Мирослав Ненадовић (Београд, 31. март 1904 — Београд, 21. фебруар 1989), српски инжењер и професор Машинског факултета у Београду, југословенски аеронаутичар веома заслужан за развој Машинског Факултета у Београду и Југословенског ваздухопловства уопште.¹⁾ Од 1958. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) а од 1965. биран је за редовног члана Академије.

Рођен је 31. јануара 1904. године у Београду, Краљевина Србија, где је завршио основну школу и гимназију. Математичке науке је студирао на Универзитету у Београду где је и дипломирао 1926. године. По завршетку студија математике наставио је студије на Машинско-електротехничком одсеку Техничког факултета у Београду и дипломирао је 1932.

Након завршеног Техничког факултета изабран је на конкурсу француске владе за њеног стипендисту 1933. године и исте године наставља студије на Аеротехничком одсеку у Сен Сиру. Године 1936. полаже државни докторат из области аеротехничких наука а 1937. године је на Сорбони промовисан у доктора наука. Од 1935. стални је сарадник Аеротехничког института у Сен Сиру у звању асистента, спољни је сарадник фабрике авиона Бреге а затим и фабрике Кодрон-Рено и спољни сарадник секретаријата за ваздухопловство.

Године 1937. на Техничком факултету у Београду је изабран за ванредног професора новоформиране Ваздухопловне групе на Машинском одсеку. За редовног професора на Машинском факултету је изабран 1951. Током свог радног века је обављао разне функције од шефа катедре па до декана Факултета.

За дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) Одељење техничких наука је изабран 30. јануара 1958. године, а за редовног члана 16. децембра 1965. Заменик секретара Одељења техничких наука САНУ постаје 1971. године, а секретар 1977. године.²⁾ На тој дужности је био све до 31. децембра 1988. године. У току рада у Академији наука активно је учествовао у раду Одбора за аеронаутику, Одбора за заштиту човекове средине, Одбора за енергетику и Одбора за астронаутику.³⁾

Највећи део свога рада М. Ненадовић је посветио научноистраживачком раду и то теоријском и експерименталном проучавању аеродинамичких конструкција летилица, мада се огледао и у практичном конструкторском раду, проблематиком опреме за аеродинамичка испитивања као и утицајем ветра на грађевинске конструкције.

• Авион BN-101 — спортски авион двокрилац пројектован 1939. године у Saint Cyr-у, конструкцију извео M.A.Starck, прототип је направљен 1941/42. године у Француској, имао је мотор Renier 76 KS, путна брзина му је била 225 km/h, брзина слетања 55 km/h, а дужина полетно слетне стазе свега 56 m.
• Авион BN-203 — авион двокрилац тросед са мотором GM 156 KS и потисном елисом. Имао је стајни трап типа трицикл. Пројекат је урађен за рачун фабрике авиона „Вистад” 1940. године а намена му је била авио-такси.
• Рогожарски Бруцош — спортско-тренажни авион за основну обуку конструисан у сарадњи са М. Митровићем-Спирта 1940. године за рачун фабрике авиона „Рогожарски”, а према конкурсу Команде ваздухопловства (КВ) (прототип је полетео 1940). Носио је ознаку НМ према иницијалима конструктора Ненадовић-Митровић, а погонио га је мотор Gipsy 135 KS. Авион је био једнокрилни нискокрилац дрвене конструкције.
• НЕМИ — ловачки двомоторни једнокрилни авион са моторима Gnome-Rohne, стајни трап типа трицикл. Аеродинамичка испитивања извршена у Аеротехничким институтима Eiffel у Паризу, Saint Cyr-у и Варшави. Пројектован у сарадњи са М. Митровићем па је према иницијалима конструктора Ненадовић-Митровић добио назив НЕМИ. Авион је пројектован према конкурсу КВ 1940/41. године, али је даљи развој заустављен избијањем Другог светског рата.⁴⁾

После Првог светског рата почиње и идустријализација наше земље која је до тада била изразито пољопривредна земља са нешто развијеном лаком индустријом. Већ 1923. оснива се прва фабрика авиона „Икарус” у Новом Саду, 1924. године „Рогожарски” у Београду а 1927. године „Змај” у Земуну и „Бреге” у Краљеву. Године 1927. основана је фабрика аеропланских мотора Влајковић и Комп. у Београду, а 1929. прорадила је Индустрија аеропланских мотора А. Д. у Раковици крај Београда. Фабрика за оптику и прецизну механику „Телеоптик” из Земуна која је основана 1923. године, мења производни програм и од 1928. углавном се бави производњом ваздухопловних инструмената и опреме, а затим се оснивају предузећа прецизне механике „Микрон” 1930. и „Нестор” 1938.

