Милутин Савић Гарашанин (Гараши, 1762 — Барајево, 1. септембар 1842), учесник Првога и Другога српскога устанка. Био је члан Савета за време кнеза Милоша. Његов син био је чувени државник Илија Гарашанин.

Милутин Савић Гарашанин је рођен око 1762. године у Гарашима у крагујевачкој нахији.¹⁾²⁾ Његови су пореклом из Белопавлића у Црној Гори.³⁾ Ступио је 1787. пред Кочину крајину у фрајкоре у исту јединицу као и Карађорђе Петровић.⁴⁾ Када је он ступио у фрајкор Карађорђе је већ имао чин каплара.⁵⁾ У фрајкору су под командом пуковника Михаљевића најпре прошли темељиту војну обуку, да би онда једно време ратовали 1787. у Италији.⁶⁾ Ту је унапређен у каплара, а Карађорђе у наредника.⁷⁾ Аустрија је пре рата са Турском закључила мир са Италијом и фрајкорску јединицу је пребацила у Срем. Гарашанин је прешао у Србију код Шапца јула 1788. у чину каптенармуса и ратовао је за време Кочине крајине све док Аустрија није 1791. склопила Свиштовски мир са Турском.⁸⁾ Након склапања мира иступио је из фрајкора и вратио се у Гараше. Обогатио се као трговац стоком.⁹⁾

Познавао се са Карађорђем не само због тога што су заједно ратовали у фрајкору, него су и њихова села Топола и Гараши била близу.¹⁰⁾ Међутим Карађорђе га није много волео.¹¹⁾ Када га је Карађорђе позвао 1804. на устанак он се одазвао и подигао је народ и од тада је стално учествовао у устанку, али није хтео да се прими команде.¹²⁾ Током 1812. у Гарашима је неко запалио поштанска сена и када су пред Совјетом су за то оптужили Гарашанина и његовог побратима они су побегли у планину у хајдуке.¹³⁾¹⁴⁾ Пошто су побегли сматрали су их кривим, па су за њима послали потеру, распродали им имање, запалили кућу и породицу отерали у београдски град.¹⁵⁾ Према Милићевићу то је све учинио Карађорђе, а према Константину Ненадовићу то је по налогу Совјета, а са знањем Карађорђа.¹⁶⁾¹⁷⁾ Гарашанин се касније према Ненадовићу предао Карађорђу, који је сматрао да га је неко лажно оптужио и Карађорђе је тада Гарашанину дао део своје стоке и писао Совету да му ослободе породицу из Београда.¹⁸⁾ На почетку Првога српског устанка оженио се сестром Арсенија Ломе.¹⁹⁾ Имао је две ћерке и три сина: Михаила, Луку и Илију. Његов касније чувени син Илија Гарашанин рођен је 28. јануара 1812. у Гарашима и још као беба боравио је прогнан у београдском граду са мајком и браћом Милованом и Луком.²⁰⁾

Након пропасти Првога српског устанка Гарашанин је у октобру 1813. прешао у Срем и састао се са Карађорђем, који је био заточен у манастиру Фенек.²¹⁾ Звао је Карађорђа да се врате и да до боље прилике наставе са хајдучким четовањем против Турака, али Карађорђе је тврдио да га Немци не пуштају.²²⁾ Гарашанин се вратио у Гараше и ту је сачекао прилику за Други српски устанак. У фебруару 1815. био је присутан на тајном састанку на коме су поред осталих били још били Арсеније Лома, Тома Вучић и Игуман Авакум.²³⁾ Договорили су се да подигну устанак на Цвети и да Милоша Обреновића изаберу за вођу устанка, а у случају да одбије Аресеније Ломо је био задужен да га убије.²⁴⁾ Пре почетка устанка Гарашанин је убио једнога чувеног турског зликовца и двојицу његових помагача, али том приликом сам је рањен у руку.²⁵⁾ После тога Гарашанин је са својим тастом Ломом отишао и са Милошем Обреновићем договорио устанак.²⁶⁾ Ипак пазио је на Милоша да опет не пребегне код Турака као за време Хаџи Проданове буне. Када је почео Други српски устанак Милутин је покупио 300 устаника из Гараша и са њима је на Липару у заседи дочекао Ђаја-пашу, који је са великом војском кренуо према Чачку.²⁷⁾ Међутим касније се морао повући пред великом турском силом. После тога учествовао је у биткама на Љубићу, Чачку, Пожаревцу и у боју на Дубљу.²⁸⁾²⁹⁾ У боју на Дубљу рањен је пушком.

Пошто је после тога боја дошло до примирја Гарашанин се вратио у Гараше, где се бавио земљорадњом и трговином стоком, од чега се добро обогатио.³⁰⁾ Кнез Милош Обреновић га је поставио за јасеничкога кнеза.³¹⁾³²⁾ Гарашанин је био савестан, разборит, независна карактера и спреман да уђе у све опасности не очукујући славу или награду.³³⁾ Мрзио је неправду и био је истинољубив, па је међу својим земљацима био јако уважаван.³⁴⁾ Отишао је на ходочашће у Јерусалим на Христов гроб, па је отада прозван хаџија, тј. Хаџи Милутин.³⁵⁾³⁶⁾

