Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
милан_ракић

Милан Ракић

Милан
Ракић
милан_ракић.jpg
Рођење:
30. септембар 1876.
Београд,
Кнежевина Србија

Смрт:
30. јун 1938.
Загреб,
Краљевина Југославија

Познат као:
песник и дипломата
конзул у Приштини

Милан Ракић (Београд, 18/30. септембар 1876 — Загреб, 30. јун 1938), српски књижевник, песник и дипломата, шеф Конзулата Краљевине Србије у Приштини, генерални конзул у Скадру и посланик у Копенхагену, Софији и Риму.

Биографија

Рођен је 18/30. септембра 1876. године у Београду, у угледној српској породици, од мајке Ане, рођене Милићевић1) и оца Димитрија (Мите), судије,2) једно време министра, преводиоца за немачки, енглески и француски језик,3) који је први на српски језик превео4) Јадника Виктора Игоа.5) Имао је старију сестру Милицу6) и млађу сестру Љубицу, која се касније удала за Милана Грола.7)

У детињству га је отац звао Миле Рачи, по његовом првом детињем изговору, а као младићу су му дали надимак Кинез, због облика очију.8) Од раног детињства, уз оца је примио брижљиво опште васпитање, учио је клавир и француски језик.9) Велики утицај имао је и његов деда по мајци Милан Милићевић, велики познавалац народног живота и националне културе.10) Његова породица најпре је живела на имању Милићевића, у Цетињској улици у Београду, а касније је отац саградио кућу, преко пута, у истој улици.11) Дедино имање је било велико, са пространим виноградом и много воћњака, на коме се играо као дечак.12)

Школовање

Основну школу је завршио у Београду. У школи је био међу најбољим ђацима, али никада није волео да се истиче, нити да прима похвале.13) Похађао је Другу београдску гимназију (раније Палилулска гимназија)14)15) у којој су се сакупили у то време најбољи наставници, чији је задатак био да пробуде интерес ђака. У том циљу оформљена је и ђачка дружина „Гимназијалац”, чији је био активни члан.16) Без оца је остао у четрнаестој години, када је похађао четврти разред гимназије (1890). Породица, са троје деце, се после очеве смрти издржавала малом пензијом.17) На састанцима ђачког друштва „Гимназијалац” је читао своје прве прозне радове, преводе и песме, међу првима и песму коју је испевао поводом очеве смрти.18) Када је завршио осми разред гимназије, уписао је најпре Филозофски факултет на Великој школи (1894), али се после годину дана (1895) пребацио на права.19) Студије је започео у Београду, а наставио 1898,20) као стипендиста Марићевог фонда и дипломирао на Правном факултету у Паризу 1901. године.21) Још од младости је био слабог здравља. Док је студирао у Паризу, лекар му је констатовао катар у плућима и саветовао га је да се врати у Београд, али он од студија није одустао.22) У Паризу је упознао француску књижевност, оформио се песнички и упознао и спријатељио се са тада већ песнички познатим Јованом Дучићем, који га је и охрабрио да пише песме.23)

Дипломата

Почео је да ради 1902. године у Извозној банци, где се бавио „срачунавањем извоза жите и стоке”.24) Још док је радио као чиновник, почео је да објављује своје прве песме у Српском књижевном гласнику, које су се показале као веома добре.25) Затим је 1903. постављен за писара у Министарству финансија, а наредне 1904. пребачен је у Министарство иностраних дела,26) на одсек за пропаганду.27)

Милан Ракић као посланик у Риму (око 1930)

Јануара 1905,28) када му је било 28,29) оженио се Милицом (1884–1975), сестром свог друга из детињства Владете Ковачевића и ћерком министра, историчара и академика Љубомира Ковачевића, која је тада имала 21 годину. Милицу су савременици сматрали једном од најлепших жена Београда.30)

Маја 1905. постављен је за писара друге класе у Конзулату Краљевине Србије у Приштини. Пет месеци касније је постао вицеконзул у Скопљу, где је остао до октобра 1906. Затим се вратио у Приштину где је радио до јула 1907, када је постављен за дипломатског представника Србије у Солуну. У Приштину се вратио септембра 1908. где је остао наредне три године — испрва, годину и три месеца, у ранијем звању, а затим као шеф конзулата.31)

Од почетка своје каријере је радио као дипломата на делу Балкана, који је тада званично припадао Османском царству и био поприште зулума, сукоба комита и дипломатских игара завађених балканских суседа и великих сила.32) Његови извештаји су говорили о страдању српског живља, јер Турци нису имали снаге, нити су желели да га заштите, док су га Арнаути, одметнути од турске власти често нападали.33) Султанова идеја је била да Срба нестане како би султанат био миран. Убијани су први људи, учитељи, одвођени у тамнице, свакодневно је било мртвих.34) У исто време чете из балканских држава Грчке, Бугарске, Србије упадале су на подручје Османског царства и тајно пребацивале оружје својим људима.35)

Конзулат у Приштини, међу Турцима и Арнаутима је представљао једину заштиту Срба од прогона, потурчавања и угњетавања. Као млади конзул у Приштини, записао је да „нигде животне прилике нису биле тако бедне, а живот без дражи”, али да у његовој „души нигде није било тако слатко”, као тамо.36)

Као краљевском конзулу, радећи са својим сународницима, али и са Турцима, Арнаутима, дипломатским представницима Русије, Аустроугарске и Италије, себи је поставио три главна задатка:37)

Српски конзулат у Приштини отворен је новембра 1889. године. Кућа је била мала, али за Приштину ипак угледна. Налази се у главној улици, у непосредној близини војне болнице.38)
  • заштита православног српског народа од турског безвлашћа и арнаутске самовоље, од пљачки, убистава и насилног преверавања у ислам
  • национална, верска, просветна и привредна организација, очување достојанства и остварење вишевековне тежње Срба за животом у јединственој држави
  • припрема за војничко ослобођење од Турака и коначни повратак Косова и Метохије у Србију.

