Добро дошли на Српску енциклопедију

Разлике

Овде су приказане разлике између изабране ревизије и тренутне верзије странице.

Постави везу ка овом компаративном приказу

Обе стране последње ревизије Претходна ревизија
србија [2018/07/11 23:22]
жељко_тодоровић
србија [2019/05/07 22:04] (тренутно)
жељко_тодоровић
Линија 1: Линија 1:
 ====== Србија ====== ====== Србија ======
 /* [[Датотека:​Districts of Serbia.gif|мини|десно|300п|Република Србија са управним окрузима]] */ /* [[Датотека:​Districts of Serbia.gif|мини|десно|300п|Република Србија са управним окрузима]] */
 +**Србија** (службени назив **Република Србија**),​ континентална држава која се налази у југоисточној Европи и простире се на [[Балканско полуострво|Балканском полуострву]] и једним делом у средњој Европи (Панонској низији).((RS@CIA https://​www.cia.gov/​library/​publications/​the-world-factbook/​geos/​ri.html Србија на CIA The World Factbook-у)) Број становника Србије по попису из 2011. године је 9 024 734.
  
-**Србија** (званичан назив **Република ​Србија**) континентална је држава која се налази у југоисточној Европи а простире ​се на [[Балканско ​полуострво|Балканском полуострву]] и једним делом ​у средњој Европи (Панонској низији).((RS@CIA https://​www.cia.gov/​library/​publications/​the-world-factbook/​geos/​ri.html Србија на CIA The World Factbook-у)) ​Број становника Србије ​по попису из 2011. године је 9 024 734.+Главни ​град је [[Београд]]. Са 1.639.121 становника ​у широј околини по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку ​са Бугарском, на југу ​са Северном Македонијом, на југозападу ​са Албанијом и [[Црна Гора|Црном Гором]] а на западу са [[Хрватска|Хрватском]] и [[Босна ​и Херцеговина|Босном и Херцеговином]] ([[Република Српска]]).
  
-Главни град је [[Београд]]. Са 1.639.121 становника у широј околини по попису из 2011. године,​ он је административно и економско средиште државе. Србија се на северу граничи са Мађарском,​ на североистоку са Румунијом,​ на истоку са Бугарском,​ на југу са Републиком Македонијом,​ на југозападу са Албанијом и [[Црна Гора|Црном Гором]] а на западу са [[Хрватска|Хрватском]] и [[Босна и Херцеговина|Босном и Херцеговином]] ([[Република Српска]]). +Србија је од завршетка [[Први светски рат|Првог светског рата]] била оснивач и саставни део заједничке државе са већином балканских Јужних Словена првобитно у [[Краљевина Југославија|Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца]],​ (касније преименованој у [[Краљевина Југославија|Краљевину Југославију]]),​ затим у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији]],​ [[Савезна Република Југославија|Савезној Републици Југославији]] и [[Србија и Црна Гора|Србији и Црној Гори]]. Од 2006. године Србија као наследница СЦГ постала је суверена и независна држава.
- +
-Србија је од завршетка [[Први светски рат|Првог светског рата]] била оснивач и саставни део заједничке државе са већином балканских Јужних Словена првобитно у [[Краљевина Југославија|Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца]],​ (касније преименованој у [[Краљевина Југославија|Краљевину Југославију]]),​ затим у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији]],​ [[Савезна Република Југославија|Савезној Републици Југославији]] и [[Србија и Црна Гора|Србији и Црној Гори]]. Од [[2006]]. године Србија као наследница СЦГ постала је суверена и независна држава.+
  
 У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине:​ [[Војводина]] и [[Косово и Метохија]].((Устав Србије http://​www.srbija.gov.rs/​pages/​article.php?​id=56753 Устав Србије,​ 25. 1. 2013.)) Од [[НАТО бомбардовање СРЈ|НАТО бомбардовања СРЈ]], покрајина Косово и Метохија се налази под привременим протекторатом [[Организација уједињених нација|Уједињених нација]]. Институције самозване привремене самоуправе на Косову и Метохији,​ на којем Албанци чине етничку већину,​ [[17. фебруар]]а 2008. једнострано су прогласиле независност,​ коју Србија не признаје. У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине:​ [[Војводина]] и [[Косово и Метохија]].((Устав Србије http://​www.srbija.gov.rs/​pages/​article.php?​id=56753 Устав Србије,​ 25. 1. 2013.)) Од [[НАТО бомбардовање СРЈ|НАТО бомбардовања СРЈ]], покрајина Косово и Метохија се налази под привременим протекторатом [[Организација уједињених нација|Уједињених нација]]. Институције самозване привремене самоуправе на Косову и Метохији,​ на којем Албанци чине етничку већину,​ [[17. фебруар]]а 2008. једнострано су прогласиле независност,​ коју Србија не признаје.
Линија 13: Линија 12:
  
 ===== Географија ===== ===== Географија =====
-Србија се налази на [[Балканско полуострво|Балкан]]у - региону југоисточне Европе (око 75% територије) и у Панонској низији - региону средње Европе (око 25% територије). Исто тако, географски и климатски,​ једним делом се убраја и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.397 km, од чега је 1.717km сувоземних и 680km речних((Срб 2009 http://​webrzs.stat.gov.rs/​axd/​godisnjak/​god2009pog01.pdf Статистички годишњак Србије,​ 2009: ''​Географски преглед''​ Републички завод за статистику Србије)). Дужина граница по државама суседима износи:​ Албанија 122 km, [[Босна и Херцеговина]] 391 km, Бугарска 371 km, [[Хрватска]] 315 km, Мађарска 166 km, [[Република Македонија]] 252 km, [[Црна Гора]] 236 km, Румунија 544 km((Срб 2009)).+Србија се налази на [[Балканско полуострво|Балкан]]у - региону југоисточне Европе (око 75% територије) и у Панонској низији - региону средње Европе (око 25% територије). Исто тако, географски и климатски,​ једним делом се убраја и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.397 km, од чега је 1.717km сувоземних и 680km речних((Срб 2009 http://​webrzs.stat.gov.rs/​axd/​godisnjak/​god2009pog01.pdf Статистички годишњак Србије,​ 2009: ''​Географски преглед''​ Републички завод за статистику Србије)). Дужина граница по државама суседима износи:​ Албанија 122 km, [[Босна и Херцеговина]] 391 km, Бугарска 371 km, [[Хрватска]] 315 km, Мађарска 166 km, [[Северна Македонија]] 252 km, [[Црна Гора]] 236 km, Румунија 544 km((Срб 2009)).
  