Милоје Петровић Ђак је 1825. започео Ђакову буну. Кнез Милош Обреновић је онда послао Јована Обреновића и Милутина Савића Гарашанина са једним одредом Јасеничана и Лепеничана да испитају узроке нереда и буне, а другим кнежевима је наредио да им крену у помоћ.³⁷⁾ Међутим они који су дошли са Јованом Обреновићем и Гарашанином да угуше побуну придружили су се побуњеном народу.³⁸⁾ Јасеничани су хтели да уместо Гарашанина за кнеза имају једнога трговац, а за кнеза смедеревске нахије хтели су Миливоја Поповића Ђака.³⁹⁾ Народ се углавном жалио на лошу администрацију, на велики порез за који нису знали како се троши и на злоупотребе својих кнежева, са којима нису били задовољни. Побуњени народа је тада попљачкао Гарашанинову кућу.⁴⁰⁾ Гарашанин је са породицом избегао најпре у Крагујевац, а онда у Гроцку, где се населио када му је кнез Милош дао нешто земље.⁴¹⁾ У Гараше се више није враћао, него је распродао имање. У Гроцкој се опет обогатио тргујући свињама.⁴²⁾

Када је успостављен Велики народни суд кнез Милош га је поставио за члана тога суда.⁴³⁾ Није се много занимао за политику. Био је неутралан у тренуцима када су други тражили да се уставом ограничи аутократска власт кнеза Милоша.⁴⁴⁾ Међутим од 1839. придружио се уставобранитељима.⁴⁵⁾ Када се кнез Милош почео противити новом уставу тада је Гарашанин неколико пута покушавао као пријатељ да га наговори да прихвати нови устав.⁴⁶⁾ Кад је Кнез Милош је 29. априла 1839. напустио кнежевину и отишао у Земун са циљем да врши притисак на уставобранитеље тада је Гарашанин одлазио код њега да га наговори, али тада су се посвађали.⁴⁷⁾ Када је кнез Милош потакао Јованову буну 1839. тада је за Тома Вучић Перишић добио задатак да угуши буну. Тома Вучић је у Раковици окупио око 3.000 народних војника, а Савет му је као помоћнике одредио Милутина Гарашанина, његовога сина Илију Гарашанина и Вулу Глигоријевића.⁴⁸⁾ Након окончања побуне уставобранитељи су кнеза Милоша присилили да се 13. јуна 1839. одрекне трона због умешаности у побуну.

Након доласка младог кнеза Михаила марта 1840. године у Србију једно кратко време смирио се сукоб уставобранитеља и обреновићевцаца, али сукоб се обновио, а кнез Михаило Обреновић је постао строжи према уставобранитељима.⁴⁹⁾ Милутин Савић Гарашанин је тада напустио свој положај у Државном савету и повукао се на своје имање у Гроцкој, али кнез Михаило је због неовлаштеног одласка послао одред војника да га ухапсе.⁵⁰⁾ Сазнавши на време за долазак војника Милутин се извукао из куће и побегао у калемегданску тврђаву код Турака.⁵¹⁾ Убрзо након тога и други истакнути уставобранитељи побегли су на Калемегдан. Кнез Михаило је јула 1840. сазвао одабране чланове скупштине, који су оптужили уставобранитеље и између њих Милутина Савића Гарашанина, као и његове синове Илију и Луку Гарашанина.⁵²⁾ Милутин Савић је оптужен да је врбовао и подмићивао људе да убију кнеза Михаила.⁵³⁾ Тридесет и осам истакнутих уставобранитеља, укључујући и Милутина Гарашанина морало је да оде у изгнанство у Цариград.⁵⁴⁾ Под притиском руског цара кнез је попустио, па је априла 1841. године дао амнестију свим политичким емигрантима сем Томе Вучића, Милутина Савића Гарашанина и Стојана Симића, које је очито сматрао својим најопаснијим непријатељима.⁵⁵⁾ Кнез се бојао Милутина Гарашанина због његових бројних трговачких веза и могућности да врбује многе присташе.⁵⁶⁾ Крајем 1841. кнез Михаило је под спољним притиском морао да амнестира Гарашанина, Тому Вучића и стојана Симића.

Током 1842. придружио се Вучићевој буни против кнеза Михаила.⁵⁷⁾⁵⁸⁾ Био је главни организатор буне у београдској области.⁵⁹⁾ Кнез Михаило је са војском кренуо према Крагујевцу против Томе Вучића, али успут је ухватио писмо из кога је сазнао да Милутин Гарашанин диже побуну на другом месту.⁶⁰⁾ Послао је један одред од 20 катана (коњаника), који су 1. септембра 1842. иза Барајева пресрели Гарашанина. Он се храбро бранио, али подлегао је након што је добио седам рана.⁶¹⁾ По кнежеву наређењу одсекли су му главу и набили на колац, који су поставили крај пута.^62)63)64) Три дана касније убили су и његовог сина Луку Гарашанина.⁶⁵⁾

• К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака, Беч, 1884.
• М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.
• Гавриловић Михаило, Милош Обреновић I-III, Београд, 1908, 1909, 1912.
• Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830–1839), Београд, САНУ, 1986.
• Р. Љушић, Вожд Карађорђе књига 1, 2. издање, Београд, 2000.
• Р. Љушић, Вожд Карађорђе књига 2, 2. издање, Београд, 2000.
• Дејвид Мекензи, Илија Гарашанин државник и дипломата, Просвета, Београд, 1987.
• Алекса Ивић, Борба кнеза Михаила и Томе Вучића Перишића, Српски књижевни гласник (1924) књига 1, 1924, стр. 105-119

Milutin Savic Garasanin