У овим фабрикама су се испочетка производили авиони и опрема према иностраним лиценцама и на тај начин се премостио технолошки јаз између развијених земаља и нас. Није згорег напоменути да у то време југословенска индустрија није произвела ни једну парну турбину, водну турбину, трактор, једноставну пољопривредну машину па чак ни бицикл а производила је авион који је у то време био најсложенији машински систем. За прве авионе Ханза Бранденбург B.I и Ханза Бранденбург C.I⁵⁾ техничку документацију ових авиона, коју је формирао инж. Рудолф Физир, Министарство војске и морнарице (МВиМ) је бесплатно уступило произвођачима авиона (Ханза Бранденбург B.I Икарусу, а Ханза Бранденбург C.I Рогожарском) што је њима, на почетку њиховог рада била непроцењива помоћ.

Што се тиче кадрова, први наши аеронаутички инжењери су школовани у иностранству а од 1937. формирана је Ваздухопловна група на Техничком факултету Универзитета у Београду. Трећи сегмент овог проблема је била организација научно истраживачког рада у овој области јер је било неопходно да се омогући домаћој ваздухопловној индустрији да аеродинамичка испитивања сопствених конструкција летилица обави у својој земљи. Тада је постојала пракса да се модели летилица испитују у аеротехничким институтима у иностранству. По повратку проф. Ненадовића са студија из Француске он се прихватио мукотрпног посла стварања материјалне основе за аеродинамичка испитивања. Направљен је идејни пројект изградње Аеротехничког института у близини Београда, а 1939/40. године већ су били и направљени пројекти. Међутим почетак рата 1941. прекида сваки даљи рад на организацији научно-истраживачке делатности у овој области у нашој земљи. Услови за наставак ових активности стећи ће се након ослобођења земље када је проф. Ненадовић са својим сарадницима формирао Аеротехнички институт у оквиру Машинског факултета у Београду. Опрема коју је пројектовао проф. Ненадовић са својим сарадницима се дели на две групе: Аеротунели и остала аеротехничка опрема.⁶⁾

• АТ-СБ-Е — пројект аеротунела са радним делом 2,00х1,80 m<sup>2</sup>, коаксијалним контраротирајућим вентилаторима и снагом 2х48=96 kW (изведен у малом 1941.год.),
• АТ-СБ-П — погонска група аеротунела са контраротирајућим вентилаторима снаге 5 kW, елиптичним попречним пресеком 0,60х0,40m<sup>2</sup> 1948. година,
• АТ-СП-1 — аеротунел за квалитативна проучавања опструјавања у области суперсоничних брзина, капацитет спремника cca 24 m<sup>3</sup> и инсталисаном снагом компресора 2х20=40 kW 1949. године,
• АТ-СБ-1 — пројект аеротунела за аеродинамичка испитивања, радни део 2,80х2,00 m<sup>2</sup>, са инсталисаном снагом 2х95=180 kW и коаксијалним контраротирајућим вентилаторима, 1952/57. године,
• АА-СД-1 — пројект аеротунела вакуумског типа са прекидним дејством за аеродинамичка испитивања у области суперсоничних брзина. Радни део 300х225 mm<sup>2</sup>, снага мотора вакуум-пумпи 6х35=210 kW, капацитет спремника cca 320 m<sup>3</sup>.
• АТ-СБ-1 — погонска група инсталисане снаге мотора 2х300=600 kW, 1956/58. година,
• АТ-СД-2 — пројект аеротунела са континуалним дејством, инсталисана снага мотора вакуум-пумпи 6х35=210 kW, 1956. год.
• АТ-СД-3 — пројект аеротунела вакуумског типа са прекидним дејством за аеродинамичка испитивања у области суперсоничних брзина. Инсталисана снага мотора вакуум-пумпи 6х35+190=400 kW,

• Реумаскоп,
• Реоелектроскоп,
• Реохидроскоп,
• Аероваге и
• Остала аеротехничка опрема.