-Северни део Републике заузима равница (види: [[Географија Војводине]]),​ а у јужним пределима су брежуљци и [[планина|планине]]. Постоји преко 30 планинских врхова изнад 2.000 метара ​[[апсолутна висина|надморске висине]]((Срб 2009)), а највиши врх је [[Ђеравица]] (на [[Проклетије|Проклетијама]]) са висином од 2.656 метара((Срб 2009)). [[Планине Србије|Планински рељеф Србије]] објашњава појаву многих ​[[кањон]]а, [[клисура]] и [[пећина]] ([[Ресавска пећина]],​ [[Церемошња (пећина)|Церемошња]],​ [[Рисовача]]). Најнижа тачка се налази на тромеђи са Румунијом и Бугарском((http://​freska.rs/​pdf/​GEOGRAFIJA%2008.pdf Географија за осми разред основне школе, стр. 24)), на ушћу [[Тимок]]а у [[Дунав]],​ на 28-36 метара надморске висине.((Vlahović2004 Vlahović Petar, Serbia: the country, people, life, customs, http://​books.google.com/​books?​id=Dx4qAQAAMAAJ 2004, isbn 978-86-7891-031-9))+Северни део Републике заузима равница (види: [[Географија Војводине]]),​ а у јужним пределима су брежуљци и планине. Постоји преко 30 планинских врхова изнад 2.000 метара надморске висине((Срб 2009)), а највиши врх је [[Ђеравица]] (на [[Проклетије|Проклетијама]]) са висином од 2.656 метара((Срб 2009)). [[Планине Србије|Планински рељеф Србије]] објашњава појаву многих кањона,​ клисура и пећина ([[Ресавска пећина]],​ [[Церемошња (пећина)|Церемошња]],​ [[Рисовача]]). Најнижа тачка се налази на тромеђи са Румунијом и Бугарском((http://​freska.rs/​pdf/​GEOGRAFIJA%2008.pdf Географија за осми разред основне школе, стр. 24)), на ушћу [[Тимок]]а у [[Дунав]],​ на 28-36 метара надморске висине.((Vlahović2004 Vlahović Petar, Serbia: the country, people, life, customs, http://​books.google.com/​books?​id=Dx4qAQAAMAAJ 2004, isbn 978-86-7891-031-9))
  
 ==== Хидрологија ==== ==== Хидрологија ====
-Већи део Србије припада сливу [[Дунав]]а (81.646 km² тј. 92.4%((Пера Petar Vlahović, ''​„Serbia:​ The Country, People, Life, Customs“''​ (2nd edition), Belgrade, 2006. ISBN 86-7891-031-3)),​ који и сам протиче кроз северну Србију дужином од 588 километара((Географија http://​www.srbija.gov.rs/​pages/​article.php?​id=36 Влада Републике Србије:​ ''​Положај,​ рељеф и клима''​)). Поред Дунава,​ пловне су још целим својим током кроз Србију реке: [[Сава (река)|Сава]] (206 km((Срб 2009))), [[Тиса]] (168 km((Срб 2009))) и [[Бегеј]] (75 km((Срб 2009))), а делимично су пловне [[Велика Морава]] (3km од 185 km((Срб 2009))) и [[Тамиш]] (3km од 118 km((Срб 2009))). Остале велике реке, са дужином тока кроз Србију већом од 200km, су((Срб 2009)): [[Западна Морава]] (308 km), [[Јужна Морава]] (295 km), [[Ибар]] (272 km), [[Дрина]] (220 km) и [[Тимок]] (202 km). Део југа Србије припада сливу река [[Бели Дрим]] у [[Метохија (област)|Метохији]] и [[Радика]] у [[Гора (регион)|Гори]] (4.771 km² тј. 5.4%((Пера))) које теку ка [[Јадранско море|Јадранском мору]]. Сливови река [[Пчиња]],​ [[Лепенац]] и [[Драговиштица]] на југоистоку Србије припадају [[Егејско море|егејском]] сливу (1.944 km² тј. 2.2%((Пера)))((Пера)). Поред река, у Србији је изграђен и читав низ ​[[Канал (вештачки)|вештачких канала]], који служе за одбрану од [[поплава]][[наводњавање]] земљишта,​ пловидбу и друге намене. Њихова укупна дужина износи 939.2 km((Срб 2009)), од чега је за бродове,​ до 1000 t, пловно 385.9 km((Срб 2009)). Највећи систем канала се налази у равничарском делу земље и познат је под називом [[Канал Дунав—Тиса—Дунав]],​ према називима река које повезује.+Већи део Србије припада сливу [[Дунав]]а (81.646 km² тј. 92.4%((Пера Petar Vlahović, ''​„Serbia:​ The Country, People, Life, Customs“''​ (2nd edition), Belgrade, 2006. ISBN 86-7891-031-3)),​ који и сам протиче кроз северну Србију дужином од 588 километара((Географија http://​www.srbija.gov.rs/​pages/​article.php?​id=36 Влада Републике Србије:​ ''​Положај,​ рељеф и клима''​)). Поред Дунава,​ пловне су још целим својим током кроз Србију реке: [[Сава (река)|Сава]] (206 km((Срб 2009))), [[Тиса]] (168 km((Срб 2009))) и [[Бегеј]] (75 km((Срб 2009))), а делимично су пловне [[Велика Морава]] (3km од 185 km((Срб 2009))) и [[Тамиш]] (3km од 118 km((Срб 2009))). Остале велике реке, са дужином тока кроз Србију већом од 200km, су((Срб 2009)): [[Западна Морава]] (308 km), [[Јужна Морава]] (295 km), [[Ибар]] (272 km), [[Дрина]] (220 km) и [[Тимок]] (202 km). Део југа Србије припада сливу река [[Бели Дрим]] у [[Метохија (област)|Метохији]] и [[Радика]] у [[Гора (регион)|Гори]] (4.771 km² тј. 5.4%((Пера))) које теку ка [[Јадранско море|Јадранском мору]]. Сливови река [[Пчиња]],​ [[Лепенац]] и [[Драговиштица]] на југоистоку Србије припадају [[Егејско море|егејском]] сливу (1.944 km² тј. 2.2%((Пера)))((Пера)). Поред река, у Србији је изграђен и читав низ вештачких канала,​ који служе за одбрану од поплава,​ наводњавање земљишта,​ пловидбу и друге намене. Њихова укупна дужина износи 939.2 km((Срб 2009)), од чега је за бродове,​ до 1000 t, пловно 385.9 km((Срб 2009)). Највећи систем канала се налази у равничарском делу земље и познат је под називом [[Канал Дунав—Тиса—Дунав]],​ према називима река које повезује.
  
