Намјесништво

Намјесништво, вршилац владалачке власти у случајевима када би краљ (раније кнез) био малољетан или када је због душевне или тјелесне болести био трајно неспособан да врши власт.

Историјат

У историји Кнежевине и Краљевине Србије постојала су три намјесништва. Прво је било од 1868. до 1872. у име малољетног Милана Обреновића у саставу Јована Ристића, Миливоја Петровића Блазнавца и Јована Гавриловића, а друго од 1889. до 1893. у име његовог малољетног сина Александра Обреновића у саставу Јована Ристића, Косте Протића и Јована Белимарковића.

Треће намјесништво је било од 1914. до 1921. (у међувремену проглашена је Краљевина СХС) у име болесног краља Петра I Карађорђевића, а једини намјесник је био насљедник престола Александар Карађорђевић.

У Краљевини Југославији било је трочлано Намјесништво од 1934. до 1941. у име малољетног Петра II Карађорђевића у саставу кнеза Павла Карађорђевића, Раденка Станковића и Иве Перовића.

Напосљетку, у Демократској Федеративној Југославији (1945) било је трочлано Намјесништво у својству заступника избјеглог краља Петра II Карађорђевића у саставу Срђана Будисављевића, Анта Мандића и Душана Сернеца, до 29. новембра 1945. када је монархија укинута.

Намјесничка власт

Србија

Према Сретењском уставу1) (1835) у случају када би књаз умро или се одрекао достојанства Државни совјет је постављао три намјесника који би управљали државом. Намјесници су пред Државним совјетом полагали заклетву, а за вријеме намјесништва није се могао устав мијењати.2)

Према Турском уставу3) (1838) одредаба о намјесништву није било.

Према Намјесничком уставу4) (1869) уколико је књаз преминуо и оставио иза себе малољетног насљедника престола, онда се сазивала Велика народна скупштина како би бирала три намјесника књажеског достојанства. Чланови Намјесништва могли су се изабрати само између: министара, чланова Државног савјета и судија виших судова или лица која су у тим звањима безпорочно служила. Намјесници су полагали пред скупштином заклетву при преузимању дужности, а за вријеме мандата добијали су пети дио књажеске цивилне листе на равне дијелове. Бригу о васпитању и имању малољетног књаза водила су три тутора које је одређивало Намјесништво по саслушању кнегиње мајке, а у договору са Државним савјетом.5)

Према Радикалском уставу6) (1888) ако је насљедник престола у случају краљеве смрти био малољетан уставну краљевску власт је вршило Краљевско намјесништво састављено од три лица. Намјеснике је бирала Народна скупштина, нарочито сазвана ради тога, између шест лица која је преминули краљ у свом тестаменту одредио за намјесничке кандидате. Уколико краљ није тестаментом одредио кандидате сазивала се Велика народна скупштина. Краљевски намјесници су могли бити само они српски грађани по рођењу, источно-православне вјере, који су уживали сва грађанска и политичка права, који су имали 40 година, и који су били министри, државни савјетници, генерали или посланици акредитовани код страних дворова. Ако краљ не би оставио мушког потомства, али би краљица у вријеме његове смрти била трудна, краљевску власт до њеног порођаја би вршили привремени намјесници: предсједник Државног савјета, предсједник Касационог суда и министар правде.7)

Према Априлском уставу8) (1901) ако би у вријеме краљеве смрти престолонасљедник био малољетан уставну краљевску власт би вршила удова краљица у својству краљевског намјесника. Ако ње нема краљевски намјесник би био онај од пунољетних мушких чланова Краљевског дома који је по реду насљедства најпречи. Ако у Краљевском дому нема таквог краљ је имао право наименовати Намјесништво од три лица. Ако краљ то није учинио краљевску власт је прихватао Министарски савјет који би одмах сазивао Народно представништво да оно у заједничкој сједници под предсједништвом предсједника Сената, који би у том случају постао први намјесник, изабере још два краљевска намјесника између заслужних српских државника. Ако краљ не би оставио потомства, али би краљица у вријеме његове смрти била трудна, краљевску власт до њеног порођаја би вршило привремено намјесништво састављено од предсједника Сената, предсједника Државног савјета и предсједника Касационог суда.9)