Одмах након одбране докторске дисертације 1937. године др Мирослав Ненадовић се укључује у факултетску наставу на Техничком факултету Универзитета у Београду у звању ванредног професора новоосноване Ваздухопловне групе Машинског одсека.⁷⁾ На Машинском факултету је од 1937. године био: шеф Катедре за аеротехнику, старешина Ваздухопловне групе и Аеротехничког одсека, шеф Катедре за аеротехнику, управник Завода за машинство и управник Аеротехничког института. Поред редовних дужности на Машинском факултету од 1938. до почетка Другог светског рата био је стални сарадник фабрика авиона: „Утва”, „Рогожарски”, „Икарус” и „Вистад”.

На Техничком Факултету 1945. оснива Завод за машинство са неколико лабораторија које су допринеле обнављању лабораторија овог факултета уништених током Другог светског рата. После реорганизације Универзитета и Техничке велике школе и оснивања Машинског факултета, Завод за машинство се трансформисао у део који се бавио научноистраживачким радом и од њега формиран Завод за машине и алате Машинског факултета и остале радионице за одржавање.⁸⁾

Паралелно са обнављањем Машинског факултета после ослобођења, проф. Ненадовић наставља своју активност на научно истраживачком пољу укључујући се у програме развоја југословенског ваздухопловства преко Дирекције ваздухопловне индустрије, Војнотехничког института, Фабрике авиона и хеликоптера „Соко” из Мостара, Ваздухопловнотехничког института из Жаркова и других привредних организација које су се бавиле производњом ваздухоплова или производњом за ваздухопловство.

Проф. Ненадовић је са својим сарадницима 1947. основао Аеротехнички институт Машинског факултета. Као управник овог Института формирао је неколико лабораторија. Опрему за ове лабораторије су пројектовали и израдили сарадници Института под вођством проф. Ненадовића. Захваљујући овој опреми се на Машинском факултету обављају научноистраживачки радови и настава из различитих области аеротехнике и сродних научних дисциплина. На овај начин је Проф. Ненадовић са својим колегама поставио солидне основе за савремену наставу и на тај начин омогућио образовање високошколских кадрова неопходних нашем ваздухопловству.

Проф. Ненадовић је 1951. изабран за редовног професора на Ваздухопловном одсеку Машинског факултета, а од 1956. до 1959. био је декан Машинског факултета. Као декан Машинског факултета у многоме је допринео употпуњавању наставе експерименталним делом, формирањем и опремањем потребних лабораторија у оквиру новоизграђене зграде Факултета. У његовом мандату је зидана нова зграда МФ са предвиђеним простором за лабораторије и аеротунеле са комплетном инфраструктуром. Професор Ненадовић је волео студенте, а и они су њега волели и из милоште су га звали „чика Миша”, а он им је узвраћао са „децо моја”. Интересантно је да су га и у САНУ (Академији наука) колеге академици и запослено особље ословљавали надимком „Миро”.

Проф М. Ненадовић је био веома плодан аутор. За живота је објавио доста научно стручних радова који су објављени у домаћим и страним часописима, и оних који се налазе као интерна необјављена саопштења Аеротехничког института и војних и државних институција. Написао је и неколико књига од којих се већина користе као универзитетски уџбеници, неке од њих су доживеле више издања а користе се и дан данас (2011. година):⁹⁾

• Мирослав Ненадовић, Основи аеродинамичких конструкција - Аеропрофили (Први део), Научна књига, Београд, 1948, стр. 364
• Мирослав Ненадовић, Основи аеродинамичких конструкција - Аеропрофили (Други део), Научна књига, Београд, 1948, стр. 608
• Мирослав Ненадовић, Основи аеродинамичких конструкција - Елисе, Научна књига, Београд, 1949, стр. 450
• Мирослав Ненадовић, Основи аеродинамичких конструкција -(Први део), Научна књига, Београд, 1950, стр. 663
• Мирослав Ненадовић, Основи аеродинамичких конструкција - (Прилог), Научна књига, Београд, 1950, стр. 32
• Мирослав Ненадовић, Основи аеродинамичких конструкција - Пловни трапови, Научна књига, Београд, 1967, стр. 210
• Мирослав Ненадовић, Стабилност и управљивост летилица (Књига I, II, III и прилог), Машински факултет, Београд, 1971, стр. 237, 210, 274 и 81
• Мирослав Ненадовић, Уздужна динамичка стабилност и управљивост авиона, Машински факултет, Београд, 1972, стр. 680
• Мирослав Ненадовић, Основи космичког лета, Институт техничких наука САНУ и Универзитет у Београду, Београд, 1979, стр. 742

Књига Основи аеродинамичких конструкција награђена је 1956. године наградом Универзитета у Београду.

