Добро дошли на Српску енциклопедију

Разлике

Овде су приказане разлике између изабране ревизије и тренутне верзије странице.

Постави везу ка овом компаративном приказу

Обе стране последње ревизије Претходна ревизија
синодски_акт_цариградске_патријаршије_1879 [2019/06/08 22:26]
жељко_тодоровић
синодски_акт_цариградске_патријаршије_1879 [2019/06/09 13:25] (тренутно)
жељко_тодоровић Завршено
Линија 1: Линија 1:
 +====== Синодски акт Цариградске патријаршије (1879) ======
 +\\
 +Број Проток. 4163.
  
 +\\
 +<style center>​**ЈОАКИМ\\
 +ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ\\
 +АРХИЈЕПИСКОП ЦАРИГРАДА,​ НОВОГА РИМА И\\
 +ВАСЕЛЕНСКИ ПАТРИЈАРХ**</​style>​
 +
 +\\
 +У име Оца и Сина и Светога Духа! Амин.
 +
 +„Један је Бог и отац свију који је над свима и кроза све и у свима нама“,​ каже блажени Апостол Павле, а тиме с једне стране јединство пресуштаственога Божаства исповеда и громко оглашује,​ а с друге, беспочетни узрок показује нераздвојне свезе млогих и различних створова Божије силе и премудрости,​ чиме Отац свију и премудри управник све-вечним законима непоколебљиво и неразлучно и са собом и једно о другим спаја, и тако у једно саставља и одржава;​ јер кад управимо поглед к небу, видимо многе и велике и многовидне системе небесних тела, где се појединце свака око свога средишта покреће и одређену јој службу уредно врши, а привлачном,​ као што кажу, силом међу собом одржаване и у једну прекрасну и чудесну систему мира и слоге састављење,​ покоравају се вечној вољи Свеблагога Творца. А тако и на земљи друштва и стања људи, и просто рећи, свака варош и село, истим уједно законима јединства и слоге вођени,​ теже да велике народне целине света сачињавају;​ те тако, да би се и словесна природа појавила једно сугласно и поносно цело, као да опет исти вечни закон јединства и слоге помаже,​ као каква привлачна и сједињавајућа сила и као вечна светлоћа,​ која све украшава и од мрачнога нереда и забуне ослобођава,​ па уједно и народе једно с другим у угодбу доводи. А што се као несавршено у политичким заједницама света овога увиђа, то у Једној,​ Светој,​ Саборној и Апостолској Цркви, као савршено постоји и влада; јер већ поглавар и оснивач њен једним стадом назива све у васељени људе, народе и племена земаљска који ће веровати у њега, и моли се Небесном Оцу своме да сви једно буду по љубави међусобној и јединству вере. А божанствени опет ученици његови и Апостоли уподобљавају Цркву здању Божијем,​ Храму свету и телу Христову,​ и називљу је Садржином онога, који све у свему испуњава:​ „јер у Христу Исусу“,​ пише велики Апостол народа у посланици Ефесцима,​ „сва грађевина састављена расте, за Храм свети у Господу“;​ и живећи истинито у љубави,​ порастићемо у свему као што је Он, а то је наша глава Христос,​ из којега је цело тело састављено и удешено сваким зглавком,​ да једно другоме помаже по мери свакога уда, и чини да расте тело на поправљање самога себе у љубави;​“ и опет исти апостол вели: „Старајте се да очувате јединство духа у савезу мира, једно тело, један дух, као што сте и позвани с једном надом звања вашега;​ један Господ,​ једна вера, једно крштење;​ један Бог и Отац свију, који је над свима и кроза све и у свима нама.“
 +
