Милован Видаковић (Неменикуће, мај 1780 — Пешта, 28. октобар 1841), српски књижевник. Био је зачетник српског романа, који му је донео репутацију најчитанијег српског писца свог времена.

Милован Видаковић рођен је маја 1780. у Неменикућама под Космајем од оца Стевана и мајке Станке.¹⁾ Његова породица је била поприлично имућна. Милован је веома млад остао без мајке тако да ју је једва запамтио.²⁾ У селу није било школе, тако да Милован све до пресељења у Аустрију није похађао школу.³⁾ На Милована је велики утицај имао његов стриц Апостол, који је знао да одлично приповеда, а нарочито о српским јунацима, храбрим витезовима, о Косову, српским царевима и деспотима.⁴⁾ За неке од својих прича Милован је тврдио да их је најпре чуо од свог стрица.⁵⁾ У време Кочине крајине њихово село је живело у збегу од јесени 1787. на Космају.⁶⁾ У лето 1788. цео збег је прешао Саву код Забрежја крај Обреновца.⁷⁾ Милован Видаковић је тада са оцем и породицом прешао у Срем.⁸⁾ Отац га је оставио у Иригу код Момира Видаковића, брата од стрица.⁹⁾ Отац му се с друге стране 1789. вратио у Неменикуће. Изгледа да је Милован остао у Иригу све до 1799.¹⁰⁾ Ту је преживео и велику кугу, од које је 1795/1796. страдало неколико хиљада становника Ирига.¹¹⁾ У Иригу је похађао школу.¹²⁾ Касније је у Иригу почео да се бави трговином.¹³⁾ Међутим и док се бавио трговином много је читао књиге, па су му саветовали да настави школовање.¹⁴⁾ Уписао се 1799. у први разред гимназије у Сегедину.¹⁵⁾ Спадао је у веома старе ученике. Учио је доста добро. Трећи разред гимназије завршио је 1802. у Новом Саду.¹⁶⁾ Након тога похађао је 1802/1803. пијаристичку гимназију у Темишвару, али напустио ју је.¹⁷⁾ И након тога похађао је гимназију, а 1804. се вратио у Нови Сад.¹⁸⁾ У Новом Саду је 1804. написао у стиху Историју о прекрасном Јосифу.¹⁹⁾ Ту књигу издао је 1805. док је још увек похађао гимназију.²⁰⁾ Изгледа да је опет 1805/1806. био на Лицеју у Сегедину, где је похађао филозофију.²¹⁾ Учење филозофије наставио је на евангелистичком лицеју у Кежмарку.²²⁾ У јесен 1807. започео је студиј права у Кежмарку, али није студирао више од годину дана.²³⁾ Заједно са њим у Кежмарку је био и три године млађи Димитрије Давидовић, који је сваки дан долазио свом ментору Видаковићу по савете и подуку.²⁴⁾

Видаковић је 1808. намеравао да крене у ослобођену Србију да посети свог оца, али због велике турске офанзиве одустао је од пута и вратио се у Пешту.²⁵⁾ Он заправо никад више није отишао у Србију, а није се одазвао ни када га је кнез Милош Обреновић касније звао.²⁶⁾ У Пешти је боравио од 1808. до 1810. године.²⁷⁾ Ценио је пештанску науку. За њим је 1808. дошао у Пешту и Димитрије Давидовић, коме је по свој прилици наставио да буде ментор.²⁸⁾ У Пешти је поред Давидовића имао и других ђака, који су му били поверени.²⁹⁾ За време боравка у Пешти написао је 1810. Усамљеног јуношу.³⁰⁾ Школску годину 1810/1811. провео је у Кежмарку, као ментор и васпитач Димитрија Шевића.³¹⁾ Следећу школску годину 1811/1812. вратио се у Пешту, где је поново био са Димитријем Давидовићем. Током 1811. написао је Велимира и Босиљку, а 1812. уџбеник за латински језик необична наслова Љубав к младој муси српској.³²⁾ Од 1812. до 1823. писао је у неколико делова своје главно дело Љубомира у Јелисијуму.³³⁾ Своје ученике би знао да испраћа до Новог Сада и Титела и да се једно време ту задржава. Исто тако опет је 1813/1814. због својих васпитаника провео у Кежмарку, а 1815/1816. у Пожуну (Братислави). Највише је боравио у Пешти. Франтишека Палацког је у Пожуну учио српски језик и упознао га са Песнарицом Вука Караџића.³⁴⁾

