Стеван Сремац
Рођење: 23. новембар 1855. Сента, Аустријско царство Смрт: 25. август 1906. Соко Бања, Краљевина Србија Познат као: књижевник и професор

Стеван Сремац (Сента, 11/23. новембар 1855 — Соко Бања, 12/25. август 1906), српски књижевник и професор гимназије (Ниш и Друга београдска). Познат је по делима Ивкова слава, Зона Замфирова и Поп-Ћира и Поп-Спира.

Рођен је у Сенти у Бачкој 23. новембра 1855. године, у занатлијској породици од оца Аврама и мајке Катарине,¹⁾²⁾ Његови преци воде порекло из Старе Србије и у Срем су се доселили за време Велике сеобе Срба крајем 17. века.³⁾ Његова мајка била је цинцарског порекла, односно прабака му је била Цинцарка или Гркиња.⁴⁾ Његов деда по мајци Филип Ђорђевић био је богат угледан трговац из Сенте и један од најобразованијих људи свога времена.⁵⁾ Филип је имао девет кћери и сина Јована Ђорђевића.⁶⁾ Када је имао три године Стеван Сремац је остао без мајке, а без оца је остао са девет година.⁷⁾

Након тога бригу о њему и двоје његове браће преузео је деда Филип Ђорђевић, а кад је деда умро о њима се бринуо ујак Јован Ђорђевић, аутор химне Боже правде. Јован Ђорђевић је имао пресудну улогу у животу Стевана Сремца, током целог његовога образовања.⁸⁾ Рано детињство је провео делом у Сенти, а делом и код баке по мајци у Пироту. Основну школу Сремац је завршио у Сенти. Када је његов ујак Јован Ђорђевић прешао 1868. године у Београд са собом је повео Стевана Сремца и његова два млађа брата.⁹⁾ У Београду је уписао други разред гимназије.¹⁰⁾ У гимназији је увек био врло добар или одличан ученик.¹¹⁾ Пошто је његов ујак имао богату библиотеку и давао му упутства шта да чита, Сремац је као млади гимназијалац познавао многе домаће и стране писце.¹²⁾ За време ручка или вечере ујак би му увек причао занимљиве анегдоте из прошлости или о великим људима или о некој драми.¹³⁾ Сремац је био стални посетилац позоришта, а међу гимназијалцима био је познат као онај, који је највише књига прочитао.¹⁴⁾ Ујак је на њега пресудно утицао и Сремца је занео патриотизмом, побожношћу, славенофилством, хуманошћу и естетиком.¹⁵⁾

Под ујаковим утицајем Сремац је заволео књигу, позориште и историју. Поред тога много се бавио и гимнастиком.¹⁶⁾ У Београду је похађао гимназију, коју је завршио 1874.¹⁷⁾ Уписао се 1874. на историјско-филолошки одсек Велике школе.¹⁸⁾ Предао се самосталном проучавању историје. Заједно са својим другом Савом Антоновићем добио је студентску награду за научни рад из народне историје.¹⁹⁾ Пошто је стрепио да његов рад неће бити изабран, није се усудио да присуствује проглашењу победника конкурса.²⁰⁾ За време његових студија многи његови пријатељи омладинци били су под утицајем Светозара Марковића и социјалистичких идеја, али Сремац се са њима по том питању није слагао.²¹⁾

Као добровољац је суделовао у Другом српско-турском рату крајем 1877. и почетком 1878. Међу првима се као добровољац уписао у Ђачку батерију добровољаца, коју је основао Милан Кујунџић Абердар.²²⁾ Сматрајући Абердаров поступак неозбиљним и авантуристичим, његов ујак се противио његовом учешћу у рату, али Сремац га није послушао.²³⁾ За време рата Сремац није имао прилике да учествује у самом боју. Ђачка батерија је била препуштена сама себи и тешкој зими.²⁴⁾ На путу од Власотинаца до Владичиног Хана Сремац је од исцрпљености заспао у снегу и једва су га другови спасили.²⁵⁾²⁶⁾ Након ратова завршио је 1878. историјско-филолошки одсек Велике школе.²⁷⁾