Према измијењеном Радикалском уставу10) (1903) одредбе о намјесништву су исте као и код Радикалског устава (1888).11)

Југославија

Према Видовданском уставу12) (1921) одредбе о намјесништву су биле груписане у одјељак VI. Краљевску власт је вршило Намјесништво када је краљ био малољетан или када је због душевне или тјелесне болести био трајно неспособан да врши краљевску власт. О образовању и престанку Намјесништва рјешавала је Народна скупштина тајним гласањем. Намјесничка власт је припадала по праву насљеднику престола, ако је био пунољетан. Иначе би Народна скупштина бирала тајним гласањем три краљевска намјесника, за четири године. Намјесници су могли бити само рођени Срби, Хрвати или Словенци, грађани Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који су имали 45 година старости и више образовање. О васпитању малољетног краља старали би се намјесници, а о његовом имању бринули би се старатељи одређени краљевим тестаментом. Ако преминули краљ не би одредио старатеље именовали би их намјесници у договору са Државним савјетом.13)

Према Закону о краљевској власти и врховној државној управи (1929) краљевску власт је вршило Намјесништво кад је краљ био малољетан и кад је због болести (душевне или тјелесне) био трајно неспособан да врши краљевску власт. Намјесничка власт је припадала насљеднику престола ако би био пунољетан. У супротном, намјесници би били три лица која би краљ одредио нарочитим актом или тестаментом. Истовремено је краљ одређивао сваком намјеснику по једног замјеника. О васпитању малољетног краља старали би се намјесници, а о његовом имању старатељи одређени краљевим тестаментом.14)

Према Септембарском уставу15) (1931) одредбе о намјесништву су биле груписане у одјељак VI. Краљевску власт је вршило Намјесништво када је краљ био малољетан или када је због душевне или тјелесне болести био трајно неспособан да врши краљевску власт. О моменту образовања и престанку Намјесништва рјешавало је Народно представништво (Сенат и Народна скупштина) у заједничкој сједници. Намјесничка власт је припадала по праву насљеднику престола, ако је био пунољетан. Иначе би намјесничку власт вршила три лица која би краљ одредио нарочитим актом или тестаментом. Истовремено је краљ одређивао сваком намјеснику по једног замјеника. У случају да краљ не би одредио намјеснике или да није било могуће образовати Намјесништво од бар два намјесника Народно представништво би бирало тајним гласањем, у заједничкој сједници, потребан број краљевских намјесника. Намјесници су могли бити само грађани Краљевине Југославије. О васпитању малољетног краља старали би се намјесници, а о његовом имању бринули би се старатељи одређени краљевим тестаментом. Ако преминули краљ не би одредио старатеље именовали би их намјесници по саслушању предсједника Државног савјета, Касационог суда и Главне контроле.16)

1)
Устав Књажества Сербије (1835)
2)
Чланови 34) и 35) Сретењског устава
3)
Устав Књажества Сербије (1838)
4)
Устав Књажества Србије (1869)
5)
Чланови 13, 14, 15. и 21. Намјесничког устава
6)
Устав Краљевине Србије (1888)
7)
Чланови 61, 62, 63, 64. и 73. Радикалског устава
8)
Устав Краљевине Србије (1901)
9)
Чланови 21, 22. и 23. Априлског устава
10)
Устав за Краљевину Србију (1903)
11)
Чланови 61, 62, 63, 64. и 73. измијењеног Радикалског устава
12)
Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1921)
13)
Чланови 60, 61. и 63. Видовданског устава
14)
Чланови 10, 11. и 12. Закона о краљевској власти и врховној државној управи
15)
Устав Краљевине Југославије (1931)
16)
Чланови 41, 42. и 44. Септембарског устава
Штампање