У јесен 1817. постао је професор на новосадској гимназији, која је основана годину дана раније.³⁵⁾ Предавао је све предмете, најпре у другом, а онда у трећем разреду гимназије. Помагао је многе сиромашне ученике. Књижевно је припадао добу Доситеја Обрадовића.³⁶⁾ Утицај на њега имало је дело Јована Рајића, а добро је познавао Земљопис од Павла Соларића.³⁷⁾ На њега је Достеј Обрадовић имао велик утицај. Посебно је ценио Стефана Стратимировића и Лукијана Мушицког, а највише Атанасија Стојковића.³⁸⁾ Није био сувремен књижевник и није знао шта се збива у светској књижевности његовог доба.³⁹⁾ Имао је велики приповедачки дар.

Вук Стефановић Караџић је написао оштру критику његовог романа Љубомира. Видаковић је био велики поштовалац српског језика и трудио се да га ослободи немачких и турских речи, којих је тада било јако много у говору.⁴⁰⁾ Своја прва дела писао је како каже обичним језиком, али у том језику је било много славенских наставака (сожалителни, сожаленије и слично).⁴¹⁾ Написао је 1814. чланак о питању књижевног језика Примјечаније о серпском језику.⁴²⁾ Вук Караџић је 1815. написао критику његовог дела Јуноша.⁴³⁾ Похвалио је садржину и књижевну страну дела, али замерио је језику, којим је дело писано.⁴⁴⁾ Замерао је што је узимао славенске уместо српских речи и облика (должност, удовољствије, са свим силами итд.).⁴⁵⁾ Поред тога замерао је због облика, који се чују у крајевима, где се неправилно говори (заболеду, они ћеду, машећи главом, зарастити итд).⁴⁶⁾ Вук је пре тога 1814. написао своју граматику, у којој је замерао осталим књижевницима, али није их именовао. Видаковић је у то време већ био познат књижевник са шест написаних књига и онако поносан одмах је након неколико недеља одговорио на Вукову критику.⁴⁷⁾ Бранио је све оно због чега га је Вук критиковао, а посебно славенске наставке. Поред тога напао је и Вукову граматику.⁴⁸⁾ Видаковић се онда обратио чешком слависти Јозефу Добровском, који је био много славнији и од Вука и од Јернеја Копитара.⁴⁹⁾ Јозеф Добровски није био за прости народни језик, па је препоручивао средњи слог, да не треба ни сасвим просто писати, али ни језиком старе словенске литургије.⁵⁰⁾ Пошто се радило о мишљењу, које је било повољно за Видаковића он га је објавио у предговору Љубомира изданог 1817. године.⁵¹⁾ Охрабрен одговором Добровскога, започео је да пише словенску граматику, коју је завршио 1817.⁵²⁾ У то време престао је да пише роман и сав се посветио писању најпре словенске граматике као основ за српску, а онда и српску, јер је сматрао да Вукова граматика не ваља.⁵³⁾ У то време још је више словенизирао свој језик и још више се удаљио од народног језика.⁵⁴⁾ Нови неизазван и оштрији одговор Вуку написао је крајем 1816, а штампао га је 1817. у другом делу Љубомира.⁵⁵⁾ Ту је рекао да се словенски може писати за учену класу, а ствари, које се тичу целога народа српски, али не онако како прости народ говори, него са исправљањем према словенском, тј. да треба одабрати средњи пут.⁵⁶⁾ Јернеј Копитар и Вук су се онда током 1817. наговарали Добровског да изрекне пресуду у њихову корист, али Добровски је остао при своме.⁵⁷⁾ Након тога Вук и Копитар морали су да обазриво пишу рецензију Видаковићева дела, пазећи да не повреде Добровскога.⁵⁸⁾ Написали су у својој критици да не могу усвојити мишљење Добровског о средњем слогу и да је он на погрешном путу, јер зна само српски језик из књига, а не из говора.⁵⁹⁾ Након тога критиковали су Видаковића говорећи да се он не придржава средњег слога од Добровскога.⁶⁰⁾ Након тога Вук је одлучио да пштро критикује и књижевну страну Видаковићевога романа, иако је раније похвалио Видаковићев први рад.⁶¹⁾ Током лета 1817. у новинама Димитрија Давидовића објавио је у дванаест наставака свој жестоки напад на Видаковића.⁶²⁾ Након тога Вук је још неколико пута нападао Видаковића. Вукова критика Љубомира била је прва књижевна критика у српској књижевности.⁶³⁾ Била је то уједно и једина Вукова књижевна критика. Вук је нарочито истицао Видаковићеве грешке у географији и историји. Нпр. нашао је погрешку да Видаковићеве личности из 14. века пију каву, која се први пут у Европи појавила много касније. До тада српски књижевници су писали пристојно и нису један другог вређали, али Вукова критика је све то покварила.⁶⁴⁾ У целој критици Вук се подсмевао и омаловажавао Видаковића. Употребио је чак и непристојне народне пошалице, са почетним словима опсцених речи.⁶⁵⁾ Вукова критика имала је утицај на публику, па је Видаковићу отказао део претплатника.⁶⁶⁾ Стефан Стратимировић је охрабрио Видаковића, али му је саветовао да се не упушта у полемику.⁶⁷⁾