 +И кад једно стадо и једно тело Христово и јесте и назива се Црква Божија на земљи — из разлога и на основи духовнога јединства:​ онда то ништа није сметало и у прва а и потоња времена,​ да се установе оделите Цркве по местима и пределима независне једна од друге и са унутрашњом самоуправом под својим пастирима и учитељима и служитељима Еванђеља Христовог,​ т.ј. под Јепископима или Архијепископима и Патријарсима;​ да се установе према разлогу не само историјске у Хришћанству важности градова и предела,​ него и политичких прилика људи и народа који у њима живе.
 +
 +„Јер и Престолу старијега Рима, каже св. четврти васељенски Халкидонски Сабор, дали су оци за то старешинство,​ што је иста варош над свима царовала;​ и истом намером покренути њих сто и педесет Богољубивих Јепископа,​ поделили су равно старешинство и Св. Престолу Новога Рима, разложно судећи,​ да град, који је царством и владом одликован,​ и који једнака права старешинства ужива са старијим царским градом Римом, треба као овај и у стварима црквенским:​ да се уздигне и да други после њега буде.“ А томе сагласно пише доцније и Преосвећени Фотије,​ да „Права црквенска,​ а нарочито парохијска,​ треба према политичким областима и управама подешавати.“
 +
 +Према томе дакле, пошто је благочастива и Богом чувана Кнежевина Србија сада скоро Вишим Промислом оснажена и увећана,​ потпуну политичку независност добила,​ и пошто су се Благочастиви,​ Богом утврђени и Премилостиви Књаз њен Господар Милан М. Обреновић IV и Преосвећени Архијепископ Београдски и Митрополит Србије,​ Господин Михаил,​ у име честитога кллира и благочастивога Народа,​ писмима на Нас обратили и сходно политичкој независности и Црквену независност и самоуправу потражили,​ — Смерност је наша заједно са светим нашим Синодом Преосвећених Митрополита,​ Нашом по Св. Духу љубазном браћом и саслужитељима,​ нарочито се за ту ствар састала у Саборници Св. Великомученика Георгија,​ и посаветовавши се у Духу Светоме,​ нашли смо, да је молба њихова уместна и с духом Светих Правила и повременом црквенском практиком сагласна;​ па за то смо и одлучили:​ да православна Црква Српске Кнежевине,​ која је до сада преко Архијепископа Београдског и Митрополита Србије стојала у Каноничкој зависности и односу према нашем Светом,​ Апостолском и Патријаршком Престолу Цариградском,​ заједно са новоприсаједињеним њој јепархијама и срезовима,​ или друкчије,​ Целокупна Православна Црква, која се садржи у границама политички и хорогравски увећане и потпуно ослобођене Кнежевине Србије,​ одсада буде канонички самостална,​ независна и самоуправна,​ којој ће бити глава, као и свима Православним Саборним и Апостолским Црквама сам Богочовек Господ и Спаситељ Наш Исус Христос,​ и која ће у стварима Црквенским имати и признавати за Представника свога Архијепископа Београдског и Митрополита Србије;​ а овај ће заједно са сабором састављеним сходно Светим Правилима од Архијереја те црквенске области,​ управљати Црквенским стварима Кнежевине слободно и независно од сваког другог мешања и у Духу Светоме,​ као што божанствена и свештена Правила заповедају. Тако дакле и на томе установљену овим Синодским Актом Свету Цркву Кнежевине Србије,​ признајемо и објављујемо за духовну нашу сестру,​ и свима православним Црквама васељене препоручујемо,​ да је као такову препознају,​ и да је спомињу именом //​„Света Самостална Црква Српске Кнежевине;​“//​ а тако исто дајемо јој и све повластице и сва права старешинства,​ каква независном Црквенском Начелству доследују,​ тако, да ће одсада Архијепископ Београдски и Митрополит Српски спомињати при свештеној служби,​ //​„Свако Епископство православно”//,​ а опет хор тамошњих Преосвећених Архијереја спомињаће име његово. А што се на унутрашњу црквену управу односи,​ ту ће судити,​ решавати и одређивати независно он са својим светим Синодом,​ сљедећи учењу јеванђелском и свештеним предањима и наређењима Свете Православне Наше Цркве. А да би се у живом и цветајућем и у свему непромењеном стању одржавало узајамно духовно јединство,​ како према Цариградској Великој Христовој Цркви, тако и према осталим самосталним Хришћанским Црквама,​ дужан ће бити Архијепископ Београдски и Митрополит Србије:​ да по давнашњем и наслеђеном каноничком узаконењу узајмног братског односа и свезе, које код самоуправних Цркава влада, у свештеним Диптисима (Читуљама) спомињати свете Патријархе;​ да узима свето миро од Матере Велике Христове Цркве Цариградске;​ да кад самоправно бива проглашен за Председника свога местног Синода,​ шаље прописана инсталацијона писма свима православним Патријарсима и другим самосталним Црквама;​ а такође да се к истима обраћа преко писама синодских и у могућим питањима од општег црквенског значаја,​ која општег гласа и одобрења потребују;​ као што ће опет и свака од речених Патријаршких и самосталних Цркава,​ то исто чинити према Српској Цркви, сходно каноничком реду и обичају,​ који, као што смо казали,​ још од првих времена у Цркви Православној влада. Но како се у политички ново-присаједињеним Епархијама Српске Кнежевине налазе и многи схизматици,​ како црквеног тако и световног реда, који су ишли уз тако звану Бугарску Екзархију,​ а о којима се такође у реченом писму Српскога Митрополита наводи,​ да показују жељу за повратком,​ — то о пријему њиховом у недра Православне Саборне и Апостолске Цркве, нека буде решено и установљено онако, како одговара Светим Правилима и Црквенским наређењима.
 +
 +На овима дакле одредбама саборно одлучујући у Духу Светоме,​ Велика Цариградска Христова Црква, проглашава Свету Цркву Српску за самосталну и самоуправну,​ срдачно благосиљајући је, моли се са свом братском љубављу,​ да она на свагда остане утврђена и непоколебљива у вери и духовном јединству с Једном,​ Светом,​ Саборном и Апостолском Црквом,​ ради подизања тела Христовог,​ коме пристоји свака слава, част и поклон,​ заједно са Безначелним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Његовим Духом, сада и на веки. Амин.
 +
 +Године Спаситељеве,​ хиљаду осам стотина седамдесет девете.\\
 +Месеца Октобра,​ Индиктијона осмог.
 +
 +\\
 +ЈОАКИМ\\
 +ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ АРХИЈЕПИСКОП ЦАРИГРАДА,​\\
 +НОВОГА РИМА И ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ,​\\
 +У ИМЕ ХРИСТА БОГА ДАЈЕ ГЛАС.
 +
 +\\
 +<WRAP group>
 +<WRAP half column>
 +Кфески (митр.) Агатанђео,​\\
 +САГЛАШАВА СЕ.
 +
 +Никомидијски Филотије,​\\
 +САГЛАШАВА СЕ.
 +
 +Халкидонски Калиник,​\\
 +САГЛАШАВА СЕ.
 +
 +Дерконски Јоаким,​\\
 +САГЛАШАВА СЕ.
 +
 +Неокесарски Јеротије,​\\
 +САГЛАШАВА СЕ.
 +</​WRAP>​
 +Смирњански Мелетије,​\\
 +САГЛАШАВА СЕ.
 +
 +Митимњански Пајсије,​\\
 +САГЛАШАВА СЕ.
 +
 +Имвријски Никифор,​\\
 +САГЛАШАВА СЕ.
 +
 +Фанаријофар. Константин,​\\
 +САГЛАШАВА СЕ.
 +
 +Кооски Мелетије,​\\
 +САГЛАШАВА СЕ.
 +<WRAP half column>
 +
 +</​WRAP>​
 +</​WRAP>​
 +
 +===== Сродни чланци =====
 +  * [[Патријаршијски и синодски томос (1922)]]
Штампање