Нови Сад (НС), највећи град Аутономне Покрајине Војводине, северне покрајине Србије, као и седиште покрајинских органа власти и административни центар Јужнобачког округа. Град се налази на граници Бачке и Срема, на обалама Дунава и Малог бачког канала, у Панонској равници и на северним обронцима Фрушке горе.

Нови Сад је, после Београда, други град у Србији по броју становника. Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. године, на административној територији Града Новог Сада је живело 341.625 становника, док је у самом Новом Саду живело 250,439 становника.

Основан 1694. године, Нови Сад је дуго времена био центар српске културе, због чега је добио име „Српска Атина“. Данас је Нови Сад велики индустријски и финансијски центар српске економије, универзитетски град и школски центар, културни, научни, здравствени, политички и административни центар Аутономне Покрајине Војводине, град домаћин многих међународних и домаћих привредних, културних, научних и спортских манифестација, као и град музеја, галерија, библиотека и позоришта.

У Граду Новом Саду у службеној употреби су, поред српског језика, још и мађарски, словачки и русински језик. Име града на осталим службеним језицима гласи Újvidék (мађарски), Nový Sad (словачки) и Нови Сад (русински). На осталим језицима који су (или који су били) од историјског значаја на овим просторима име Новог Сада гласи Neoplanta (латински), Neusatz или Neusatz an der Donau (немачки), Novi Sad (хрватски), Novi Sad (румунски) и Млада Лоза (бугарски).

Првобитна имена Новог Сада била су Рацка варош, Рачки град (Ratzen Stadt, Ratzenstatt) и Петроварадински шанац (Peterwardeiner Schantz), док име Нови Сад (Neoplanta, Neusatz, Újvidék) датира из 1748. године.

Нови Сад се налази на географским координатама 45°20′0″N, 19°51′0″E, у средишњем делу аутономне покрајине Војводине, на северу Србије, на граници Бачке и Срема.

Град лежи на обалама реке Дунав, између 1.252. и 1.262. километра речног тока. На левој обали Дунава се налази равничарски део града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смештен брдовити део града (Срем). Надморска висина са бачке стране је од 72 до 80 m, док са сремске стране иде до око 250-350 метара. Код Новог Сада се у Дунав (са леве стране реке) улива Мали бачки канал, који је део система канала Дунав—Тиса—Дунав. Бачки део града је смештен са обе стране овог канала.

Са 15 приградских насеља, општинско подручје града Новог Сада обухвата површину од 702,7 km², док уже подручје Новог Сада са Петроварадином и Сремском Каменицом заузима површину од 129,4 km². Грађевински рејон града обухвата површину од 106,2 km².

Општинско подручје Града Новог Сада окружују општине Бачки Петровац, Врбас, Темерин, Жабаљ, Тител, Инђија, Сремски Карловци, Ириг и Беочин, чији становници, заједно са становницима још неких општина јужнобачког округа, гравитирају Новом Саду.

Клима у Новом Саду прелази из умерено континенталне у континенталну, тако да град има сва четири годишња доба. Преко јесени и зиме повремено дува хладан ветар кошава, који обично траје од три до седам дана. Кошава може током зиме да створи наносе и сметове снега током вејавица и мећава. Просечна температура ваздуха у граду је 10,9°C, средња температура у јануару је –1°C, док је у јулу 21,6°C. Годишње падне просечно 578 mm падавина, а број дана са падавинама је 122. Због промене климе на глобалном (светском) нивоу, последњих година се на подручју Новог Сада повећала количина падавина, што повремено изазива поплаве у неким деловима града, будући да садашњи градски канализациони систем није пројектован за измењене климатске услове.

в. Историја Новог Сада

Подручје Новог Сада је кроз историју било привлачно за насељавање због свог повољног географског положаја. Пораст становништва у граду бележи се кроз цео послератни период, при чему је у појединим раздобљима он био веома интезиван. На овај пораст је знатније утицао механички прилив него природни прираштај. Најинтезивнији демографски раст Нови Сад је остварио у периоду 1961—1971. године када је остварен пораст становништва за око 37%. Највећи део досељеног становништва града потиче са подручја Војводине (56,2%), а затим и са подручја Босне и Херцеговине (15,3%) и централне Србије (11,7%).

