Добро дошли на Српску енциклопедију

Михаило Полит Десанчић

Михаило Полит-Десанчић, Десанчић по мајци, (Нови Сад, 4/16. јун 1833 — пустара Мира код Темишвара, 30. март 1920), један од најбољих правника у другој половини 19. века,1) адвокат, политичар, публициста, доктор права, посланик у хрватском и угарском сабору,2) једна од најученијих, најугледнијих,3) и поред Светозара Милетића једна од највећих политичких личности из Српске Војводине.4)

Биографија

Родио се у Новом Саду 4/16. јуна 1833. године, од оца Јована Полита,5) угледног трговца и комунитетлије,6) грчко-цинцарског порекла, из Цариграда и мајке Јулијане, рођене Десанчић, из угледне и једне од најстаријих српских породица. Михаило је уз очево, додао и мајчино презиме.7) Породица је имала шеснаесторо деце, а само петоро је остало у животу.8)

Током буне 1848/49. побегао је од куће и пријавио се у добровољце, али није примљен јер је био исувише млад. После тога је учио нижу гимназију у Новом Саду.9) Пети и шести разред гимназије предавао му је приватно у Бечу Светозар Милетић, а испите је полагао у Сремским Карловцима.10) Светозар Милетић је на њега оставио и највећи утицај у политичком смислу.11) Седми и осми разред, као и испит зрелости положио је у Бечу. Прву годину права слушао је 1853. у Паризу. Затим је завршио права у Бечу 1857.12)

У Бечу се нашао у друштву тамошњих српских интелектуалаца, као што су Ђура Даничић, Бранко Радичевић, Вук Караџић.13)

За време студија велики утицај на њега имао је Лонренц Штајн, који га је подстицао на проучавање народно-економских наука, али и упутио на светску књижевност. Почео је да пише по страним дневним листовима и часописима, заступајући интересе српског народа, још од 1855. у листу (нем. „Deutsche Vierteljahrsschrift“), а од исте године, па све до 1861. и за лист (нем. „Augsburger Allgemeinen Zeitung“). Био је вођа и тумач босанске депутације у Бечу 1858. године код турског посланика, кнеза Калимахиса. Њима је на француском језику написао представку код султана, која је штампана у готово свим европским листовима. Исте године писао је у „Норду“, и такође у (фра. „l'Indépendance belge“). Кнез Данило га је 1860. године позвао за свог секретара, али пошто није подносио климу, вратио се у Беч. Сарадник у (нем. „Ost und West“) постао је 1861.14)

У Бечу је докторирао права 1861. и одмах се укључио у политички живот.15) Исте године најпре је наименован за великог бележника Сремске жупаније,16) а затим је изабран за посланика у Хрватском сабору у Загребу 1861. године.17) У сабору је држао и свој први политички говор о Војводини,18) почев од кога је истицао потребу конституисања српске политичке аутономије у Војводини, као и признавања народности у Угарској.19) Наредне године (1862) је постао секретар дворске канцеларије у Бечу, па 1864. референт код судбеног стола у Загребу. У периоду 1865—1868. био је посланик Иришког среза у Хрватском сабору.20)

Био је један од родоначелника Српске слободоумне народне странке и дуго година први сарадник њеног вође Светозара Милетића, а од 1887. оснивач и лидер Српске народне либералне странке и један од идејних покретача Самосталних демократа у Војводини.

По узору на Штросмајера, залагао се за уску сарадњу између Срба и Хрвата,21) сматрајући да она може донети користи и једном и другом народу.22) Од 1866. посветио се више спољњој политици. Највише га је занимало Источно питање. Тражио је од Аустроугарске да помогне хришћанским народима у борби против Отоманског царства,23) да балкански народи буду актери у решавању овог питања.24) Борио се против мађаризације Срба, дуализма и тезе о јединственој мађарској држави, тражећи да се ово питање постави пред европском јавношћу.25)

Учествовао је на Словенском скупу, са етнографском изложбом у Русији 1867.26) Био је доследан присталица руског царизма и сматрао да Русија, уз друге европске силе, путем договора, треба да ослободи поробљене народе у Турској.27) Тада је упознао цара Александра Другог.28) Због својих говора током скупа и на Московском униврезитету, о потреби скорог решења Источног питања, морао је да напусти Загреб и пресели се у Нови Сад.29) Тамо је 1870. положио адвокатски испит на мађарском језику.30)31)