Након рата желео је да ради у новоослобођеним крајевима на југу Србије, али ујак је желео да га задржи у Београду.²⁸⁾ Најпре је одбио понуду да васпитава сина од Јована Ристића, што се ујаку никако није свиђало.²⁹⁾ Захваљујући ујаку постао је 1879. практикант у министарству финансија и на том месту задржао се два и по месеца и онда је дао оставку.³⁰⁾³¹⁾ Молио је ујака да га запосли у новоослобођеним крајевима Србије. У септембру 1879. постављен је за професора гимназије у новоослобођеном Нишу и на том месту се задржао 11 година.³²⁾ У гимназији је предавао српски језик и историју. Брзо се прилагодио новој средини, а у гимназији је као предавач испуњен националним духом на занимљив начин будио националну свест преносећи младима све што зна о прошлости свог народа.³³⁾ При крају прве школске године сукобио се са изаслаником министра просвете, који је приговарао због чега Сремац тражи од ђака да уче напамет народне и родољубиве песме, а посебно песму Ђуре Јакшића Отаџбина.³⁴⁾³⁵⁾

У Нишу је сарађивао у „Старој Србији”, гласилу нишких либерала.³⁶⁾ Међутим његове кратке сатире нису се свиђале власти, па су га прогласили за опасног политичког противника.³⁷⁾ Након тога преместили су га 1881. у Пирот, у коме је боравио две године, па се опет 1883. вратио у Ниш.³⁸⁾³⁹⁾ Озбиљније је почео да се бави књижевношћу од 1888, кад је почео да објављује више својих приповетки у „Босанској вили”.⁴⁰⁾ Највише догађаја и анегдота, које су му послужиле за његова књижевна дела чуо је у кафани „Мергер” или у кафани „Босна” у Нишу.⁴¹⁾ Многи савременици би били љути на њега, када би себе препознали у његовим делима.⁴²⁾ Његова Ивкова слава била је заснована на истинитом догађају и сви ликови су постојали у стварном животу.⁴³⁾ Тек је 1890. положио професорски испит.

У Београд се преселио септембра 1892, када је постављен за професора Треће београдске гимназије.⁴⁴⁾ Тај премештај су му лако одобрили, пошто су на власти била либерална влада Јована Авакумовића у којој је његов ујак Јован Ђорђевић постао министар просвете.^{45) 46)} Касније га нису премештали, пошто је стекао глас изузетнога књижевника. Прелазак у Београд представља доба његовог интензивнога рада.⁴⁷⁾ У Београду је почео да пише на основу онога материјала, што га је годинама скупљао и бележио по Нишу и Пироту.⁴⁸⁾ У Београду је проширио и круг познаника и пријатеља. Био је свуда радо приман и радо су га готово сви слушали.⁴⁹⁾ За разлику од многих дружио се и са људима супротних политичких погледа. Поред „Босанске виле” почео је да шаље прилоге у „Зору”, „Бранково коло”, „Срђ”, „Српски књижевни гласник”, „Српски преглед”, „Нову искру” и друге листове.⁵⁰⁾ Стрепио је од исхода, када је Љубомиру Недићу предавао рукопис свога дела Ивкова слава, па се неколико дана није усудио да га посети.⁵¹⁾⁵²⁾ Тим делом се прославио, а Љубомир Недић га је хвалио као српског Дикенса или Гогоља.⁵³⁾

Пошто је за либерале написао доста чланака у новинама, једном му је дошао министар и пријатељ Стојан Рибарац са припремљеним указом о постављању за директора гимназије, где год му се највише свиђа.⁵⁴⁾ Стеван Сремац је одбио ту понуду.⁵⁵⁾ У Другу београдску гимназију премештен је 1898. Био је прави боем, који је дане проводио по кафанама.⁵⁶⁾ Био је гурман и умерен у јелу и пићу.⁵⁷⁾ У Нишу је боравио највише у „Маргеру”, а у Београду у „Дарданелију”.⁵⁸⁾ На месту „Дарданелија” данас се налази Народни музеј. У „Дарданели” су долазили глумци Народног позоришта, а онда је постала место окупљања интелектуалаца. Стеван Сремац је ту имао свој сталан стол. Инфицирао се у Сокобањи и умро је 25. августа 1906. године од последица те инфекције.

Књижевним радом почео је да се озбиљније бави тек када је по други пут дошао у Ниш. Историјске приповетке објавио је под насловом Из књига староставних.⁵⁹⁾ Стеван Сремац је почео да пише релативно касно, тек 1888, када је у „Босанској вили” почео да објављује своје прве приповетке.⁶⁰⁾ У редове значајних српских писаца је избио 1895. са делом Ивкова слава. Затим долазе Луминација на селу 1896, Поп-Ћира и Поп-Спира 1898, Вукадин 1903, Зона Замфирова 1907, и мање приповијетке Чича Јордан 1903, Јексик-Аџија 1904, Три приповетке 1904, Скице 1905, Човекова трагедија или бол у Елемиру, шаљиви спјев са властитим цртежима 1907, Божићна печеница 1908, Кир-Герас 1908.

Оставио је и пуно прича по разним часописима, а уз то је писао и политичке чланке, сатире, козерије и подлистке у органима Либералне странке. За свога 18-годишњег књижевног рада је написао веома много. Као наставник је био на гласу као одличан предавач и савесни педагог. По ставовима је био конзервативан и традиционалиста. Зато је чувао народну историју. Као приповедач и хумориста заузима једно од најважнијих мјеста у српској књижевности. Може се чак узети да су све његове приче хумористичке сатире, са два лица: једним које је намењено само за забаву читаоца, и другим које је у ствари посредни опис истине и права уметничка хумористика.

У Зони Замфировој и Вукадину је анегдота проширена и подигнута на ниво описа средине и времена, са уверљивим ликовима и симболичним догађајима. Поп-Ћира и Поп-Спира су нешто мање исполирани и више се полаже на комичне сцене и досетке. Сремац је писац и описивач нашег народског човјека са великим жељама и много ситне таштине, па је требало много вештине да се из такве теме извуче занимљив текст. Његови ликови су потпуно уверљиви и живи, а његови описи времена и средина су много сачували за будућност. Он је јако добро дао људску нарав нашег свијета, са вешто приказаним регионалним особинама и разликама. Многе Сремчеве приповетке су драматизиране, а нарочито се то односи на дела Ивкова слава и Зона Замфирова.

Прави је члан Српске краљевске академије (Академије уметности) од фебруара 1906. Приступну беседу није одржао.

• Миле Павловић, Стеван Сремац, Нишки културни центар, Ниш, 2005.
• Зоран Арацки, Фигура по Матошу, Вечерње новости, Београд, 27. 11. 2005.
• Зоран Арацки, Пуно срце-Сенте, Вечерње новости, Београд, 28. 11. 2005.
• Зоран Арацки, Детињство код ујака, Вечерње новости, Београд, 29. 11. 2005.
• Зоран Арацки, Ђак Велике школе, Вечерње новости, Београд, 30. 11. 2005.
• Зоран Арацки, Ратник ђачке чете, Вечерње новости, Београд, 1. 12. 2005.
• Зоран Арацки, Повратак у Ниш, Вечерње новости, Београд, 2. 12. 2005.
• Зоран Арацки, Оштар Скерлић, Вечерње новости, Београд, 3. 12. 2005.
• Зоран Арацки, Сремац из Бачке, Вечерње новости, Београд, 4. 12. 2005.
• Зоран Арацки, То беше живот, Вечерње новости, Београд, 5. 12. 2005.
• Зоран Арацки, Зебња због славе, Вечерње новости, Београд, 7. 12. 2005.
• Зоран Арацки, Уздаси за бећаром, Вечерње новости, Београд, 8. 12. 2005.
• Зоран Арацки, Три Сремчева града, Вечерње новости, Београд, 9. 12. 2005.
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1924. 4 (В. Петровић).
• Бранково коло, Сремски Карловци 12 (1906) 1137 (Аноним).
• 100 најзнаменитијих Срба, 363–369 (М. Пантић).

• Краћа биографија на сајту САНУ
• Зоран Арацки, „Север и југ Стевана Сремца“, Вечерње новости, фељтон, 13 наставака, 27. новембар — 10. децембар 2005.
• Стеван Сремац на Српском наслеђу
• Откривено Свето писмо Стевана Сремца, Вечерње новости, 22. јун 2011.
• Драматизације „Зоне Замфирове“ и „Ивкове славе“
• Стеван Сремац — цитати
• Завичајна фондација „Стеван Сремац” Сента

Stevan Sremac