Према попису становништва из 2002. године, на општинском подручју Града Новог Сада живело је 299.294 становника (од тога 156.328 пунолетних лица), а просечна старост становништва износила је 39,8 година (38,3 код мушкараца и 41,2 код жена). На овом подручју има 72.513 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,63. Уже градско језгро Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) има 191.405 становника, док заједно са овим насељима, број становника у урбаном делу Новог Сада износи 216.583. Сам град, као и већина околних насеља, претежно су настањени Србима, са изузетком насеља Кисач у којем већину становништва чине Словаци. Према подацима са сајта ЈКП „Информатика“ у 2012. години, општинско подручје Града Новог Сада има 385.131 становника, док урбани део града (са Петроварадином и Сремском Каменицом) има 296.819 становника.

Према попису из 2002. године, на општинском подручју Града Новог Сада забележене су следеће бројније етничке групе: Срби (75,50%), Мађари (5,24%), Југословени (3,17%), Словаци (2,41%), Хрвати (2,09%), Црногорци (1,68%) и остали. На ужем подручју Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) било је 2002. године 73,91% Срба, 6,03% Мађара, 3,69% Југословена, 2,23% Црногораца, 1,84% Хрвата, итд.

Према статистичким подацима Републичког завода за статистику о националној припадности, према попису из 2011. годинена општинском подручју Града Новог Сада живи 341.625 становника, од чега 269.117 (78,79%) чине Срби, 13.272 (3,89%) Мађари, док се њих 15.923 (4,66%) није изјаснило по националној припадности. Од тога, у урбаном делу града живи 250.439 становника. Овај попис укључује лица избегла са простора бивших република СФРЈ и интерно расељена лица са простора AП Косовo и Метохија.¹⁾

Поред најужег градског подручја Новог Сада на левој обали Дунава, урбаном подручју града такође припадају и Петроварадин и Сремска Каменица на десној дунавској обали, који са остатком града на левој обали реке чине јединствену целину.

Најстарије градске четврти Новог Сада су Стари град и Подбара (Алмашки крај). До половине 19. века, ширењем града према западу, настају Роткварија, Салајка и Грбавица. У старије делове Новог Сада спадају и некадашња посебна насеља Сремска Каменица, Петроварадин и Клиса, која су данас део урбаног подручја града. До половине 20. века настају градске четврти Банатић, Сајмиште, Адамовићево Насеље, Телеп, Стара Детелинара, Лиман 1, Видовданско Насеље, Слана Бара, Мали Београд, Стари Шангај итд.

Лимани 2, 3 и 4, Сателит, Ново Насеље, Нова Детелинара, Авијатичарско насеље и Адице настали су у време социјализма, углавном планском изградњом. Изузетак чини насеље Адице, које је настало као непланско приградско насеље, које се касније спојило са Новим Садом. На Лиманима, Новом Насељу и Детелинари изграђене су модерне зграде и широки булевари, а ово су уједно и три највећа новосадска насеља по броју становника. Ова насеља су изграђена због великог прилива становништва после Другог светског рата, на подручјима некадашњих шума и пољана. Многе старе куће у градском центру, на Роктварији и околини данашњег Булевара ослобођења срушене су током 1950-их и 1960-их, да би биле замењене вишеспратницама. Град је доживео нови грађевински бум крајем 20. и почетком 21. века, а неке старије градске чеврти, попут Грбавице, Старе Детелинаре или Телепа, потпуно су промениле своју физиономију.²⁾

Најновије градске четврти са новоизграђеним породичним кућама углавном су смештене на ободу града и у великој мери су настањене становништвом које је избегло са бивших југословенских простора захваћених ратом. У те нове градске четврти спадају Ветерничка Рампа, Сајлово, Велики Рит, Горње Ливаде итд. У току је и планска изградња вишеспратница за колективно становање на Југовићеву, а урбанистичким плановима је предвиђена и на подручју Мишелука. Ширење стамбених зона карактеристично је и за сремску обалу Дунава, где су у околини историјских градских језгара Петроварадина и Сремске Каменице током времена настала нова стамбена насеља - Рибњак, Карагача, Садови, Буковачки Плато, Алибеговац, Татарско Брдо, Чардак, Боцке, Староиришки Пут, Парагово, Поповица, Главица, Артињева итд.