-Већина језера у Србији је полигенетског порекла((Штета Снежана Штетић,​ ''​„Национална туристичка географија“'',​ Београд,​ 2004, ISBN 86-84887-03-4)),​ а највеће међу њима је [[Ђердапско језеро]],​ површине 178 km² (са румунским делом: 253 km²)((Срб 2009)), које је по настанку вештачко-акумулационо језеро,​ направљено преграђивањем Дунава. Друга већа вештачка језера у Србији,​ са површином већом од 10 km², су((Срб 2009)): [[Власинско језеро]] (на реци [[Власина|Власини]],​ 16 km²), [[Перућац]] (на реци [[Дрина|Дрини]],​ 12,4 km²) и [[језеро Газиводе]] (на реци [[Ибар|Ибру]],​ површине 11,9 km²). Највећа природна језера су [[Палићко језеро]] површине 5,6 km² и [[Бело језеро]] површине 4,8 km², која се налазе у Војводини. На високим планинама југа Србије,​ јављају се [[глацијално језеро|глацијална језера]],​ попут [[Ђеравичко језеро|Ђеравичког]] на [[Проклетије|Проклетијама]] или језера на [[Шар-планина|Шар-планини]]((Штета)),​ док се на крајњем северу јављају,​ иначе ретка((Штета)),​ [[еолско језеро|еолска језера]],​ [[Палићко језеро|Палићко]] (5.6 km²) и [[Лудошко језеро|Лудошко]]((Штета)). Поред њих, у Србији данас постоје још две групе природних језера и то су: [[Крашко језеро|крашка]] ([[Жагубичко врело]]) и [[речно језеро|речна језера]] ([[Русанда]],​ [[Царска бара]]),​ док су [[тектонско језеро|тектонска језера]], која су постојала у прошлости,​ током времена нестала. У неким пећинама Србије,​ јављају се подземна тј. пећинска језера,​ каква су на пример,​ језера у [[Раваничка пећина|Раваничкој пећини]].+Већина језера у Србији је полигенетског порекла((Штета Снежана Штетић,​ ''​„Национална туристичка географија“'',​ Београд,​ 2004, ISBN 86-84887-03-4)),​ а највеће међу њима је [[Ђердапско језеро]],​ површине 178 km² (са румунским делом: 253 km²)((Срб 2009)), које је по настанку вештачко-акумулационо језеро,​ направљено преграђивањем Дунава. Друга већа вештачка језера у Србији,​ са површином већом од 10 km², су((Срб 2009)): [[Власинско језеро]] (на реци [[Власина|Власини]],​ 16 km²), [[Перућац]] (на реци [[Дрина|Дрини]],​ 12,4 km²) и [[језеро Газиводе]] (на реци [[Ибар|Ибру]],​ површине 11,9 km²). Највећа природна језера су [[Палићко језеро]] површине 5,6 km² и [[Бело језеро]] површине 4,8 km², која се налазе у Војводини. На високим планинама југа Србије,​ јављају се [[глацијално језеро|глацијална језера]],​ попут [[Ђеравичко језеро|Ђеравичког]] на [[Проклетије|Проклетијама]] или језера на [[Шар-планина|Шар-планини]]((Штета)),​ док се на крајњем северу јављају,​ иначе ретка((Штета)),​ [[еолско језеро|еолска језера]],​ [[Палићко језеро|Палићко]] (5.6 km²) и [[Лудошко језеро|Лудошко]]((Штета)). Поред њих, у Србији данас постоје још две групе природних језера и то су: [[Крашко језеро|крашка]] ([[Жагубичко врело]]) и речна језера ([[Русанда]],​ [[Царска бара]]),​ док су тектонска језера,​ која су постојала у прошлости,​ током времена нестала. У неким пећинама Србије,​ јављају се подземна тј. пећинска језера,​ каква су на пример,​ језера у [[Раваничка пећина|Раваничкој пећини]].
  
-Највиши водопад у Србији је [[водопад Јеловарник|Јеловарник]] (71 метар) на [[Копаоник]]у((TDS ​ http://​travel.airlinecodes.co.uk/​country/​Serbia-SP/​ Tourist Destination Serbia)), који сачињавају три узастопне каскаде,​ а други по висини је [[Пиљски водопад|Пиљски]] на [[Стара планина|Старој планини]] 64 метра((http://​www.topirot.com/​TOP/​03-Selo/​Selo.htm Висина водопада,​ 25. 1. 2013.)). Највећи и најдужи ​[[кањон]] Србије и Европе је [[Ђердапска клисура|Ђердап]] на Дунаву((TDS)),​ док је највеће речно острво Србије Острво у [[Дунав]]у код [[Костолац|Костолца]],​ површине 60 km².((TDS))+Највиши водопад у Србији је [[водопад Јеловарник|Јеловарник]] (71 метар) на [[Копаоник]]у((TDS ​ http://​travel.airlinecodes.co.uk/​country/​Serbia-SP/​ Tourist Destination Serbia)), који сачињавају три узастопне каскаде,​ а други по висини је [[Пиљски водопад|Пиљски]] на [[Стара планина|Старој планини]] 64 метра((http://​www.topirot.com/​TOP/​03-Selo/​Selo.htm Висина водопада,​ 25. 1. 2013.)). Највећи и најдужи кањон Србије и Европе је [[Ђердапска клисура|Ђердап]] на Дунаву((TDS)),​ док је највеће речно острво Србије Острво у [[Дунав]]у код [[Костолац|Костолца]],​ површине 60 km².((TDS))
  
