Сретењски устав
Фототипско издање насловне стране Сретењског устава

Сретењски устав, први устав Кнежевине Србије, донет на Сретење 2/14. фебруара 1835. године у Крагујевцу. Његов аутор је Димитрије Давидовић. Садржао је свега 14 глава, односно 142 члана и трајао 55 дана, а суспендован је под притиском великих сила тог доба:¹⁾ Турске, Русије и Аустрије, плашећи се ширења либерарних идеја,²⁾ што је Милошу Обреновићу омогућило да устав и укине.

Милош Обреновић је, захваљујући својој политичкој умешности и бруталности, уз подршку руског цара Николаја Првог, успео да 1830. обезбеди Србији статус кнежевине, чију је аутономију признао врховни суверен – Османско царство, а гарантује је Русија. Милош је тада добио положај наследног кнеза и постао апсолутистички самодржац. Претходно устаничке вође, богати трговци и високи чиновници, Милошеву самовољу више нису желели да трпе.³⁾

Устав је најављен још годину дана раније, на Светотрифунској скупштини 1834. Повод за доношење Сретењског устава је била Милетина буна јануара 1835. године, под вођством Милете Радојковића, некадашњег кнеза Јагодинске нахије и сердара расинског,⁴⁾ који је покушао да кнеза Милоша свргне са власти, захтевајући обезбеђење личности и имовине, поштовање туђе части, суђење по законима и доношење Устава. До помирења је дошло захваљујући Томи Вучићу Перишићу.⁵⁾

Текст устава је био брзо припремљен, за свега двадесетак дана, највише захваљујући његовом главном аутору, ученом Димитрију Давидовићу из Земуна, истакнутом новинару, политичару, дипломати, уреднику „Новина србских” и велики поштоваоц француских институција.⁶⁾

Сретењска скупштина је била најзначајнија скупштина у време владавине кнеза Милоша Обреновића Србијом, на Сретење 2/14. фебруара 1835. године. Кнез је у Крагујевцу окупио око 2.400 посланика из целе Србије, а поред посланика је било и око 10.000 знатижељника из Крагујевца и околине. Церемонија је била брижљиво припремана. На њој су били видно изложени грб и застава, знакови српске независности.

Сретењска скупштина је отворена призивањем Светог духа, у цркви коју је сам владар подигао. После тога је уследила кнежева беседа о садржини новог устава:

„Из њега ћете видети да су општенародна права која ће сваки Србин уживати, пространо, и онако описана и разграната, како ји само човечанство предписује. У њима ћете наћи да је личност сваког Србина слободна, и да је сваки Србин господар од свог имања”

Посланици су за устав гласали другог дана заседња, на ливади крај цркве. Заклетву на устав положили су кнез и сви посланици, а увече је уприличен ватромет. Трећег дана су посланици предали поклоне кнезу: сабљу са натписом „Благородна Сербија Књазу Своме Милошу Првом”, с његовим иницијалима и грбом Србије, као и украшени путир.

Народна скуштине је усвојила устав на Сретење, 3/15. фебруара 1835. године, која је одржана у порти православне цркве у Крагујевцу. У Сретењски устав били су укључени највиши правни акти многих европских земаља.⁷⁾ Устав је регулисао положај кнеза, државног Совјета и Скупштине, а једно његово поглавље је било посвећено грађанским правима⁸⁾.

По уставу је проглашен у то време нов принцип поделе власти на законодавну, извршну и судску, где је кнез био врховни носилац извршне власти, али законодавну власт (право усвајања закона) и иницијативу (право предлагања закона) уместо са Народном скупштином, делио је са Државним совјетом, по чијој сагласности је издавао законе и уредбе.⁹⁾

Државни совјет је имао неодређени број чланова. Совјет је имао председника, секретара и шест попечитеља (министара), задужених за: спољње послове, унутрашње послове, правосуђе, финансије, војску и просвету. Попечитељу су фактички, мада не и званично, чинили владу која је са кнезом делила извршну власт. Кнез је могао да смењује попечитеље са њихове извршне функције, али не и са функције чланова Совјета. Једина одговорност совјетника је била кривична, док су политички били неодговорни и кнезу и Скупштини, тј. народу, као и сви чиновници.¹⁰⁾

Предвиђено је да се Народна скупштина сазива по вољи кнеза, који је њеним гласањем могао да појача подршку својим одлукама, нпр. о разрезивању пореза, али одлуке Скупштине нису обавезивале ни њега, ни Совјет ни попечитеље, мада јој је попечитељ финансија подносио извештај. Скупштина је имала саветодавну и улогу представљања народних жеља властима, али је била надлежна и за промену самог Устава, двотрећинском већином гласова, уз присуство три четвртине од укупно 100 депутата.¹¹⁾

Уставом су дефинисани организација и независност судова, наследно право у династији Обреновић, неприкосновеност личности грађана, право на законито суђење, слободу кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, забрану кулука и заграђивања сеоских шума, слободу располагања земљом, српски као званични језик, доживотни и ненаследни положај чиновника, њихово право на пензију и забрану бављења трговином и занатством, а потврдио је и Конкордат о аутономији Цркве у Кнежевини са Цариградском Патријаршијом из 1831.¹²⁾

Сретењски устав важи за један од најлибералнијих у тадашњој Европи. У прилог томе највише сведоче поглавља која се позивају на Декларацију о правима човека и грађанина, најважнију тековину Француске буржоаске револуције. Против Устава су били Аустрија, Турска, Русија и кнез Милош Обреновић.

Према Закону о државним и другим празницима, донесеним 11. јула 2001. године (члан 1),¹³⁾ у Србији се од 15. и 16. фебруара 2002. прославља Дан државности, као успомена на Први српски устанак (1804), када је под вођством Карађорђа почела борба за ослобођење од Отоманске империје, као и годишњица проглашења Сретењског устава.¹⁴⁾

• Сретењски устав, Архив Србије, Београд, Приступ 7. 2. 2014.

Sretenjski ustav