио трибунску власт са својим сином Друсом Јулијем Цезаром65) и отада је сваке године Тиберије све дуже и дуже боравио ван Рима у Кампанији. Током 23. године Друз Јулије Цезар је мистериозно умро,66)67) а Тиберије изгледа да се није трудио да му нађе замену. Коначно 26. године Тиберије се потпуно повукао из Рима на острво Капри.68)

Тиберије на Каприју, Сејан у Риму

Луције Елије Сејан служио је царској фамилији двадесет година и онда је 15. године именован преторијанским перфектом. Како је Тиберије постао незадовољан својом позицијом принцепса почео је да све више овиси о ограниченом секретаријату, који је остао из доба Октавијана Августа, а и од Сејана и преторијанаца. Тиберије је 17. или 18. године преселио преторијанску гарду унутар самога града Рима,69) па је Сејан под својом контролом имао између 6.000 и 9.000 преторијанаца. Након Друзове смрти Тиберије је уздигао Сејана подижући му статуе широм Рима.70)71) Како се Тиберије повлачио тако је Сејан постајао све више видљив, а коначним Тиберијевим повлачењем на Капри 26. године Сејану је поверена контрола и управа над целим царством.72) Сејан није имао позицију наследника. Он је наиме 25. године тражио руку Тиберијеве нећаке Ливиле,73) али под притиском је брзо одустао од тога захтева.74) Сејанови преторијанци су контролисали информације, које су Тиберију стизале из Рима, а исто тако контролисали су и информације, које су Римљани добијали од Тиберија.75) Ипак једино је изгледа Ливија донекле смањивала Сејанову моћ, али након њене смрти 29. године ситуација се изменила.76) Сејан је тада започео са серијом чистки сенатора и богатих витезова, служећи се лажним суђењима. Уклањао је све оне, који би били способни да се супростављају његовом ауторитету. Пленио је и њихову имовину пунећи на тај начин царску, али и своју ризницу. Ухапсио је и протерао 30. године Германикову удовицу Агрипину Старију и двоје њене деце, а касније су они умрли под мистериозним околностима. Сејанову чистку преживели су Калигула, Агрипина Млађа, Јулија Друсила и Јулија Ливила.77)

Током 31. године Сејан је био конзул заједно са Тиберијем, који је био одсутан.78) Сејан је тада започео борбу за власт, али шта се тачно дешавало није баш најјасније. Сејан је изгледа тајно покушавао да се додвори породицама, које су биле везане за Јулијанску линију, а све са циљем да он као неко ко је прихваћен код Јулијеваца постане принцепс.79) Касније су и Ливилу оптуживали да је била умешана у заверу као дугогодишња Сејанова љубавница.80) У заверу су изгледа били умешани Сејан и Ливила и требали су да уз помоћ Јулијеваца свргну Тиберија, а онда да Сејан узме позицију принцепса или да буде регент младога Тиберија Гемела или Калигуле.81) Сви који су стајали Сејану на путу били су осуђени као издајници.82) Сејан је 31. године позван на заседање Сената, на коме је прочитано Тиберијево писмо, у коме је он оптужио Сејана и наредио да се Сејан одмах погуби. Сејан и неколико његових саучесника изведено је пред суд, где су били осуђени и погубљени у року од седам дана.83) За новога преторијанскога перфекта именовали су Невија Светонија Макрона.84) Након тога уследио је низ суђења, а највише су били погођени Јулијевци. Сви који су били повезани са Сејаном, на било који начин били би осуђени и погубљени, а њихова имања конфискована.85) Тиберије је био толико раздражен да је наредио да се по тамницама побију сви, који су били оптужени због веза са Сејаном, а побијене нико није смео да спали мртва тела.86) Ипак такав Тацитов опис осветољибивога владара неколико модерних историчара не сматра веродостојним. Док је Тиберије био на Каприју шириле су се гласине о томе шта он тамо ради. Светоније бележи приче о Тиберијевим сексуалним перверзијама и свирепости и параноји.87) Иако се ради о сензационалистичким причама изгледа да је Светоније ипак преносио како су Римљани сматрали шта Тиберије ради.

Позне године

Сејанова афера и суђења због завере потпуно су нарушили Тиберијев углед. Након Сејанова пада Тиберије се потпуно повукао из Рима, а царством се управљало по инерцији бирократије, коју је успоставио Октавијан Август. Светоније блежи да је Тиберије постао параноидан. У међувремену било је упада племена из Дакије, неколико германских племена преко Рајне и партски упад.88) Веома мало се посветио старању о томе ко ће га наследити. Јулијевци и њихове присташе пале су са падом Сејана. Остала су два кандидата. Један је био Калигула, једини преживели Германиков син. Други кандидат био је Тиберијев унук Тиберије Гемел.89) Ипак при крају живота именовао је Калигулу за квестора, па му је на тај начин дао већу вероватност да постане наследник. Пошто је Тиберије Гемел још увек био тинејџер није дорастао за наследника. Тиберије је умро 16 марта 37. године.90) Имао је 77 година. Према опоруци Тиберије је заједничку власт поверио Калигули и Гемелу, али прва Калигулина одлука била је да поништи Тберијеву опоруку и да убије Тиберија Гемела.91) Тиберије није био популаран при крају своје власти, тако да му Сенат није изгласао божанске почасти, а руља се окупила на улицама узвикујући “Тиберија у Тибар”.92)93) Ипак тело је спаљено, а пепео положен у Августовом маузолеју. Тиберијев наследник Калигула потрошио је 2,7 милијарди сестерција, које је Тиберије оставио у ризници.