У 13 приградских насеља на општинском подручју Града Новог Сада живи 86.842 становника (23,7% од укупног броја становника града). Највећа приградска насеља су (са приказаним бројем становника са пописа из 2002): Ветерник (18.626), Футог (18.582) и Каћ (11.166). Футог има статус самосталног градског насеља, док остала приградска насеља Новог Сада немају израженијих градских функција. Због повећања броја становника и ширења стамбених зона, нека приградска насеља као што су Ветерник, Футог, Лединци, Стари Лединци и Буковац, током времена су се физички спојила са Новим Садом и са њим чине јединствену англомерацију.

Новом Саду гравитирају и становници Јужнобачког и делимично Сремског округа, посебно житељи суседних општина Беочин, Сремски Карловци, Темерин и Бачки Петровац. Становници ових општина, у којима живи око 68.000 становника, свакодневно долазе у Нови Сад, са којим су повезани редовним приградским аутобуским линијама.

Нови Сад је културни центар Војводине и један од најзначајнијих културних центара Србије. Још у време османске управе Балканом и Панонском низијом (16-17. век), околина Новог Сада је представљала значајно културно средиште српског народа. Ту се на бачкој страни Дунава налазио манастир Ковиљ, док су се на сремској страни налазили фрушкогорски манастири и град Сремски Карловци, који је половином 16. века био највећи српски град у Османском царству.

Током хабзбуршке управе у 18. и 19. веку, Нови Сад је био центар српске културе, политике и друштвеног живота, због чега је добио надимак Српска Атина. Српско народно позориште, најстарије професионално позориште међу Јужним Словенима, основано је у Новом Саду 1861. године, док је седиште Матице српске, значајне културно-научне установе српског народа, пресељено из Пеште у Нови Сад 1864. године. У 19. и почетком 20. века, велики број српских књижевника, песника и правника живео је или радио у Новом Саду, а међу њима су били Ђуро Даничић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Светозар Милетић, Лаза Костић, Ђорђе Натошевић, Коста Трифковић, Вук Стефановић Караџић, итд.

Данас је Нови Сад други по значају културни центар Србије (после Београда), а градске власти покушавају да учине град привлачнијим организовањем бројних културних манифестација и музичких концерата. Од 2000. године се у граду одржава музички фестивал Егзит, највећи летњи музички фестивал у Србији и региону. У Новом Саду се одржава и једини фестивал алтернативног и новог позоришта у Србији - ИНФАНТ, затим Змајеве дечје игре - најпознатији фестивал дечје књижевности, Стеријино позорје, Новосадски џез фестивал, Дани Бразила, Међународни новосадски књижевни фестивал и многи други.

Поред Српског народног позоришта, друга познатија позоришта у граду су Позориште младих и Новосадско позориште. У Новосадској синагоги се такође одржавају бројни културни догађаји. Друге значајне културне установе у граду су огранак Српске академије наука и уметности, Војвођанска академија наука и уметности, библиотека Матице српске са око 3.000.000 публикација, Градска библиотека у Новом Саду, Историјски архив у Новом Саду, Архив Војводине (који чува многе историјске документе са подручја Војводине који датирају у прошлост до 1565), Културни центар Новог Сада (који организује значајне манифестације и представља актуелну културу), Азбукум (центар за српски језик и културу), итд. У Новом Саду се налазе и најзначајнија уметничка удружења Војводине: Друштво књижевника Војводине, Удружење ликовних уметника Војводине и друга.

У граду се налази неколико музеја и бројне приватне или јавне галерије. Најпознатији музеј је Музеј Војводине, који је основала Матица српска 1847. године, у којем се налази трајна колекција која представља српску културу и живот у Војводини током историје. Музеј Новог Сада на Петроварадинској тврђави има сталну колекцију везану за историју тврђаве.

Галерија Матице српске је највећа и најцењенија галерија у Новом Саду, а подељена је на две засебне галерије које се налазе у центру града. Ту су још и Галерија ликовне уметности - Поклон збирка Рајка Мамузића и Спомен-збирка Павла Бељанског - једна од највећих колекција српске уметности 20. века (од 1900-их до 1970-их).

