Стојан Бошковић
Рођење: март 1833. Свилајнац, Кнежевина Србија Смрт: 5. март 1908. Београд, Краљевина Србија

Стојан Бошковић (Свилајнац, март 1833 — Београд, 5. март 1908), српски историчар, политичар и дипломата. Био је професор Велике школе и два пута министар просвете.

Родио се у марту 1833. године у Свилајнцу.¹⁾²⁾ Његов отац Бошко био је занатлија, а деда са мамине стране био је члан Правитељствујушћега совјета за време Првога српскога устанка.³⁾ Основну школу Стојан је завршио у Свилајнцу, а гимназију и Лицеј у Београду.⁴⁾⁵⁾ Током 1849. изабран је да као државни питомац оде на студије у Немачку, али због тешке болести остао је код куће.⁶⁾ Био је током 1848—1851. један од највреднијих чланова Дружине младежи српске и у тој дружини био је секретар и благајник.⁷⁾ Први пут јавља се 1851. својим књижевним радовима, објављујући у „Србским новинама”, „Народном вјестнику”, „Седмици” и „Шумадинци”. Током 1853. завршио је филозофске и правне науке на Београдском Лицеју.⁸⁾

Одмах након тога постављен је за професора немачкога језика у шабачкој полугимназији, а 1857. постао је директор гимназије.⁹⁾ У то време изашао је у Новом Саду његов превод Левачникова романа Црногорац, или страдање хришћана у Турској. Посебно се почео истицати у време Светоандрејске скупштине крајем 1858. када је збачен кнез Александар Карађорђевић. Постао је члан Либералне странке и почео је да их помаже написима у „Дневнику” и „Српским Новинама”.¹⁰⁾ Био је један од истакнутих младих либерала, који су играли улогу у збацивању Карађорђевића. У Шапцу је 1859. изабран за посланика за Малогоспођинску скупштину, али влада је поништила изборе под изговором да се чиновници не могу бирати.¹¹⁾ Био је од 1859. до 1860. уредник званичних и јединих „Српских новина”, које под његовом уредништвом постају гласило либерала, али кад је кнез Милош Обреновић почео да гања либерале смењен је са тога положаја.¹²⁾

Влада је почела да прогања либерале. Премештен је 1860. у гимназију у Неготину, а онда је постао директор гимназије у Зајечару.^13)14)15) То лето путовао је много по Немачкој, Белгији и Француској и проучавао је политичке установе тих земаља. Покушао је да оснује независне новине „Народна Скупштина” заједно са Милованом Јанковићем и Владимиром Јовановићем.¹⁶⁾ Најпре су добили дозволу, али онда је влада забранила новине под изговором да чиновници немају права да оснивају новине.¹⁷⁾ Оштрим речима су се жалили Савету, па су изведени пред суд и стављени краће време у притвор, а онда су пуштени.¹⁸⁾ Отада је био под присмотром полиције, па је о његовом Светосавском говору одржаном почетком 1862. начелник полиције писао министру страхујући да овај није нешто рекао у алегорији.¹⁹⁾ Под тим тешким теретом Бошковић је морао у емиграцију, па је једно време провео у Белгији и Француској.²⁰⁾ Поново је постао 1862. професор гимназије у Београду, а касније је кандидован и за професора Велике школе.²¹⁾ Иако је професорски колегиј гласао да га приме влада је одбијала да га постави у Велику школу.²²⁾ У то време био је изабран за члана Српскога ученога друштва. Књигу Историја света за народ и школу издао је 1867, а књига је постала уџбеник у новосадској и панчевачкој реалној гимназији.²³⁾ Писао је и у независном листу „Србија”.

У јулу 1868. изабран је за београдскога општинскога одборника, а и за члана комисије која је требала да одреди програм образовања кнеза Милана.²⁴⁾ Постао је 1868. секретар министарства спољњих послова.²⁵⁾ Постао је и члан уставног Светоникољскога одбора, али Намесништво је спречило да буде изабран за секретара Уставотворне скупштине.²⁶⁾²⁷⁾ Намесништво је основало лист „Јединство” и Стојан Бошковић је био први уредник новога листа, али брзо су га сменили са тога места.²⁸⁾ Постављен је за начелника одељења у министарству спољних послова. Постао је 1872. професор историје на Великој школи.²⁹⁾ Био је два пута министар просвете. Први пут је био министар просвете у либералној влади Љубомира Каљевића од 8. октобра 1875. до 6. маја 1876. године. Као представник млађих либерала и убеђени националиста био је упоран и непрекидно се залагао и друге убеђивао за рат са Турцима у време пред Први српско-турски рат.³⁰⁾

Други пут био је министар просвете у влади Јована Ристића од 20. марта 1879. до 17. јуна 1880. Као министар просвете увео је Просветни савет и установио професорски испит.³¹⁾ Током 1881. покренуо је либерални лист „Нови век”, који је критиковао Бонтуов железнички уговор и осликавао га као коруптиван и банкротски, па га је влада због тога пензионисала.

Именован је 1890. за државнога саветника, а 1891. постављен је за посланика у Букурешту, али брзо након тога је пензионисан.³²⁾ Међутим 1900. постављен је за посланика у Атини, одакле је премештен 1902. у Париз и онда у Брисел, у коме је остао до 1903.³³⁾ Тад је поново пензионисан и вратио се у Београд.

Дописни члан Српскога ученога друштва постао је 21. јануара 1862. Почасни члан Матице српске постао је 1870, а наредне године изабран је за председника одсека историјских и државних наука у Српском ученом друштву.³⁴⁾ Био је председник Српскога ученога друштва (13. јун 1876 — 1877). Члан је Српске краљевске академије од 1892. и био је њен секретар (22. II 1896. до 22. II 1898). Своје културне и политичке концепције изложио је 1872. у чланку Југословенски општи научни речник на српско-хрватском и бугарском језику, а такав речник је замислио као подлогу зближавања Јужних словена.³⁵⁾³⁶⁾ Тај предлог изазвао је пажњу свих јужнословенских друштава и служио је као основа за договоре и преписке, али није дошло до спровођења.³⁷⁾

• Србадија (1875) 239—240
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 1, Београд, 1929, стр. 271
• С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд, 1933.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 1, Београд, 1934.
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 2, Београд, 1934.

Stojan Boskovic