У Новом Саду је имао адвокатску канцеларију. Успешно је водио предмете из области грађанског и кривичног права и уврстио се међу најбоље српске правнике и адвокате 19. века.32) Бриљантно је бранио Милетића пред Окружним судом у Будимпешти (1876),33) када је био оптужен због велеиздаје. Његова одбрана је била пример судског беседништва, постављена на начелима античке и класичне реторике.34)

У периоду 1873—1913, готово стално је биран за Угарски сабор.35) Његови говори у угарском парламенту били су поткрепљени правним доказима и имали су толико јак одјек у јавности, да је Јосип Јурај Штросмајер у писму Фрањи Рачком написао да Полит више вреди него сви хрватски посланици (њих 33) у Угарском сабору.36)

Од 1903. бавио се политичким новинарством и адвокатуром.37) Био је један од најбољих војвођанских публициста,38) штампао је чланке и расправе из политичке историје, а највише времена је посветио новинарству.39)

У Новом Саду је најпре живео у Дунавској, а касније Грчкошколској улици.40) За време Првог светског рата из Новог Сада се преселио у Беч. Тамо је забележио доста својих мемоара, од чега највећи део није штампао.41)

Говорио је немачки, мађарски, француски, руски, енглески и италијански, служио се румунским и словачким језиком, а познавао је и класичне језике старогрчки и латински.42)

Дописни је члан Српског ученог друштва од 6/18. фебруара 1869. Почасни је члан Српске краљевске академије од 15/27. новембра 1892.

Умро је у 87. години живота, 30. марта 1920, на породичном имању његове ћерке Владиславе, јужно од Темишвара. Сахрањен је најпре на српском гробљу у Темишвару.43) Сада се његов гроб налази на Успенском гробљу у Новом Саду.44)

Породица

Његова млађа сестра Савкa (1834—1918), касније удата за Јована Суботића, била је један од оснивача Кола српских сестара и борац за женска права.

Најпре се оженио Миндором Николић, са којом је имао Божидара, Јулку и Мицу. Миндора је умрла од назеба. Из другог брака са Маром, рођеном Станисављевић имао је ћерку Владиславу Полит.

Дела

Уређивао је лист Браник и сарађивао са листовима „Застава“, „Српски дневник“.45) У књижевности се окушао у различитим жанровима. Писао је приповетке, мемоаре, путпописе.

  • „Беседе са повесничким цртама из политичке борбе од 1861—1910“46) 4 свеске
  • „Покојници“ (1839)47)
  • „Вереница Црногорка“ (1862)48)
  • „Питање националности у Угарској“ (нем. Die Nationalitätenfrage in Ungarn), (1879)49)
  • „Путне успомене“, Нови Сад (1896), путопис
  • „Како сам свој век провео“, аутобиографија приредила за штампу и написала предговор негова ћерка Владислава Полит, објављена у Београду (1925)
  • „Успомене из Светског рата“ Глас MC 7 (1940) 106–115 passim.
  • „Како је то било у нас Срба у Буни године 1848.“, Нови Сад (1996)

Литература

Спољне везе

1) , 13) , 32) , 34) , 40) , 42) , 44)
Лисје, Нови Сад
2)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 255
3) , 24)
Димитрије Боаров, 2011, стр. 97
4)
Душан Поповић, 1928, стр. 541
5) , 7) , 12) , 14) , 16) , 20) , 26) , 28) , 31) , 48)
Тодор Стефановић Виловски, 1876, стр. 94
6)
Ивана Марковљев, 2010, стр. 136
8)
Славица Поповић-Филиповић, 2011.
9) , 15) , 18) , 30) , 33) , 37) , 41) , 45) , 46) , 47)
Душан Поповић, 1928, стр. 540
10)
Тодор Стефановић Виловски, 1876, стр. 92
11) , 17) , 21) , 23) , 25) , 29) , 35) , 39)
Петар М. Петровић, 1937, стр. 1747
19)
Димитрије Боаров, 2011, стр. 99
22) , 27)
Драган Симеуновић, 21. 6. 2012.
36)
А. Раденић, 1981, стр. 167
38)
Димитрије Боаров, 2011, стр. 98
43)
Политика, 2. 4. 1920, стр. 2
49)
Лексикографски завод, 2010.
Штампање