Град Нови Сад је универзитетски град са државним универзитетом и многим приватним факултетима и високим школама, као што су универзитет Едуконс у Сремској Каменици, Новосадски отворени универзитет, Протестантски теолошки факултет итд. Поред институција високог образовања, на територији Новог Сада се налазе и 53 државне основне и средње школе.

Највећа образовна институција у граду је Универзитет у Новом Саду са око 38.000 студената и 2.700 запослених. Основан је 1960. године, а чине га 9 факултета у Новом Саду (од којих је 7 смештено у модерном универзитетском кампусу) и факултети у Суботици, Сомбору и Зрењанину. У Новом Саду постоји 37 основних школа (34 редовне и 3 специјалне) са око 26.000 ђака, као и 12 средњих стручних школа и 4 гимназије са око 18.000 ђака.³⁾

У граду се налази десетак културно-уметничких друштава која су представљала мултукултурални живот Новог Сада широм света. Најпознатија културно-уметничка друштва су: КУД Светозар Марковић, АКУД Соња Маринковић, СКУД Жељезничар, ФА Вила и најстарије СЗПД Невен (основано 1892). Националне мањине имају своја културно-уметничка друштва, као што су: мађарски МКУД Петефи Шандор, словачки СКУД Павел Јозеф Шафарик, русински Културни Центар Нови Сад, ашкалијска Матица Ашкалија итд. И друге мањине (Бугари, Јевреји, Хрвати, итд) имају своја удружења.

У Новом Саду излазе два значајна дневна листа на српском језику - Дневник и Грађански лист. До 2006. године лист на мађарском језику Мађар со излазио је у Новом Саду, да би редакција листа тада била премештена у Суботицу. У граду постоје седишта неколико медијских кућа: регионалног јавног сервиса Радио-телевизије Војводине, градске Новосадске телевизије (некадашња ТВ Аполо), као и неколико приватних ТВ станица - Канала 9, ТВ Паноније, Радио-телевизије Делта (РТД) и ТВ Мост. У граду постоји и неколико комерцијалних радио-станица, а најпопуларније су Радио АC ФM и Радио 021. Нови Сад је познат и као центар издаваштва и књиге. Значајни издавачи су: Матица српска, Прометеј и др. Познати часописи за књижевност и уметност су најстарији српски часопис Летопис Матице српске; часопис Поља, који издаје Културни центар Новог Сада и часопис Златна греда, који издаје Друштво књижевника Војводине.

Нови Сад је типичан централноевропски град. У граду постоји само неколико грађевина саграђених пре 19. века, пошто је стари Нови Сад разорен током револуције 1849. године. Центром данашњег града, због тога, доминира архитектура из 19. века. Некада су се у околини центра града претежно налазиле приземне куће, али се оне постепено замењују модерним вишеспратницама.

Током социјалистичког периода, нови блокови вишеспратних зграда са широким улицама изграђени су око тада постојећег градског језгра. У том периоду доминирале су зграде са 3-6 спратова, а зграда са више од 10 спратова је било од 40 до 50. Главна градска саобраћајница, Булевар ослобођења, просечена је кроз блокове старих кућа између 1962. и 1964. године. На сличан начин је изграђено још неколико булевара, чиме је добијена ортогонална мрежа улица преко онога што је раније била зракаста структура старог града. Ове интервенције су утабале пут за неометан раст града (који је скоро утростручио број становника од 1950-их), тако да су саобраћајне гужве (осим на пар критичних локација) још увек релативно ретке упркос великом порасту броја аутомобила.

У Новом Саду делује око двадесетак верских заједница. Верски објекти у Новом Саду укључују углавном хришћанске (православне, протестантске, католичке, гркокатоличке) верске објекте, поред којих постоје и јеврејска синагога, као и месџиди исламске верске заједнице. Током 18. и 19. века, у граду је преовлађивало православно становништво, да би крајем 19. и почетком 20. века однос верских група био измењен у корист католичког становништва. У току 20. века, православно становништво поново постаје доминантно, тако да је попис из 2002. године забележио да на подручју града Новог Сада живи 232.995 православних, 24.843 католика, 9.428 протестаната, 2.542 муслимана, 129 Јевреја и 35 припадника прооријенталних култова.⁴⁾