Историографија

Да је Тиберије умро пре 23. пре Христа о њему би писали као о примерном владару. Иако су римски историчари о њему оставили углавном негативну карактеризацију ипак треба приметити да је Тиберије оставио у ризници 2,7 милијарди сестерција. Он се одлучио да не започиње скупе војне походе и освајања, него је уместо тога одлучио да ојача царство у постојећим границама градећи додатне базе и користећи поред војних претњи и дипломатију. Суздржавао се ратова, па је као резултат имао много јаче и консолидовано царство. Тиберијев период власти од античких историчара описали су Тацит, Светоније, Касије Дион и Валеј Патеркул, а нешто мало налази се и код Плинија Старијега, страбона и Сенеке. Сам Тиберије написао је сада изгубљену аутобиографију, коју је Светоније описивао као кратку.

Тацит

Најдетаљнији опис Тиберијеве власти дао је историчар Корнелије Тацит у својим Аналима. Посветио је својих првих шест књига потпуно Тиберијевом периоду власти. Тацит је био римски сенатор, који је рођен 56. године у време Нерона. Његов текст базиран је великим делом на записницима са сенатских заседања и збирком различитих аката и вести. Тацит даје политичке и психолошке мотиве. У првих шест књига Тиберија је углавном описао доста негативно, а опис се погоршава према крају Тиберијеве владавине. Прекретница је 23. године. Велика тема је и баланс сила између Сената и цара, корупција и напредак тираније. Значајан део посветио је суђењима за издају.

Светоније

Светоније је био историчар, који је као витез имао административна задужења у време Трајана и Хадријана. Светоније је као изворе користио царске архиве, историчаре Ауфида Баса, Клувија Руфа, Фабија Рустиција и Августова писма. Међутим Светонијев опис је изразито сензационалистички. Најчувенији део Тиберијеве биографије тиче се бројних похотних дела на Каприју. Светоније је ипак похвалио Тиберијев почетни период владавине.

Велеј Патеркул

Велеј Патеркул је био Тиберијев савременик, који је осам година провео у Тиберијевој војсци у Германији и панонији, као префект коњице и легат. Патеркул у својој историји хвали Октавијана, Тиберија и Сејана. Међутим није јасно колико је то учинио због стварнога одушевљења Тиберијем, или је био опрезан, пошто је живео у Тиберијево доба. Патеркул је убијен 31. године као Сејанов пријатељ.

Литература

  • Корнелије Тацит, Анали, превод Љиљане Црепајац, Тема, Београд, 2006.
  • Гај Светоније Транквил, Дванаест римских царева, превод Николе Шопа, Дерета, Београд, 2001.
  • Јосиф Флавије, Јеврејске старине
  • Levick Barbara , Tiberius the Politician, Routledge (1999), ISBN 0415217539
  • Shotter David (1992). Tiberius Caesar. London: Routledge. ISBN 0-415-07654-4
  • Boddington Ann (January 1963). „Sejanus. Whose Conspiracy?“. The American Journal of Philology 84 (1): 1–16
  • Seager, Robin , Tiberius, Blackwell Publishing (2005), ISBN 1405115297

Tiberije

1)
Чланак пренесен са Историјске енциклопедије
2)
Seager 2005 стр. 5
3)
Светоније, Тиберије 5
4) , 5)
Seager 2005 стр. 7
6) , 7)
Levick стр. 4
8)
Seager 2005 стр. 8
9) , 10)
Светоније, Тиберије 6
11) , 12) , 13)
Levick стр. 5
14)
Levick стр. 6
15)
Светоније, Тиберије 8
16) , 18)
Seager 2005 стр. 12
17)
Seager 2005 стр. 16
19)
Патеркул 2.94
20) , 22) , 24)
Светоније, Тиберије 9
21)
Levick стр. 24
23)
Seager 2005 стр. 14
25) , 28) , 29) , 30)
Светоније, Тиберије 7
26)
Касије Дион 54.19
27)
Levick стр. 42
31)
Seager 2005 стр.20
32) , 39)
Касије Дион 55.9
33)
Seager 2005 стр. 23-24
34)
Светоније, Тиберије 10
35)
Levick стр. 29
36) , 37)
Seager 2005 стр. 24
38)
Патеркул 2.100
40)
Тацит 1.53
41) , 42)
Seager 2005 стр. 26
43)
Светоније, Тиберије 11
44)
Seager 2005 стр. 28
45)
Светоније, Тиберије 13
46) , 48)
Тацит 1.3
47) , 51)
Светоније, Тиберије 15
49)
Касије Дион 55.13
50)
Светоније, Тиберије 21
52)
Касије Дион 55.32
53)
Тацит 1.11
54)
Тацит 1.12
55)
Тацит 3.35, 3.53-54
56)
Тацит 3.65
57)
Тацит 1.16
58)
Тацит 1.31
59)
Тацит 1.24
60) , 61)
Тацит 2.41
62)
Тацит 2.43
63)
Тацит 3.16
64)
Тацит 3.15
65)
Тацит 3.56
66)
Тацит 4.7-8
67)
Светоније, Тиберије 62
68) , 72)
Тацит 4.67
69)
Светоније, Тиберије 37
70)
Тацит 4.2
71)
Касије Дион 57.21
73)
Тацит 4.39
74)
Тацит 4.40-41
75)
Тацит 4.41
76)
Тацит 5.3
77)
Светоније, Тиберије 53,54
78) , 79)
Светоније, Тиберије 65
80)
Касије Дион 57.22
81) , 82)
Boddington
83) , 84)
Касије Дион 58.10
85) , 86)
Тацит 6.19
87)
Светоније, Тиберије 43-45,60-64
88)
Светоније, Тиберије 41
89)
Тацит 6.46
90) , 92)
Тацит 6.50
91)
Касије Дион 59.1
93)
Светоније, Тиберије 75
тиберије.txt · Последњи пут мењано: 2021/06/25 21:37