 ===== Клима ===== ===== Клима =====
-Србија се налази на копненој маси Балканског полуострва која је окружена топлим морима ([[Јадранско море|јадранским]],​ егејским и црним) док се на северу наслања на европски континент. Додатни важан фактор који одређује климу Србије је рељеф. Грубо се може рећи да у Србији влада ​[[континентална клима]] на северу,​ умереноконтинентална на југу, и планинска клима на високим планинама. Зиме у Србији су кратке,​ хладне и снежне,​ док су лета топла. Најхладнији месец је јануар,​ док је најтоплији јул. Најнижа температура забележена у Србији је –39,5°C (13. јануара 1985. у насељу [[Карајукића Бунари]] на [[Пештерска висораван|Пештер]]у),​ а највиша 44,9°C (24. јула 2007. у [[Смедеревска Паланка|Смедеревској Паланци]])((темп http://​www.hidmet.gov.rs/​ciril/​meteorologija/​klimatologija_temp_rezim.php РХМЗ - Републички Хидрометеоролошки завод Србије Кнеза Вишеслава 66 Београд,​ 25. 1. 2013.)). Просечна годишња температура у Србији је: 10.9°C (предели испод 300 метара надморске висине),​ 10°C (300—500 метара),​ 6°C (1000—1500 метара),​ 3°C (изнад 1500 метара)((темп)). Просечна годишња количина падавина је 896 mm. Највише кише има у јуну и мају, док су најсувљи фебруар и октобар.+Србија се налази на копненој маси Балканског полуострва која је окружена топлим морима ([[Јадранско море|јадранским]],​ егејским и црним) док се на северу наслања на европски континент. Додатни важан фактор који одређује климу Србије је рељеф. Грубо се може рећи да у Србији влада континентална клима на северу,​ умереноконтинентална на југу, и планинска клима на високим планинама. Зиме у Србији су кратке,​ хладне и снежне,​ док су лета топла. Најхладнији месец је јануар,​ док је најтоплији јул. Најнижа температура забележена у Србији је –39,5°C (13. јануара 1985. у насељу [[Карајукића Бунари]] на [[Пештерска висораван|Пештер]]у),​ а највиша 44,9°C (24. јула 2007. у [[Смедеревска Паланка|Смедеревској Паланци]])((темп http://​www.hidmet.gov.rs/​ciril/​meteorologija/​klimatologija_temp_rezim.php РХМЗ - Републички Хидрометеоролошки завод Србије Кнеза Вишеслава 66 Београд,​ 25. 1. 2013.)). Просечна годишња температура у Србији је: 10.9°C (предели испод 300 метара надморске висине),​ 10°C (300—500 метара),​ 6°C (1000—1500 метара),​ 3°C (изнад 1500 метара)((темп)). Просечна годишња количина падавина је 896 mm. Највише кише има у јуну и мају, док су најсувљи фебруар и октобар.
  
-Најзначајнији ​[[Ветар|ветрови]] Србије су:+Најзначајнији ветрови Србије су:
   * ''​кошава''​ (хладан и сув ветар карактеристичан за север Србије)   * ''​кошава''​ (хладан и сув ветар карактеристичан за север Србије)
   * ''​северац''​ (хладан и сув северни ветар)   * ''​северац''​ (хладан и сув северни ветар)
Линија 52: Линија 51:
 Најстарији трагови људског постојања,​ на тлу данашње Републике Србије,​ датирају у време последњег глацијала,​ око 40.000. године пне((ИИС1 http://​www.istorijskiprirucnik.rs/​p/​blog-page_4155.html „Илустрована историја Срба - Увод“,​ Владимир Ћоровић,​ Београд 1959.)). Најзначајнији локалитети из овог периода су [[Пећина Градац|пећине код села]] [[Градац (Баточина)|Градац]],​ испод Јерининог брда недалеко од [[Крагујевац|Крагујевца]] и [[Рисовача]] на [[Венчац]]у код [[Аранђеловац|Аранђеловца]]((ИИС1)). Најстарији трагови људског постојања,​ на тлу данашње Републике Србије,​ датирају у време последњег глацијала,​ око 40.000. године пне((ИИС1 http://​www.istorijskiprirucnik.rs/​p/​blog-page_4155.html „Илустрована историја Срба - Увод“,​ Владимир Ћоровић,​ Београд 1959.)). Најзначајнији локалитети из овог периода су [[Пећина Градац|пећине код села]] [[Градац (Баточина)|Градац]],​ испод Јерининог брда недалеко од [[Крагујевац|Крагујевца]] и [[Рисовача]] на [[Венчац]]у код [[Аранђеловац|Аранђеловца]]((ИИС1)).
  
-Крајем леденог доба, током холоцена,​ велике промене климе, али и флоре и фауне, довеле су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисториских култура((ИИС1)),​ [[лепенски Вир|културу Лепенског Вира]]. Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу,​ са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе,​ усавршена израда алата и оружја,​ а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија]] и [[приватна својина|приватно власништво]], као и развијена ​[[Религија праисторије|религија]] (са [[култ]]ним местима и [[сакрал]]ним објектима) и [[Уметност праисторије|уметношћу]]. Јављају се тако прве ​[[Скулптура|скулптуре]] риболиких људи, ​[[Рибе|риба]] и [[јелен]]а). Топлија клима довела је до стварања нове културе у [[Подунавље|Подунављу]],​ која се по локалитету [[Старчево (Панчево)|Старчево]] код [[Панчево|Панчева]],​ назива ''​Старчевачком културом'',​ а простирала се на простору од [[Босна|Босне]] до [[Македонија (област)|Македоније]] током 5. миленијума п. н. е. Њене куће користе ​[[дрво]] као ​[[арматуру]] и блато и плеву као грађу, док им је основа ​[[квадрат]]но-трапезаста.+Крајем леденог доба, током холоцена,​ велике промене климе, али и флоре и фауне, довеле су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисториских култура((ИИС1)),​ [[лепенски Вир|културу Лепенског Вира]]. Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу,​ са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе,​ усавршена израда алата и оружја,​ а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија и приватно власништво,​ као и развијена религија (са култним местима и сакралним објектима) и уметношћу. Јављају се тако прве скулптуре риболиких људи, риба и јелена). Топлија клима довела је до стварања нове културе у [[Подунавље|Подунављу]],​ која се по локалитету [[Старчево (Панчево)|Старчево]] код [[Панчево|Панчева]],​ назива ''​Старчевачком културом'',​ а простирала се на простору од [[Босна|Босне]] до [[Македонија (област)|Македоније]] током 5. миленијума п. н. е. Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док им је основа квадратно-трапезаста.
  