Срби су на територији данашњег Новог Сада живели још током средњовековне угарске и потоње турске власти. Прва православна парохија у Новом Саду вероватно је основана последњих година 17. века, а сигурно је да је постојала 1702. године. Неколико година касније у тадашњи Петроварадински шанац пресељено је седиште бачког епископа, који је још извесно време носио и титулу сегединског владике. У граду су редом изграђене православне цркве: Саборна (1720), Николајевска (1730), Алмашка (1733) и Успенска (1736). У Петроварадину се налази Ваведењска црква из 1922. године, а у Сремској Каменици Црква успења Богородице, саграђена у времену од 1737. до 1758. године. После пада социјализма, изграђене су (или је њихова градња у току) нове православне цркве на Клиси, Сланој Бари, Телепу, Новом Насељу, Детелинари, Петроварадину, Парагову, Шангају, Адицама и Мишелуку. Све ове нове цркве су подигнуте у неовизантијском стилу по чему се разликују од старијих православних цркава у центру града, које су рађене у барокном стилу. У приградским насељима постоји још неколико православних цркава, како старијих, тако и новијих.

Манастир Ковиљ је једини православни манастир на општинском подручју Града Новог Сада, а налази се у близини насеља Ковиљ. Манастир је обновљен у периоду од 1705. до 1707. године, а по предању га је основао Свети Сава у 13. веку.

Протестантизам, који је првобитно био раширен међу Словацима, Немцима и Мађарима, током времена се раширио и међу Србима, тако да се данас у већини протестантских цркава у Новом Саду службе обављају на српском језику. Значајнији протестантски верски објекти у граду су: словачка Евагелистичка црква на Роткварији (саграђена 1886), мађарска реформистичка црква на Роткварији (саграђена 1865), мађарска реформистичка црква на Телепу, као и цркве адвентиста, баптиста, назарена, методиста, пентекосталаца, Јеховиних сведока, мормона и других протестанских заједница. При баптистичкој цркви на Адамовићевом Насељу смештен је и протестантски Теолошки факултет, док се на Подбари налази адвентистичка гимназија „Живорад Јанковић“.

Иако су римокатолици мањина у Новом Саду, центром града доминира католичка Црква имена Маријиног, која је једна од најпрепознатиљивијих грађевина у Новом Саду. Саграђена је 1895. године у неоготском стилу на месту старије цркве, која је срушена. Ова црква је и највиша црква у Бачкој. У граду постоје још неколико католичких цркава: једна на Телепу, једна на Грбавици (у Футошкој улици), четири у Петроварадину и једна у Сремској Каменици (саграђена 1811). У Петроварадину постоји и фрањевачки Самостан светог Јураја.

Гркокатоличку Цркву Светих апостола Петра и Павла у Старом граду, саграђену 1822. године, користи русинска мањина. У граду је постојала и Јерменска црква, саграђена 1746. године. Порушена је 1965. приликом проширивања Булевара маршала Тита (данас Булевар Михајла Пупина).

Новосадска синагога је саграђена 1905. у стилу сецесије. Данас се храм не користи у верске сврхе, пошто је зграда синагоге постала једна од најважнијих културних институција у граду. Муслимански верници користе месџиде који се налазе на Адамовићевом насељу (у Футошкој улици) и Великом Риту. При месџиду исламске заједнице на Адамовићевом Насељу налази се и седиште Новосадског муфтијства Исламске заједнице у Србији.

Нови Сад је економски центар Војводине, најплодније пољопривредне регије у Србији. Град је један од највећих економских и културних центара Србије и бивше Југославије.

Град је током 1990их (као и остатак Србије) био тешко погођен економским санкцијама и хиперинфлацијом југословенског динара. Ембарго и лоше пословање су довели до пропадања или затварања некада великих индустријских предузећа, као што су „Новкабел“ (индустрија електричних каблова), „Победа“ (металска индустрија), „Југоалат“ (алати), „Албус“ и „ХИНС“ (хемијска индустрија). Рафинерија нафте Нови Сад, смештена североисточно од града (заједно са термоелектраном-топланом) близу насеља Шангај је практично остала једино велико предузеће.

