Добро дошли на Српску енциклопедију

Петар Први Карађорђевић

Петар I Карађорђевић (Београд, 11. јул 1844 — Београд, 16. август 1921), краљ Србије од 1903. до 1918. и краљ Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921. године.

Петар Карађорђевић је био Карађорђев унук и трећи син Персиде и Александра Карађорђевића, који је био присиљен да абдицира након Светоандрејске скупштине. Петар је са породицом живео у иностранству. Борио се у француској војсци у Француско-пруском рату. Придружио се као добровољац под псеудонимом Петар Мркоњић у Босанско-херцеговачком устанку против Османског царства. Након смрти оца и старије браће Светозара и Алексија, Петар је постао глава династије Карађорђевић. После Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића 1903, изабран је за краља Србије. Као краљ залагао се за уставно уређење земље и био је познат по својој либералној политици.

Био је ожењен црногорском принцезом Зорком, кћерком кнеза Николе Петровића. Са њом је имао петоро деце, укључјујући и наследника Александра.

Краљ Петар је био врховни командант српске војске у Балканским ратовима. Због старости је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. У Првом светском рату повлачио се са војском преко Албаније. Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац (такође познат и као Стари краљ).

Биографија

Младост

Рођен је као пето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде (из чувене породице Ненадовићи) из Бранковине на Петровдан, 29. јуна/11. јула 1844. године. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, кнежевић Петар се уписује у париски Колеџ Сен-Барб, а 1862. у чувену војну Академију Сен-Сир коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма и демократије. Почетком 1868, кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила О слободи, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.

Политички живот

После убиства кнеза Михаила у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.

Петар се, 1870, придружио Легији странаца француске војске и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован споменицом рата од 1870. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку под псеудонимом Петар Мркоњић. Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.

У лето 1883. године на Цетињу се оженио кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског књаза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са Николом Пашићем, прваком Радикалне странке.

Током 1897, кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе II. Три године касније покушао је да се споразуме са краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901. настојао је да ступи у ближе односе са Аустроугарском, нудећи јој свој политички програм.

Краљ

„Мојим данашњим прогласом присаједињене су на основу закључених међународних уговора ваше земље Краљевини Србији… Све старање моје биће управљено да сви ви без разлике у вери и порекла будете у сваком погледу задовољни, просвећени и закриљени правдом и безбедношћу које ће вам јемчити владавина слободне Србије. Сви ћете бити пред законима и властима једнаки. Вера свачија, имање и личност биће поштовани као светиња…”1)

У ноћи између 28. и 29. маја 1903. официри завереници убили су краља Александра и краљицу Драгу. Војска је извела државни удар, и прогласила кнежевића Петра Карађорђевића за краља Србије, што је својим избором потврдила Народна скупштина 2/15. јуна. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју. Крунисан је 21. септембра 1904. године.

Од самог почетка своје владавине, краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама. Земља је била растрзана унутрашњом политичком борбом, а Аустроугарска, испрва наклоњена новом српском краљу, постала је убрзо отворени непријатељ Србије, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908.

Први балкански рат против Турске 1912, и Други — против Бугарске 1913. — окончани су тријумфом српске војске под врховном командом краља Петра I, и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније, и њиховим припајањем Србији.

Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање краља Петра I се погоршало, и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. Месец дана касније, Аустроугарска је објавила рат Србији, чиме је започео Први светски рат. Вест о Првом светском рату добија у Врањској бањи и одатле одлази на фронт.2) После величанствених победа на Церу и Колубари 1914, након уласка Немачке и Бугарске у рат 1915, српска војска била је принуђена на повлачење на југ и напуштање земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије, и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.

Смрт и сахрана

Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу.

Породица

Преци

Градови који су названи по краљу Петру

Сродни чланци

Литература

  • Драгољуб Р. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, књ. 1-3, БИГЗ, Београд 1988—1992.
  • Душан Т. Батаковић (ур.), Нова историја српског народа, Наш Дом, Београд 2002.

Спољне везе

Штампање