Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: source
павле_савић

Павле Савић

Павле
Савић
павле_савић.jpg
Рођење:
10. јануар 1909.
Солун, Турска

Смрт:
30. мај 1994.
Београд, Југославија

Познат као:
физичар, хемичар
и професор

Павле Савић (Солун, 10. јануар 1909 — Београд, 30. мај 1994), српски физико-хемичар, професор универзитета (Београд).

Светски реноме је стекао када је са Иреном Жолио Кири 1937. и 1938. године у Паризу открио изотопе познатих елемената бомбардовањем атома урана спорим неутронима. То доводи Ота Хана и Фрица Штрасмана до открића нуклеарне фисије — цепања урановог језгра. Са Иреном Жолио био је предложен за Нобелову награду, али је њу добио само Хан.

Од 1947. руководио је изградњом Нуклеарног института у Винчи и до 1960. године био директор Института. Павле Савић се као први директор сматра оснивачем Института „Винча”, који је тада зван Институт „Борис Кидрич”. Био је дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију Природно-математичког факултета у Београду, данас Факултета за физичку хемију. Од 1971. до 1981. године био је председник Српске академије наука и уметности.

Живот и рад

Савић је рођен у 10. јануара 1909. године у Солуну, који је тада био део Османског царства. Дипломирао је физичку хемију на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду 1932. Након дипломирања, због личних сукоба са једним професором, није остао на Катедри за физичку хемију, већ је као одличан студент изабран за асистента на катедри за физику на Медицинском факултету, код професора Драгољуба К. Јовановића, некадашњег сарадника Марије Кири. Савић је са професором Јовановићем објавио свој први научни рад о калориметријском мерењу апсорпције гама-зрачења радијума.

Захваљујући професору Јовановићу, Савић је 1935. добио шестомесечну стипендију француске владе за научно усавршавање на познатом Институту за радијум, чији је оснивач била Марија Кири. По доласку је закључено да му недостаје велик део основних знања које није стекао на Београдском универзитету, као што су откриће вештачке радиоактивности, неутрона и позитрона, што је све успео да брзо надокнади.

Маријина кћерка Ирена Жолио-Кири је предложила Савићу да ради са њом на проблему порекла радиоактивности које настају неутронским озрачењем урана, које је годину дана пре тога запазио италијански физичар Енрико Ферми са сарадницима. Савићева шестомесечна стипендија се на крају протегла на скоро пет година. По дотадашњим знањима, требало је да буду створени на Земљи непостојећи трансурански елементи, атомских бројева 93 и 94, који би на основу Мендељејевљеве периодне таблице елемената требало да буду слични ренијуму односно осмијуму. Међу познатим створеним радиоактивностима, откривена је дотад непозната, с временом полураспада од 3,5 сата, названа R<sub>3.5h</sub>, која је због свог продорнијег зрачења могла да се мери, а да остале не сметају. Изгледало је да се R<sub>3.5h</sub> понаша слично актинијуму (атомски број 89), али је током истраживања нађено да ова радиоактивност по својим хемијским особинама готово потпуно одговара хомологу актинијума, елементу лантану, који је за 35 места испод урана.

Овај је резултат објављен септембра 1938. Једна немачка група која се бавила истим проблемом и коју је у Берлину водио Ото Хан, реномирани радиохемичар, је написала писмо нобеловцу Фредерику Жолиоу, Иренином супругу, где га моли да наговори ауторе да демантују ове „немогуће и погрешне резултате”, јер ће у супротном „бити принуђен да их оповргне, а то би му било непријатно”. Аутори своје резултате нису демантовали. У покушају да резултате оповргне, Хан и његов сарадник Штрасман морали су јануара 1939. признати да су они исправни и да је радиоактивност од 3,5 сата стварно један изотоп лантана. Поред овога установили су да једна друга радиоактивност у потпуности припада суседном елементу баријуму.1) Ово је било откриће нуклеарне реакције која је убрзо добила назив фисија.

Јануара 1939. Савић је покушао да експериментално провери да ли се распадом урана поред баријума (атомски број 56) добија племенити гас криптон (атомски број 36). Експериментом је показао да се приликом неутронског озрачивања урана, заиста ослобађа гасовит радиоактивни производ с временом полураспада од 20 минута.

Очекивало се да ће Ирена Жолио-Кири и Савић добити Нобелову награду, али је избио Други светски рат па неколико година награда није додељивана. Награда за откриће фисије додељена је тек 1944. године, али је припала само Оту Хану, који је доказао њихову претпоставку да је радиоактивност потицала од лантана.

Савић је почетком 1939. у Институту учествовао и у мерењу неутронског ефикасног пресека за фисију урана, што је касније постала основа за прорачун ланчаних реакција у нуклеарним реакторима и нуклеарном оружју.

Након почетка Другог светског рата, Французи су Савића као странца протерали из земље и поред тога што се био пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд на Медицински факултет, где је постао професор физичке хемије на Фармацеутском одсеку Факултета.

Левичарском студентском покрету приступио је средином тридесетих година, а члан Комунистичке партије Југославије постао је 1939. Поред разних партијских задатака, по Титовом налогу инсталирао је, уочи рата, радио-станицу за везу са Москвом, али је зграда у којој се налазила радио-станица порушена приликом бомбардовања Београда, 6. априла 1941. Касније је инсталирао нову радио-станицу, која је била прва у партизанима.

У герилском покрету у Југославији учествује, заједно са супругом Бранком, од 1941. године. У току рата је био руководилац за шифру Врховног штаба НОВ и ПОЈ, потпредседник АВНОЈ-а и члан Војне мисије НОВЈ у Москви.

После ослобођења се налазио на разним одговорним дужностима у социјалистичкој Југославији. Био је председник Привредног савета Србије, члан Савета федерације и др. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Био је један од првих предлагача идеје о изградњи Института за нуклеарне науке у Винчи. Био је директор Института за нуклеарне науке „Борис Кидрич” од 1960. до 1966.

Био је активан скоро до краја живота. Последњи научни рад је објавио неколико месеци пре смрти, у 85. години. Умро је у Београду 1994.

Академик

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије природних наука) од 2. марта 1946. Редовни је члан Српске академије наука од 18. марта 1948. Редовни је члан (Одељења природно математичких наука) од 22. марта 1948, и једновремено, до 20. априла 1949. и Редовни је члан Одељења техничких наука. Члан је Одбора за вођење послова Академије од 3. маја до 17. јула 1947. Председник је САНУ од 16. децембра 1971. до 28. маја 1981. Члан је Председништва САНУ од 22. марта 1948. до 21. децембра 1961. Приступну беседу није одржао.

Литература

  • Слободан В. Рибникар, „Павле Савић“, Живот и дело српских научника, САНУ, Београд 1999.
  • САН Год. 53 (1950) 186–188 и 84 (1978) 189–194 и 94 (1988) 289–292.
  • Lј. JAZU 54 (1949) 278.
  • Letopis Slovenske akademije znanosti in umetnosti, Ljubljana 23 (1973) 59–61.
  • Slovenska akademija znanosti in umetnosti ob petdesetletnici. SAZU 1988. Str. 217–218.
  • Живот и дело српских научника, 5. САНУ,1999. Стр. 415–422 (С. Рибникар).

Спољне везе

1)
O. Hahn und F. Strassmann, Naturwissenschaften, 27, 11-15, (1939)
павле_савић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/08 22:55