Привреда Новог Сада се углавном опоравила од тог периода и нагло је ојачала након 2001, после пребацивања привреде на терцијарни сектор. Процес приватизације државне и друштвене имовине, као и јака приватна иницијатива, су повећали удео приватних предузећа на 95% у Јужнобачком округу, а мала и средња предузећа доминирају развојем града.⁵⁾

Значај Новог Сада као финансијског центра потврђује велики број банака,, као што су „Војвођанска банка“, „Ерсте банк“, „ОТП банка“, „Меридијан банка“,„ Металс банка“ и „НЛБ Континентал банка“;⁶⁾ и ДДОР Нови Сад, друго највеће осигуравајуће друштво у Србије. У граду се још налазе и седиште Нафтне индустрије Србије. Новосадски сајам је такође важан са привреду града.

Почетком јула сваке године одржава је музички фестивал Егзит, који годишње посећује око 150.000 посетилаца.. Поред овог фестивала, Новосадски сајам привлачи многе пословне људе. У мају се у граду одржава највећи пољопривредни сајам у региону, највећи агробизнис догађај у Србији и региону и један је од пет водећих сајмова у Европи и 10 у свету.⁷⁾ У граду постоји туристичка лука код Варадинског моста на коју могу пристати бродови који крстаре Дунавом.

На левој обали Дунава налази се Петроварадинска тврђава са које се пружа одличан поглед на град. Национални парк Фрушка гора је удаљен приближно 20 km од центра града.

Нови Сад се налази 80 km северозападно од Београда и међународног аеродрома „Никола Тесла“ и 346 km јужно од Будимпеште ауто-путем Е-75. Свакодневне железничке линије за Беч, Будимпешту, Праг, Кијев и Москву, као и аутобуске линије повезују Нови Сад са европским градовима. Такође, Нови Сад се налази у непосредној близини ауто-пута Е-70 и железничким коридором који повезује Београд-Загреб. До аеродрома Никола Тесла потребно је око 90 минута вожње.

Већи део Новог Сада смештен је између Дунава и једног рукавца канала Дунав—Тиса—Дунав. Над каналом ДТД су изграђена три моста према Кисачу, Темерину и Каћу. Дунав премошћују Варадински мост, Мост слободе (оштећен у бомбардовању 1999, обновљен 2005) и привремени Друмско-железнички мост „Бошко Перошевић“. Преко Дунава су некада ишли Мост краљевића Томислава, Мост краљевића Андреја (срушени у Априлском рату), стари Варадински мост (некада Мост маршала Тита, срушен у бомбардовању 1999), Жежељев мост (срушен у бомбардовању 1999) и привремени мост на баржама. Град планира изградњу новог моста који ће користити стубове порушеног Моста краљевића Андреја, а са сремске стране пут ће водити кроз тунел испод Петроварадинске тврђаве, као и градњу трајног железничког моста на месту срушеног Жежељевог моста.

Главни градска саобраћајница је Булевар ослобођења, који се пружа правцем север-југ, води од железничке станице, а на њега се наставља Мост слободе. По текућем урбанистичком плану планира се да Суботички булевар постане главна саобраћајница које ће ићи од ауто-пута Е-75 и настављаће се на нови мост преко Рибарског острва ка Сремској Каменици.

Јавни превоз обављају аутобуси ЈГСП-а Нови Сад. Поред градских и приградских насеља насеља Града Новог Сада повезана су и села из општина Беочин и Темерин, али и Сремски Карловци. Мрежу линија чини 18 градских и 35 приградских линија, а тарифни систем се састоји од 13 зона. У Новом Саду су од 1911. до 1959. саобраћали и трамваји.

У Ченеју, десетак километара северно од града налази се аеродром Ченеј. Аеродром се тренутно користи у спортске и привредне сврхе, мада постоје идеје у проширивању намене аеродрома.

Град је седиште спортског друштва „Војводина“, фудбалских, кошаркашких, одбојкашких, рукометних, боксерских, рвачких, џудо, карате, стоно тениских, тениских, хокејашких и других клубова. Посебно је значајан ФК Војводина (1914), који игра у првој савезног лиги Србије, као и ФК Нови Сад са Детелинаре. Остали значајни клубови из града су ОК Војводина, КК Војводина, РК Војводина и ВК Војводина.

На Мишелуку (код Сремске Каменице), код Моста слободе се налазила стаза где су се годишње одржавале аутомобилске и мото-трке у оквиру шампионата Србије. Од 2009. године, Град Нови Сад не дозвољава одржавање трка на Мишелуку.