Интензивно је сарађивао и на изради енциклопедија, био је уредник за аеротехнику у оквиру Техничке енциклопедије Југословенског лексикографског завода, члан редакционог одбора Билтена САНУ, уредник Саопштења Машинског факултета и стални члан пододбора за научне информације, публикације и документацију Републичке заједнице за научни рад.¹⁰⁾

За свој дугогодишњи рад академик Мирослав Ненадовић је добио следећа признања:

• Октобарску награду Града Београда 1974. године,
• Орден рада са црвеном заставом 1965, и
• Бројне плакете и захвалнице.

Био је такође члан многих домаћих и страних струковних друштава као што су:

• Српске академије наука и уметности (САНУ)
• Југословенског аерокосмонаутичког друштва (1972),
• Југословенског друштва за механику,
• Друштва математичара, физичара и астронома Србије,
• International Academy of Astronautics (1972),
• The Royal Aeronautical Society (1951),
• Congres International Aeronautique - C.I.A (1953),
• Association Aeronautique et Astronautique de France,
• American Institute of Aeronautics and Astronautics (1975),
• Inernational Council of the Aeronautical Sciences-ICAS,
• Council of Engineering Instituions (1965).
• GAMM (Gesellschaft für Angewandte Mathematik und Mechanik)

• Рогожарски Бруцош
• Сима Милутиновић (конструктор)
• Душан Станков
• Рудолф Физир

• Чедомир Јанић, коаутор Огњан Петровић, Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица, Аерокомуникације, Београд, 2010, ISBN 978-86-913973-0-2
• Златко Петровић, 60 година ваздухопловства у универзитетској настави — Ваздухопловна историја, Аеромагазин 1, ББ-Софт, YU-Београд, 1/1998, стр. 44-46
• Никола Жутић, коаутор Лазар Бошковић, Икарус - Икарбус: 1923 - 1998, Икарбус, YU-Београд, 1999.
• Општа Енциклопедија, Мала енциклопедија Просвета — Ненадовић, Мирослав (1904- ), Просвета, YU-Београд, 1978.
• Никола Обрадовић, У спомен сто година науке о машинама - осврт на раздобље 1873—1941., Машински факултет, YU-Београд, 1973.
• М. Весовић, коаутор Д. Поповић, Машински факултет у Београду о равитку наставе и науке - у раздобљу 1945—1973., Машински факултет, YU-Београд, 1973.
• САНУ, Годишњак LXXI за 1964. — Мирослав Ненадовић - дописни члан (Биографија), Српска Академија Наука и Уметности, YU-Београд, 1964, стр. 299-304
• Мирослав Ненадовић, Експериментална истраживања у развоју концепције летилица, САНУ (Посебна издања)- Споменица књига 30, YU-Београд, 1967, стр. 167-189
• САНУ, Годишњак LXXV за 1968., Српска Академија Наука и Уметности, YU-Београд, 1971, стр. 601
• САНУ, Годишњак LXXVI за 1969., Српска Академија Наука и Уметности, YU-Београд, 1972, стр. 635
• САНУ, Годишњак LXXIX за 1972., Српска Академија Наука и Уметности, YU-Београд, 1975, стр. 731 - 732
• САНУ, Годишњак LXXXV за 1978., Српска Академија Наука и Уметности, YU-Београд, 1979, стр. 205 - 208
• Миомир Вукобратовић, Годишњак XCVI за 1989. — Мирослав Ненадовић (1904—1989), Српска Академија Наука и Уметности, YU-Београд, 1990, стр. 543-545

• Биографија М. Ненадовића
• Биографија на сајту САНУ
• Odsek za vazduhoplovstvo - Mašinskog fakulteta u Beogradu
• Ваздухопловство на Машинском факултету у Београду
• Brucos (Freshman)
• Први ероплан израђен у Београду, Политика 11. маја 1925. страна 4
• Библиотека Машинског Факултета - Уџбеници

Miroslav Nenadovic