-Старчевачку културу заменила је у [[Средњи неолит|средњем неолиту]] ''​Винчанска култура'',​ која је свој назив добила по локалитету [[Винча — Бело брдо|Винча - Бело брдо]], недалеко од [[Београд]]а на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету((Градска општина Гроцка:​ http://​grocka.rs/​pocetna/​знаменитости/​vincanska-kultura#​sthash.ipfMM6V7.dpbs „Винчанска култура“,​ 16.7.2012, Приступљено 19.5.2013)). Њени локалитети из [[Позни неолит|позног неолита]] [[Плочник (археолошки локалитет)|Плочник]] код [[Плочник (Прокупље)|истоименог села]] поред [[Прокупље|Прокупља]] односно ''​Беловоде''​ и ''​Белолице''​ код [[Петровац на Млави|Петровца]],​ на основу пронађених ​[[бакар]]них налаза,​ представљају најстарије европске центре ​[[Металургија|металургије]], што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика,​ као оне из Старчевачке културе,​ али су за разлику од њих масивније са две просторије и огњиштима,​ док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврсним ''​улицама''​ између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања,​ људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова,​ затим прављењем грнчарије,​ алатки од камена,​ али и плетењем [[асура]] од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност,​ док антропоморфне и зооморфне фигурине Lady of Vinča, [[Видовданка]],​ [[Хајд ваза]], [[Богиња на трону]]),​ као и [[просопоморфни поклопци]] и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати као ''​[[винчанско писмо]]'',​ о чијој функцији има много претпоставки (ознаке власништва,​ кауције,​ пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо...)((http://​www.sanu.ac.rs/​GalerijaPics/​Vinca1.pdf „Винча - Праисторијска метропола“,​ 25. 1. 2013.)).+Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту ''​Винчанска култура'',​ која је свој назив добила по локалитету [[Винча — Бело брдо|Винча - Бело брдо]], недалеко од [[Београд]]а на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету((Градска општина Гроцка:​ http://​grocka.rs/​pocetna/​знаменитости/​vincanska-kultura#​sthash.ipfMM6V7.dpbs „Винчанска култура“,​ 16.7.2012, Приступљено 19.5.2013)). Њени локалитети из позног неолита [[Плочник (археолошки локалитет)|Плочник]] код [[Плочник (Прокупље)|истоименог села]] поред [[Прокупље|Прокупља]] односно ''​Беловоде''​ и ''​Белолице''​ код [[Петровац на Млави|Петровца]],​ на основу пронађених бакарних налаза,​ представљају најстарије европске центре металургије,​ што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика,​ као оне из Старчевачке културе,​ али су за разлику од њих масивније са две просторије и огњиштима,​ док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврсним ''​улицама''​ између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања,​ људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова,​ затим прављењем грнчарије,​ алатки од камена,​ али и плетењем [[асура]] од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност,​ док антропоморфне и зооморфне фигурине Lady of Vinča, [[Видовданка]],​ [[Хајд ваза]], [[Богиња на трону]]),​ као и [[просопоморфни поклопци]] и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати као ''​[[винчанско писмо]]'',​ о чијој функцији има много претпоставки (ознаке власништва,​ кауције,​ пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо...)((http://​www.sanu.ac.rs/​GalerijaPics/​Vinca1.pdf „Винча - Праисторијска метропола“,​ 25. 1. 2013.)).
  
-Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900. п. н. е. и то на подручју [[Банат]]а (моришка),​ [[Срем]]а (винковачка),​ северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља ([[Бубањ (археолошко налазиште)]]-[[Хум III]]-[[Слатина (локалитет)|Слатина]]). Њихов мирни живот је поремећен око ​[[1425. п. н. е.|1425. године пне]], када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви,​ секире,​ бодежи),​ што доводи до покретања народа,​ која су допрла и до Египта((ИИС1)). Између 1200. п. н. е. и 1000. п. н. е., на простору [[Косово и Метохија|Косова]],​ Поморавља,​ [[Бачка|Бачке]] и Баната,​ постоје људске заједнице које имају иста насеља,​ посуђе,​ облик сахрањивања,​ баве се узгајањем јечма и пшенице,​ узгајају говеда,​ свиње и коње, а ређе козе и овце. Крајем ​[[2 миленијум п. н. е.|другог]] и почетком ​[[1 миленијум п. н. е.|првог миленијума пне]] (период од [[1125|1125. п. н. е.]] до [[750|750. п. н. е.]]), долази до преласка у период гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву ([[Дарданци|Дарданаца]],​ [[Трибали|Трибала]],​ [[Илири|Илира]] и [[Трачани|Трачана]]). За гвоздено доба је везан и долазак [[Трако-кимерци|Трако-кимераца]] око ​[[725. п. н. е.]] из Кавкаско-понтских предела,​ који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану,​ почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору),​ а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца,​ док се из историјских извора зна да су између ​[[300. п. н. е.]] и [[100. п. н. е.]] водили ратове са македонским краљевима.+Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900. п. н. е. и то на подручју [[Банат]]а (моришка),​ [[Срем]]а (винковачка),​ северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља ([[Бубањ (археолошко налазиште)]]-[[Хум III]]-[[Слатина (локалитет)|Слатина]]). Њихов мирни живот је поремећен око 1425. године пне., када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви,​ секире,​ бодежи),​ што доводи до покретања народа,​ која су допрла и до Египта((ИИС1)). Између 1200. п. н. е. и 1000. п. н. е., на простору [[Косово и Метохија|Косова]],​ Поморавља,​ [[Бачка|Бачке]] и Баната,​ постоје људске заједнице које имају иста насеља,​ посуђе,​ облик сахрањивања,​ баве се узгајањем јечма и пшенице,​ узгајају говеда,​ свиње и коње, а ређе козе и овце. Крајем другог и почетком првог миленијума пне(период од 1125. п. н. е. до 750. п. н. е.), долази до преласка у период гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву ([[Дарданци|Дарданаца]],​ [[Трибали|Трибала]],​ [[Илири|Илира]] и [[Трачани|Трачана]]). За гвоздено доба је везан и долазак [[Трако-кимерци|Трако-кимераца]] око 725. п. н. е. из Кавкаско-понтских предела,​ који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану,​ почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору),​ а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца,​ док се из историјских извора зна да су између 300. п. н. е. и 100. п. н. е. водили ратове са македонским краљевима.
  
-Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се [[335. п. н. е.]] састају са Александром ''​Македонским''​ на [[Дунав]]у,​ да би након његове смрти прешли [[Сава (река)|Саву]] и Дунав и отпочели [[Продор Келта на Балкан|нападе на цело полуострво]],​ све до пораза код Делфа, ​[[279. п. н. е.]] Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део [[Аутаријати|Аутаријата]],​ са којима формирају моћно племе [[Скордисци|Скордиска]]((ИИС1)),​ који на тлу данашње [[Карабурма|Карабурме]] подижу свој град [[Сингидунум]],​ који се сматра претечом престонице модерне Србије,​ [[Београд]]а.+Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335. п. н. е. састају са Александром ''​Македонским''​ на [[Дунав]]у,​ да би након његове смрти прешли [[Сава (река)|Саву]] и Дунав и отпочели [[Продор Келта на Балкан|нападе на цело полуострво]],​ све до пораза код Делфа, 279. п. н. е. Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део [[Аутаријати|Аутаријата]],​ са којима формирају моћно племе [[Скордисци|Скордиска]]((ИИС1)),​ који на тлу данашње [[Карабурма|Карабурме]] подижу свој град [[Сингидунум]],​ који се сматра претечом престонице модерне Србије,​ [[Београд]]а.
  
 ==== Стари век ==== ==== Стари век ====
 Види и посебан чланак:​ Историја Србије у старом веку Види и посебан чланак:​ Историја Србије у старом веку
  
-Ширење Римљана на Балканско полуострво,​ отпочело је крајем ​[[3. век п. н. е.|III века п. н. е.]], сукобима са Илирима предвођеним [[Теута|краљицом Теутом]]. Током [[Илирскоримски ратови|три илирско-римска]] и [[Македонски ратови|македонско-римска рата]], Римљани су покорили Илире и [[Антички Македонци|Античке Македонце]]. Након тога, започиње њихов продор према [[Панонска низија|Панонској низији]] и ратови против Дарданаца и Скордиска. Почетком нове ере, гушењем [[Батонов устанак|Батоновог устанка]],​ целокупно Балканско полуострво се нашло под римском влашћу. Већи део данашње Србије ушао је у састав провинције [[Горња Мезија]],​ док су мањи делови ушли у састав провинција [[Панонија|Паноније]],​ [[Далмација (римска провинција)|Далмације]] и [[Дакија|Дакије]]. На овом простору су биле стално стациониране две римске легије ''​IV Flavia''​ (у [[Сингидунум]]у,​ данашњем Београду) и ''​VII Claudia''​ (у [[Виминацијум]]у код данашњег [[Костолац|Костолца]] на Дунаву). Подигнут је читав низ градова који су били повезани [[Римски путеви|системом путева]] који су омогућавали лаку комуникацију између делова Римског царства,​ које је за владавине цара [[Трајан]]а,​ након [[Дачки ратови|дачких ратова]],​ било на свом територијалном врхунцу((ИИС1)).+Ширење Римљана на Балканско полуострво,​ отпочело је крајем III века п. н. е., сукобима са Илирима предвођеним [[Теута|краљицом Теутом]]. Током [[Илирскоримски ратови|три илирско-римска]] и [[Македонски ратови|македонско-римска рата]], Римљани су покорили Илире и [[Антички Македонци|Античке Македонце]]. Након тога, започиње њихов продор према [[Панонска низија|Панонској низији]] и ратови против Дарданаца и Скордиска. Почетком нове ере, гушењем [[Батонов устанак|Батоновог устанка]],​ целокупно Балканско полуострво се нашло под римском влашћу. Већи део данашње Србије ушао је у састав провинције [[Горња Мезија]],​ док су мањи делови ушли у састав провинција [[Панонија|Паноније]],​ [[Далмација (римска провинција)|Далмације]] и [[Дакија|Дакије]]. На овом простору су биле стално стациониране две римске легије ''​IV Flavia''​ (у [[Сингидунум]]у,​ данашњем Београду) и ''​VII Claudia''​ (у [[Виминацијум]]у код данашњег [[Костолац|Костолца]] на Дунаву). Подигнут је читав низ градова који су били повезани [[Римски путеви|системом путева]] који су омогућавали лаку комуникацију између делова Римског царства,​ које је за владавине цара [[Трајан]]а,​ након [[Дачки ратови|дачких ратова]],​ било на свом територијалном врхунцу((ИИС1)).
  
-Упади варварских племена из централне Европе и повлачење Римљана из Дакије,​ током [[Аурелијан]]ове владавине,​ довели су до подизања низа римских каструма дуж десне обале Дунава,​ који су формирали Дунавски лимес. Један од његових наследника,​ [[Диоклецијан]] увео је тетрархију као облик владавине и извршио реформу унутрашње организације Римског царства,​ чиме је [[Сирмијум]] постао једна од престоница државе. Варварски напади на Дунавску границу су се наставили,​ а једну од прекретница чини продор Гота ​[[378]]. године,​ након чега почиње и трајно насељавање варвара на тлу Римског царства. Цар [[Теодосије I]] је [[395]]. године поделио Римско царство на два дела, при чему већи део данашње Србије улази у састав Источног римског царства,​ док су мањи делови (северни и западни делови [[Војводина|Војводине]] и северозападни део уже Србије) припали Западном римском царству.+Упади варварских племена из централне Европе и повлачење Римљана из Дакије,​ током [[Аурелијан]]ове владавине,​ довели су до подизања низа римских каструма дуж десне обале Дунава,​ који су формирали Дунавски лимес. Један од његових наследника,​ [[Диоклецијан]] увео је тетрархију као облик владавине и извршио реформу унутрашње организације Римског царства,​ чиме је [[Сирмијум]] постао једна од престоница државе. Варварски напади на Дунавску границу су се наставили,​ а једну од прекретница чини продор Гота 378. године,​ након чега почиње и трајно насељавање варвара на тлу Римског царства. Цар [[Теодосије I]] је 395. године поделио Римско царство на два дела, при чему већи део данашње Србије улази у састав Источног римског царства,​ док су мањи делови (северни и западни делови [[Војводина|Војводине]] и северозападни део уже Србије) припали Западном римском царству.
  
 ==== Средњи век ==== ==== Средњи век ====
 Види и посебан чланак:​ Историја Србије у средњем веку. Види и посебан чланак:​ Историја Србије у средњем веку.
  