Отпуштен је из новосадске гимназије 1824. због једне афере.⁶⁸⁾ Након обелодањене срамоте или оптужбе о њој није могао да добије ни посао професора, а ни учитељско место у селу.⁶⁹⁾ Помогао му је његов бивши ђак Константин Перишић, код кога је онда једно време живео у Новом Саду.⁷⁰⁾ Међутим Константин је погинуо у једном пожару средином 1825.⁷¹⁾ Још је једно време Видаковић живео код Константиновог брата, а затим је до 1829. васпитао и подучавао неколико деце у Темишвару.⁷²⁾ Од 1829. до 1830. подучавао је у Сремским Карловцима, а након тога остао је у Сремским Карловцима, али пошто по први пут никога није подучавао започео је бедан живот.⁷³⁾ Ипак Атанасије Стојковић га је 1830. препоручио кнезу Милошу да пише српску историју.⁷⁴⁾ Историју српског народа, по Рајићу издао је у четири свеске од 1833. до 1837. и за тај труд кнез Милош га је плаћао.⁷⁵⁾ Током 1831/1832. подучавао је Ђорђа Стратимировића.⁷⁶⁾ Након тога Видаковић је до 1835. живео у Темишвару.⁷⁷⁾ У лето 1835. примљен је као приватни професор код барона Јована Николића од Рудне и Петра Николића од Рудне, који су били сродници кнеза Милоша.⁷⁸⁾

Поново се августа 1835. вратио у Пешту, у којој је остао до краја живота.⁷⁹⁾ Становао је у унутрашњој вароши у Пешти, близу српске цркве. Изгубио је много за време велике поплаве, која је 1838. потопила велики део Пеште.⁸⁰⁾ Издржавао се деломично од подучавања, а деломично од писања књига, али све је то било недовољно, па је живео у оскудици. Писао је свој последњи роман Селима и Мериму. Писао је и своје Успомене. Написао је 1839. Краткое животописаније Димитрија Давидовича.⁸¹⁾ Кад је Вукашин Радишић искритиковао тај рад у Видаковићеву обрану јавио се Сима Милутиновић Сарајлија.⁸²⁾ Када се Видаковић тешко разболио примио га је у зиму 1840. његов пријатељ Димитрије Јовановић. Поново се разболио у јесн 1841, а умро је 28. октобра 1841.⁸³⁾

• Историја о прекрасном Јосифу (спев; Будим, 1805)
• Усамљени јуноша (роман; Будим, 1810)
• Велимир и Босиљка (Будим, 1811)
• Љубомир у Јелисијуму (у три књиге; Будим, 1814, 1817, 1823)
• Млади Товија; приповетка у стиховима (Будим, 1825)
• Касија Царица (Будим, 1827)
• Силоан и Милена Српкиња у Енглеској (Будим, 1829)
• Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице, приповетка из српске историје (1834)
• Путешествије у Јерусалим (спев; Будим, 1834)
• Граматика српска (Пешта, 1838)
• Песан историческа о Св. Ђорђу, у стиховима (Нови Сад, 1839)
• Селим и Мерима (недовршени роман; Нови Сад, 1839)
• Смесице: 10 разних чланака (Пешта, 1841)
• Историја српског народа, по Рајићу (у 4 књиге; Београд 1833-37)
• Автобиографија Милована Видаковића, Гласник Српског ученог друштва 1871,30
• Љубав к младој Музи Српској (превод с латинског; Пешта, 1812)
• Дјевица из Маријенбурга (превод с немачког; 1836)
• Благодарни отрок (превод с немачког; Будим, 1836)

• Павле Поповић, Милован Видаковић, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1934.

Milovan Vidakovic