Добро дошли на Српску енциклопедију

Митрополија новограчаничка

Митрополија новограчаничка, некадашњи органски дио Српске православне цркве.

Од 1963. године била је у расколу са Српском патријаршијом и називала се Слободна српска православна црква, све до 1991. када је под покровитељством патријарха српског Павла раскол превазиђен.

Историјат

Оснивање слободних епархија

Након подјеле Америчко-канадске епархије (1963) дошло је до суспендовања епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића који није прихватао одлуке Светог архијерејског сабора о стварању три нове епархије (Средњозападноамеричке, Западноамеричке и Источноамеричке и канадске). Наиме, епископ Дионисије је сазвао Десети Црквено-народни сабор који је одржан од 10. до 14. новембра 1963. године. На њему је одлучено да се не примају никакве одлуке, рјешења, наређења и упуства од Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода из Београда док у Југославији влада комунистички режим. Одбачене су све одлуке о суспендовању епископа Дионисија и о подјели Америчко-канадске епархије на три нове. Донесена је одлука да се Епархија америчко-канадска прогласи за слободну и независну и за епископа је изабран архимандрит Иринеј Ковачевић. Затим, марта 1964. године Свети архијерејски сабор Српске православне цркве лишио је чина епископа Дионисија и вратио га у ред световњака под именом Драгољуб Миливојевић.1)

Након доношења одлука Светог архијерејског сабора у мају 1963. и марту 1964, које су се тицале епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића, дошло је до изјашњавања за и против Српске патријаршије у Београду и до прилажења већине црквено-школских општина у Аустралији рашчињеном епископу Дионисију. Затим, октобра 1964. на аустралијски континент је дошао рашчињени Дионисије с главним задатком да своје присталице охрабри и оснује нову епархију. Сазван је Црквено-народни сабор, који је одржан 31. октобра 1964. године. Већином гласова Сабор је одлучио да се оснује Слободна српска православна црква — Епархија за Аустралију и Нови Зеланд, а за првог епископа је изабрао архимандрита Димитрија Балаћа.2) Наслиједили су га Петар Банкеровић (1979—1988) и Василије Веиновић (1991—1994).

Након оснивања Епархије западноевропске и аустралијске на челу са епископом Лаврентијем (Трифуновићем) одржан је расколнички Црквено-народни сабор „делегата српских православних црквених општина из слободних земаља Европе“, дана 22. новембра 1969. Учесници су били поборници рашчињеног епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића. Основана је Слободна српска православна епархија у Европи.3) Године 1979. за епископа је изабран Василије Веиновић са сједиштем у Лондону. На том положају је остао до 1991. када је изабран за епископа за Аустралију и Нови Зеланд, а нови епископ за западну Европу је постао Дамаскин Давидовић.

Оснивање Светог синода

Слободни епископи америчко-канадски Иринеј Ковачевић, аустралијско-новозеландски Петар Банкеровић и западноевропски Василије Веиновић су на Велику Госпојину 28. августа 1983, у манастиру Новој Грачаници код Чикага, објавили прокламацију о формирању Архијерејског синода. Затим, у мају 1984. састављен је и Пројекат устава Слободне српске православне цркве како би се остварило јединство три слободне епархије (за Америку и Канаду, за Аустралију и Нови Зеланд и за западну Европу).

Манастир Нова Грачаница код Чикага, ново сједиште Епархије америчко-канадске, освећен је 12. августа 1984. Због доласка представника све три епархије била је то истовремено и прилика за сазивање ванредног Црквено-народног сабора, који је одржан 10. августа 1984. Епископи и делегати три слободне епархије су једногласно прогласили Слободну српску православну цркву. Једногласно је одобрен и усвојен Устав Слободне српске православне цркве и проглашена Митрополија са сједиштем у манастиру Новој Грачаници. Слободни епископ за Америку и Канаду Иринеј Ковачевић је проглашен за митрополита.

Помирење са Српском патријаршијом

Раскол са Српском патријаршијом је трајао до 24. априла 1991. године када је дошло до помирења између Слободне српске православне цркве (од тада познате као Новограчаничка митрополија) и Српске православне цркве. Призната је ваљаност архијерејске хиротоније епископа Епархије за Америку и Канаду и митрополита Слободне српске православне цркве Иринеја Ковачевића (од тада митрополита новограчаничког), као и слободних архијереја: Димитрија Балаћа, Петра Банкеровића, Василија Веиновића и Дамаскина Давидовића.

Архијереји Новограчаничке митрополије од тада су признавали патријарха српског као првојерарха Српске православне цркве и помињали његово име на свим светим богослужењима, а патријарх је додјељивао свето миро и свете мошти митрополиту новограчаничком који их је дијелио осталим архијерејима. Затим, Свети синод Слободне српске православне цркве је преименован у Епископски савјет Новограчаничке митрополије. Нови епархијски архијереји Новограчаничке митрополије су се бирали од Светог архијерејског сабора Српске православне цркве између кандидата унијетих у листу кандидата на предлог Епископског савјета Новограчаничке митрополије. Новоизабраног кандидата је хиротонисао патријарх српски. Администраторе упражњених епархија и администратора Новограчаничке митрополије је постављао Свети архијерејски синод Српске православне цркве на предлог Епископског савјета Новограчаничке митрополије.

Новограчаничка митрополија се сложила да у сарадњи са Епископским савјетом постојећих епархија Српске православне цркве у Америци и Канади, као и са епархијама у западној Европи и Аустралији, ради на реорганизацији цјелокупне Српске православне цркве ван Југославије како би се постигло пуно литургијско и административно јединство и братско заједништво сагласно канонском предању и поретку Православне цркве.4)

У разговорима о помирењу су учествовали: митрополит загребачко-љубљански Јован Павловић, епископ шумадијски Сава Вуковић, епископ нишки Иринеј (Гавриловић) и епископ сремски Василије (Вадић) као чланови Светог архијерејског синода, затим митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) и епископ бачки Иринеј (Буловић) као чланови Комисије Светог архијерејског сабора за проучење ваљаности јерархије Слободне српске православне цркве, те епископ далматински Николај Мрђа, епископ источноамерички Христофор Ковачевић и епископ канадски Георгије (Ђокић). С друге стране су учествовали: митрополит Иринеј Ковачевић и архимандрит Сава (Јурић), те поједина свештена и световна лица из Европе. Потписе на Предлог о помирењу између Српске православне патријаршије и Српске православне митрополије новограчаничке су дали митрополит новограчанички Иринеј Ковачевић и АЕМ патријарх српски Павле.

Епархије

Митрополију новограчаничку су чиниле три епархије: Епархија за Америку и Канаду (са сједиштем у манастиру Нова Грачаница, Чикаго), Епархија за Аустралију и Нови Зеланд (са сједиштем у манастиру Нови Каленић, Канбера) и Епархија за западну Европу (са сједиштем у Лондону).

Прво, Епархија за западну Европу је престала постојати 1994. након одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве о арондацији епархија на територији западне Европе. Основана је нова Епархија западноевропска од дијелова Средњоевропске, Британско-скандинавске и Епархије за западну Европу Митрополије новограчаничке. У састав нове епархије ушло је подручје Шпаније, Француске, Луксембурга, Холандије и Белгије.

Друго, Епархија за Америку и Канаду је престала постојати након одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве од 21. маја 2009. о арондацији епархија.5)

Треће, Епархија за Аустралију и Нови Зеланд је престала постојати 2011. након сједињавања ове епархије с Епархијом аустралијско-новозеландском у нову јединствену Митрополију аустралијско-новозеландску.

Митрополити

Сродни чланци

Штампање