-Средином ​[[5. век|V век]]а, Хуни предвођени Атилом стварају моћну државу,​ која пропада након његове смрти ​[[453]]. године,​ а на тлу данашње Србије своје државе стварају [[Гепиди]] и [[Остроготи|Источни Готи]]. Пљачкашким упадима на територију Источног римског царства,​ придружују се у првим деценијама ​[[6. век|VI век]]а и [[Словени]],​ понекад као самостални нападачи,​ а понекад удружени са другим варварским народима. Средином истог века на Балканско полуострво стижу Авари, који, предвођени каганом Бајаном,​ током наредних пола века шире своју власт и утицај на околне Словене,​ уз чију помоћ нападају и пљачкају византијске територије,​ а [[582]]. године заузимају и сам Сирмијум.+Средином V века, Хуни предвођени Атилом стварају моћну државу,​ која пропада након његове смрти 453. године,​ а на тлу данашње Србије своје државе стварају [[Гепиди]] и [[Остроготи|Источни Готи]]. Пљачкашким упадима на територију Источног римског царства,​ придружују се у првим деценијама VI века и [[Словени]],​ понекад као самостални нападачи,​ а понекад удружени са другим варварским народима. Средином истог века на Балканско полуострво стижу Авари, који, предвођени каганом Бајаном,​ током наредних пола века шире своју власт и утицај на околне Словене,​ уз чију помоћ нападају и пљачкају византијске територије,​ а 582. године заузимају и сам Сирмијум.
  
-Крајем века су Словени толико ојачали да се већ ​[[584]]. године помиње њихово трајно насељавање на просторима јужно од [[Сава (река)|Саве]] и Дунава,​ а две године касније и њихов напад на Солун, у коме су коришћене и опсадне справе.+Крајем века су Словени толико ојачали да се већ 584. године помиње њихово трајно насељавање на просторима јужно од [[Сава (река)|Саве]] и Дунава,​ а две године касније и њихов напад на Солун, у коме су коришћене и опсадне справе.
  
 Види и посебан чланак:​ Насељавање Срба на Балканско полуострво. Види и посебан чланак:​ Насељавање Срба на Балканско полуострво.
Линија 79: Линија 78:
 */ */
  
-Прекретницу у словенском насељавању,​ представља долазак на власт цара [[Ираклије|Ираклија]] на власт ​[[610]]. године. Он процењује да рат са Персијом на источним границама царства,​ представља далеко већи проблем и по ступању на престо повлачи све преостале снаге са дунавске границе и пребацује их на исток, чиме је отворен пут за трајно и неометано насељавање Словена,​ који ће у наредним деценијама,​ преплавити цело Балканско полуострво. После неуспешне словенске опсаде Солуна ​[[611]]. године и комбиноване опсаде Цариграда ​[[626]]. године,​ на простор Балкана и данашње Србије досељавају се [[Срби]]. Према речима византијског цара [[Константин VII Порфирогенит|Константина Порфирогенита]] ([[913]][[959]]), они су се, уз Ираклијеву дозволу,​ населили на просторима Између река Цетине и Врбаса на западу,​ Бојане,​ Ибра и Мораве на истоку,​ Дунава и Саве на Северу и Јадранског мора на југу ((ДАИ-32 Византолошки институт САНУ, Божидар Ферјанчић,​ ''​„Византијски извори за историју народа Југославије (II том)“''​ (фототипско издање оригинала из 1957, Београд 2007 ISBN 978-86-83883-08-0)). Он такође наводи да су дошли из [[Бојка|Бојке]] односно ''​Беле''​ или ''​Некрштене Србије''​ у којој су власт од оца наследила два брата. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији,​ док је други са делом народа кренуо у сеобу ка [[југ]]у.+Прекретницу у словенском насељавању,​ представља долазак на власт цара [[Ираклије|Ираклија]] на власт 610. године. Он процењује да рат са Персијом на источним границама царства,​ представља далеко већи проблем и по ступању на престо повлачи све преостале снаге са дунавске границе и пребацује их на исток, чиме је отворен пут за трајно и неометано насељавање Словена,​ који ће у наредним деценијама,​ преплавити цело Балканско полуострво. После неуспешне словенске опсаде Солуна 611. године и комбиноване опсаде Цариграда 626. године,​ на простор Балкана и данашње Србије досељавају се [[Срби]]. Према речима византијског цара [[Константин VII Порфирогенит|Константина Порфирогенита]] (913—959),​ они су се, уз Ираклијеву дозволу,​ населили на просторима Између река Цетине и Врбаса на западу,​ Бојане,​ Ибра и Мораве на истоку,​ Дунава и Саве на Северу и Јадранског мора на југу ((ДАИ-32 Византолошки институт САНУ, Божидар Ферјанчић,​ ''​„Византијски извори за историју народа Југославије (II том)“''​ (фототипско издање оригинала из 1957, Београд 2007 ISBN 978-86-83883-08-0)). Он такође наводи да су дошли из [[Бојка|Бојке]] односно ''​Беле''​ или ''​Некрштене Србије''​ у којој су власт од оца наследила два брата. Они су поделили народ, тако да је један остао на челу Срба у Белој Србији,​ док је други са делом народа кренуо у сеобу ка југу.
  
-Пола века касније,​ тачније ​[[680]]. године,​ на Балкан долази народ турског порекла Протобугари,​ који се насељавају источно од Срба, међу Словенима на подручју некадашње Тракије. Током наредних векова,​ они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје,​ али ће јој наметнути своје име ''​Бугари''​. Њихова држава обухватиће источну Србију са Моравском долином,​ Београдом и Сремом. Варварска најезда је уништила старе римске градове и уређење,​ тако да пар наредних ​[[век]]ова карактерише потпуно одсуство било каквих података о збивањима у унутрашњости Балканског полуострва.+Пола века касније,​ тачније 680. године,​ на Балкан долази народ турског порекла Протобугари,​ који се насељавају источно од Срба, међу Словенима на подручју некадашње Тракије. Током наредних векова,​ они ће се стопити са околном словенском масом и изгубити свој језик и обичаје,​ али ће јој наметнути своје име ''​Бугари''​. Њихова држава обухватиће источну Србију са Моравском долином,​ Београдом и Сремом. Варварска најезда је уништила старе римске градове и уређење,​ тако да пар наредних векова карактерише потпуно одсуство било каквих података о збивањима у унутрашњости Балканског полуострва.
  
-Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан,​ наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова,​ остала у [[Властимировићи|истој породици]],​ а први кнез чије име је забележено,​ био је [[Вишеслав]],​ за кога се претпоставља да је владао крајем ​[[8. век|VIII век]]а. Његов унук [[Властимир]],​ који је владао у првој половини ​[[9. век|IX век]]а, сматра се утемељивачем српске државе у средњем веку. Србија се током његове владавине нашла на удару суседних [[Бугари|Бугара]] предвођених [[Пресијан I|Пресијам]]ом ([[832]][[852]]), који су у трогодишњем рату доживели потпун пораз, изгубивши при томе и већи део војске. После његове смрти, око ​[[851]]. године,​ Бугари су поново напали Србију,​ али су његови синови [[Мутимир]] ([[851]][[891]]), [[Стројимир Властимировић|Стројимир]] и [[Гојник]] поново потукли Бугаре. Током борби је заробљен и најстарији син хана [[Борис I|Бориса]] ([[852]][[889]]) [[Владимир Расате|Владимир]] ([[889]][[893]]) са 12 угледних [[бојар]]а. Након тога је закључен мир и пријатељство између Срба и Бугара,​ а заробљеници су ослобођени и отпраћени до границе у [[Стари Рас|Рас]]у. Касније је међу Властимировим синовима дошло до борбе око власти,​ у којој је победио најстарији Мутимир,​ који је заробио млађу браћу и послао их у Бугарску као заробљенике. Током његове владавине је владарска породица примила хришћанство((Сматра се да су [[Властимировићи]] примили хришћанство између ​[[870]]. и [[873]]. године,​ пошто се сматра да су у том периоду рођени први српски принчеви са хришћанским именима:​најмлађи Мутимиров син ''​Стефан''​ и Гојников син [[Петар Гојниковић|''​Петар''​]]. У исто време пада и активност [[списак византијских царева|византијског цара]] [[Василије I Македонац|Василија I]] ([[867]][[886]]) на ширењу византијског утицаја и хришћанства међу [[Јужни Словени|балканским Словенима]].)),​ а [[папа]] [[Папа Јован VIII|Јован VIII]] ([[872]][[882]]) је затражио од њега ​[[873]]. године да се, након успеха [[моравскопанонска мисија|моравско-панонске мисије]],​ подложи [[Методије Солунски|Методију]],​ као [[Словени|словенском]] ​[[епископ]]у, са седиштем у [[Сирмијум]]у. После његове смрти ​[[891]]. године,​ Србију су поново захватили сукоби око власти из којих је као победник изашао Мутимиров братанац [[Петар Гојниковић|Петар]] ([[892]][[917]]). Он је као кум кнеза Бугарске и тада најмоћнијег владара на Балкану [[Симеон I|Симеона ''​Великог''​]] (кнез ​[[893]][[913]], цар ​[[913]][[927]]), био у могућности да скоро две деценије влада Србијом у миру. Његову владавину је окончао сам Симеон,​ који је од [[Захумље|захумског]] кнеза [[Михајло Вишевић|Михајла]] добио извештаје о Петровим контактима са његовим противницима Византинцима,​ након чега је Петра на превару заробио,​ а за новог кнеза Србије поставио Мутимировог унука [[Павле Брановић|Павла]] ([[917]][[923]]).+Кнеза који је предводио Србе у сеоби на Балкан,​ наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова,​ остала у [[Властимировићи|истој породици]],​ а први кнез чије име је забележено,​ био је [[Вишеслав]],​ за кога се претпоставља да је владао крајем VIII века. Његов унук [[Властимир]],​ који је владао у првој половини IX века, сматра се утемељивачем српске државе у средњем веку. Србија се током његове владавине нашла на удару суседних [[Бугари|Бугара]] предвођених [[Пресијан I|Пресијам]]ом (832—852),​ који су у трогодишњем рату доживели потпун пораз, изгубивши при томе и већи део војске. После његове смрти, око 851. године,​ Бугари су поново напали Србију,​ али су његови синови [[Мутимир]] (851—891),​ [[Стројимир Властимировић|Стројимир]] и [[Гојник]] поново потукли Бугаре. Током борби је заробљен и најстарији син хана [[Борис I|Бориса]] (852—889) [[Владимир Расате|Владимир]] (889—893) са 12 угледних [[бојар]]а. Након тога је закључен мир и пријатељство између Срба и Бугара,​ а заробљеници су ослобођени и отпраћени до границе у [[Стари Рас|Рас]]у. Касније је међу Властимировим синовима дошло до борбе око власти,​ у којој је победио најстарији Мутимир,​ који је заробио млађу браћу и послао их у Бугарску као заробљенике. Током његове владавине је владарска породица примила хришћанство((Сматра се да су [[Властимировићи]] примили хришћанство између 870. и 873. године,​ пошто се сматра да су у том периоду рођени први српски принчеви са хришћанским именима:​најмлађи Мутимиров син ''​Стефан''​ и Гојников син [[Петар Гојниковић|''​Петар''​]]. У исто време пада и активност [[списак византијских царева|византијског цара]] [[Василије I Македонац|Василија I]] (867—886) на ширењу византијског утицаја и хришћанства међу [[Јужни Словени|балканским Словенима]].)),​ а папа [[Папа Јован VIII|Јован VIII]] (872—882) је затражио од њега 873. године да се, након успеха [[моравскопанонска мисија|моравско-панонске мисије]],​ подложи [[Методије Солунски|Методију]],​ као [[Словени|словенском]] епископу,​ са седиштем у [[Сирмијум]]у. После његове смрти 891. године,​ Србију су поново захватили сукоби око власти из којих је као победник изашао Мутимиров братанац [[Петар Гојниковић|Петар]] (892—917). Он је као кум кнеза Бугарске и тада најмоћнијег владара на Балкану [[Симеон I|Симеона ''​Великог''​]] (кнез 893—913, цар 913—927), био у могућности да скоро две деценије влада Србијом у миру. Његову владавину је окончао сам Симеон,​ који је од [[Захумље|захумског]] кнеза [[Михајло Вишевић|Михајла]] добио извештаје о Петровим контактима са његовим противницима Византинцима,​ након чега је Петра на превару заробио,​ а за новог кнеза Србије поставио Мутимировог унука [[Павле Брановић|Павла]] (917—923).
  
 /* /*
Штампање