Најуспешнији и најпознатији спортисти Новог Сада су: браћа Слободан и Тадија Качар, Петар Бенедек, (бокс), Зоран Панчић (веслање), Александра Ивошев (стрељаштво), Славко Обадов (џудо), Моника Селеш (тенис), Вујадин Бошков, Тодор Веселиновић, Илија Пантелић (фудбал), Милан Гуровић, Марија Вегер (кошарка), Душан Дачић (карате), Гордана Перкучин (стони тенис), Андрија Герић (одбојка), Александар Јованчевић (рвање), и тд.

У граду постоји више тениских клубова: на Новом Насељу (ТК „6. мај“), на Сајмишту (ТК „Нови Сад“), на Камењару (ТК „Ас“), у центру (ТК „Војводина“), на Телепу (ТК „Винер“) и др. Поред тога, има отворене базене на Сајмишту, затворене на СПЕНС-у, такође и отворено и затворено клизалиште.

Због непосредне близине Фрушке горе и националног парка, у граду постоји неколико планинарских друштава, а једном годишње се одржава традиционални Фрушкогорски маратон.

Град је био домаћин многих спортских догађаја а најзначајније су били Светско првенство у стоном тенису 1981, Европско првенство у кошарци 2005. итд.

Неки од најпознатијих Новосађана су:

• Мирослав Антић (1932-1986), песник, новинар
• Исидор Бајић (1878-1915), учитељ и композитор
• Јаника Балаж (1925-1988), тамбураш и музичар
• Ђорђе Балашевић (*1953), музичар и кантаутор
• Јован Грчић Миленко (1846-1875), песник и приповедач
• Милош Миле Димитријевић (1824-1896), правник, политичар и председник Матице српске
• Светозар Милетић (1826-1901), политичар и публициста
• Миша Димитријевић (1846-1889), политичар, књижевник и публициста
• Јаков Игњатовић (1822-1889), књижевник
• Јосип Јелачић (1801-1859), бан Хрватске и Славоније и велики аустријски војсковођа
• Михаило Полит-Десанчић (1833-1920), адвокат, публициста, уредник новина, књижевни и вођа Либералне странке у јужној Аустроугарској
• Јован Јовановић Змај (1833-1904), српски песник
• Слободан Јовановић (1869-1958), правник, историчар, књижевник, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета
• Лаза Костић (1841-1910), српски песник
• Милева Марић Ајнштајн (1875-1948), српски математичар и физичар
• Моника Селеш (*1973), тенисерка
• Васа Стајић (1878-1947), филозоф и писац
• Александар Тишма (1924-2003), књижевник
• Коста Трифковић (1843-1875), драмски писац

• Модена, Италија (од 1974)
• Чангчуен, Народна Република Кина (од 1981)
• Дортмунд, Немачка (од 1982/83)
• Норич, Уједињено Краљевство (од 1989)
• Илијуполи (атинска општина), Грчка (од 1994)
• Будва, Црна Гора (од 1996)
• Темишвар, Румунија (од 2005)
• Нижњи Новгород, Русија (од 2006)
• Печуј, Мађарска (од 2009)
• Гомељ, Белорусија (од 2013)

• Лавов, Украјина (од 1999)
• Сегедин, Мађарска (од 2001)
• Улм, Немачка (од 2002)
• Гетеборг, Шведска (од 2002)
• Осијек, Хрватска (од 2002)
• Тузла, Босна и Херцеговина (од 2002)
• Нант, Француска (од 2003)
• Санкт Петербург, Русија (од 2005)
• Бања Лука, Република Српска (од 2006)

• Град Нови Сад
• Војводина

• Berg Publishers: Genocide and Rescue: The Holocaust in Hungary 1944, David Cesaran, 1997, isbn 1859731260
• Озрен Недељковић, Нови Сад је пре 100 година одбио да своје тргове и улице назове именима разних Хабзбурговаца, Политика, 7. 8. 1938.

• Званична презентација Града Новог Сада
• Скупштина Града Новог Сада - званична презентација
• Градска управа за културу Града Новог Сада - званична презентација
• Мали водич кроз архитектуру Новог Сада (први део)
• Мали водич кроз архитектуру Новог Сада (други део)

Novi Sad