Петар Живковић

Петар Живковић (Зајечар, јул 1847 — Београд, 23. септембар 1923), математичар, професор у учитељским школама у Крагујевцу и Зајечару, професор београдске Реалке и директор гимназија у Ужицу и Ваљеву.

Биографија

Рођен је јула 1847. године у Зајечару, од мајке Цоце и оца Јована (Јоце). Основну школу је учио у месту рођења (1854—1958). Пошто у Зајечару тада није било гимназије, нижу гимназију је заршио у Неготину (1862), а гимназијско образовање је завршио у Крагујевцу (1864), које је тада трајало 6 година.1) На Великој школи (основаној 1863) у Београду је учио три године Технички факултет,2) једини на коме је тада могла детаљније да се учи математика, према којој је показивао највећу склоност. Његови професори су били Коста Алковић (елементарна и виша математика), Емилијан Јосимовић (механика), Михаило Рашковић (хемијска технологија), Јосиф Панчић (ботаника, зоологија, геологија са минералогијом). У то време користили су се доста добри уџбеници које је написао Емилијан Јосимовић.3) Припадао је другој генерацији инжењера који су завршили студије у Великој школи (1867).4)

На јесен 1867. отишао је у Цирих5) да студира на Политехничкој школи, која се тада у Србији налазила на веома добром гласу.6) Студирао је о трошку својих родитеља, на првој години на одсеку који је носио назив Механичко-техничка школа. С обзиром да се у тој школи учила исувише техничка математика, наредне године је прешао на прву годину одсека који је образовао наставнике математике.7) Тада је покушао да тражи стипендију (благодејање) од државе, али је био одбијен. Студије је завршио веома успешно, у року од три године (1971).8)

Професор

По повратку у Србију 1871. обратио се министру просвете Стојану Вељковићу са молбом за неко наставничко место, у складу са његовим квалификацијама, али му овај у првом тренутку није ни одговорио. Тек у трећем покушају, када је фебруара 1872. обавестио министра да је остало упражњено место за суплента у учитељској школи у Крагујевцу, министарство је реаговало и добио је тај посао. У школи је радио савесно, трудио се да успостави добре односе са наставничким колегијумом и оспособи будуће учитеље за коришћење, у то време новог метарског система, који је у Србији уведен 1873. године. У тој школи се упознао са познатим историчарем Љубомиром Ковачевићем и Војиславом Бакићем, касније педагошким писцем.9) Године 1874. постао је професор у истој школи. По молби 1877. отишао је у Зајечарску реалку,10) у којој је предавао готово све природно-математичке предмете.11)

Годину дана касније 1879. прешао је да ради у Београдској реалци,12) где је предавао аритметику, алгебру, механику, физику и космографију, све до 1888. Баш у том периоду, почев од 1880. почео је да објављује стручно педагошке и друге научне радове.13)

Постао је директор ужичке реалке 1888.14) истовремено држећи предавања из механике, физике и космографије,15) а 1894. постао је директор Ваљевске гимназије,16) и истовремено тамо предавао аритметику, алгебру и геометрију.17) У обе реалке се трудио на разне начине да унапреди наставу и учествовао је у изради годишњих извештаја, који су захваљујући његовим доприносима, уместо штурог штива, постали прави часописи за популаризацију науке. Намера му је била да Ваљевску полугимназију претвори у праву гимназију, али му то није пошло за руком, а у међувремену 1904. године је пензионисан у државној служби. Међутим, своју педагошку делатност је наставио и после тога, у приватној гимназији, односно Вишој женској школи у Ваљеву чији је био управник, све до 1912. године, када је она укинута, држећи до 6 часова математике недељно. За ту школу је направио комплетну збирку математичких учила18) постарао се да буде основана добра библиотека, снабдевајући је новим, актуелним књигама и другим публикацијама и посебно је остао упамћен по мудрим светосавским беседама.19)

На основу својих објављених радова, учешћа у Просветном савету и због великог угледа који је уживао као добар педагог,20) изабран је за редовног члана Српског ученог друштва (Одбора за науке јестаственичке и математичке) 30. јануара/11. фебруара 1883. Изабран је за почасног члана Српске краљевске академије 15/27. новембра 1892. Био је и дописник Академије природних наука од 25. јануара/6. фебруара 1894.

Ратови

Учествовао је у три рата.

У Првом срспко-турском рату (од јуна до октобра 1876) је био комесар инжењерског батаљона Шумадијске дивизије. Са њом је био у Пандилову, на Бабиној глави и учествовао у подизању шанчева у Делиграду, код села Мозгово и око Ђуприје.21)

У Другом српско-турском рату (децембар 1877—фебруара 1878) је био управник магацина, најпре у Лукову (црноречки округ), а у децембру 1877. у Књажевцу.22)

У Српско-бугарском рату је био управник машина за пресовање сена прво у Нишу, а од 1885. у Крушевцу.23)

Одликовања

Добитник је следећих одликовања:24)

  • споменица за рат (1878, 1877, 1878)
  • сребрна медаља за ревносну службу у рату (1877, 1878)
  • Орден светог Саве, IV реда

Дела

Објављивао је своје радове у „Просветном гласнику“, часопису „Наставник“, „Гласнику“ Српског ученог друштва и „Гласнику“ Српске краљевске академије.25)

Смрт

Пензионисао се, после 40 година педагошког рада (1912). Последње године живота провео је у Београду, усамљен, у доста лошој материјалној ситуацији, живећи од скромне помоћи Академије.26) Умро је 23. септембра 1923, у 77 години живота.

Литература

Спољне везе

1) , 4)
Душан Адамовић, 1996, стр. 184
2) , 5)
Годишњак IX, 1896, стр. 329
3) , 6)
Душан Адамовић, 1996, стр. 185
7) , 10) , 12) , 14) , 16) , 21)
Годишњак IX, 1896, стр. 330
8) , 9) , 11)
Душан Адамовић, 1996, стр. 186
13) , 15) , 20)
Душан Адамовић, 1996, стр. 187
17)
Душан Адамовић, 1996, стр. 188
18)
Душан Адамовић, 1996, стр. 189
19) , 26)
Душан Адамовић, 1996, стр. 190
22) , 23) , 24) , 25)
Годишњак IX, 1896, стр. 331
Штампање