Обављао је дипломатске, али и недипломатске послове — сачекивао је султана, преговарао са турским беговима, арнаутским поглаварима и иностраним конзуларним представницима, састајао се са комитама, преносио оружје и муницију преко границе, а све то је радио са изненађујућом мирноћом, храброшћу,39) простотом и отменошћу,40) која је остављала утисак и изазивала неподељено поштовање.41)

Први је српски конзул коме је пошло за руком да се пробије до Пећи и Дечана.42) Посетио их је 1909. године, заједно са шураком Владетом Ковачевићем и пријатељем из детињства Војиславом Гарашанином, о чему је оставио следећи запис:43)

„Од како постоји конзулат у Приштини, постоји и тежња у његових чиновника да виде пределе у којима је највећи зулум арнаутски и највећи страдалници српски, које су и турске власти и природа усамили и раставили од осталих Срба. Пећ и Дечани били су за нас обетована земља о којој се сањало, али се у њу није приступити могло. Годинама су Турци стварали свакојаке заплете и незгоде, измишљали сметње и опасности, приређивали нападе Арнаута на српска насеља и убиства виђених Срба само да спрече представнике Србије да не дођу у те крајеве, да се не виде са тим изнемоглим и клонулим народом српским, да прекину ближу везу измеђ Србије и тих Срба, па да им на тај начин покажу да се Србија њих одрекла и да треба да се без роптања и без отпора покоре судбини. Отуда у српских чиновника природна жеља да савладају те потешкоће и да побију оно што Турци систематски годинама доказују.”

Добровољац

Октобра 1911. добио је унапређење и из Приштине је премештен у Министарство иностраних дела у Београду.44) Вративши се у Београд, који му је током боравка на Косову веома недостајао, остао је помало разочаран и збуњен променама које су се у њему десиле током његовог одсуства. Родни град му се учинио као страна и не­по­зна­та ва­ро­ш, људи су заборавили на бе­ду сво­га на­ро­да у Ста­рој Ср­би­ји, а стра­нач­ки прваци више окренули међусобној свађи.45) Мада је био начелник у Министарству, пријавио се као добровољац у четнички одред војводе Вука.46)

По ослобођењу, на челу чете47) је ушао у Приштину и најпре се упутио у конзулат, и потражио велико црквено звоно што је 1908. сакрио од Турака у подруму. Заједно са војницима га је окачио о грану у порти православне цркве и први повукао уже да звоном огласи ослобођење. О томе како се осећао тог дана својој жени је наредног дана 10/23. октобра 1912. написао у писму које је послао из Приштине:48)49)

„Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.”

А о историјском догађају доласка српске војске на Косово поље остало је записано његово сведочанство:50)

„Око мене војници попадали – љубе земљу! …. То ми је био највећи дан у животу”

Тада су поново изговорени стихови његове песме „На Газиместану”, као и више пута пре тога када је био конзул у Приштини и са пријатељима долазио на Косово поље.51)

Поново дипломата

Јован Дучић и Милан Ракић у Министарству иностраних послова у Београду, лето 1928.

У новембру 1912. српска влада га је послала да решава Призренску аферу.52)

Децембра 1912. године је био један од чланова српске делегације на Конференцији мира у Лондону између балканских држава и Турске, и био задужен за питање разграничења с Албанијом.53) Године 1914. постао је генерални конзул у Скадру, у који није отишао.54)

Први светски рат затекао га је у министарству у Нишу. Његова жена Милица се у то време налазила на лечењу у Давосу (Швајцарска).55) Наредне године је постављен за саветника посланства у Букурешту, затим 1917. био је отправник послова у Штокхолму, а 1918. посланик у Копенхагену. У периоду 1921—1927. био је посланик у Софији,56) где је чак и међу тада непријатељски настројеним бугарским народом, стекао личне пријатеље и остављао добар утисак. Министарство спољних послова га је 1927. послало у Рим, где је провео последње године своје дипломатске каријере.57) Већ на почетку службовања доживљавао је непријатности. И поред тога што се његов долазак у Рим тумачио као знак да краљевина Југословена намерава да ради на поправљању односа с Италијом, а страни званичници су га истицали као мирног, сталоженог и изузетно образованог дипломату, да би га понизили, на први разговор с италијанским диктатором Бенитом Мусолинијем, морао је да чека шест месеци, свакодневно покушавајући да га посети. Мада је имао негативан став према фашизму, све проблеме је покушавао да реши на миран начин. Краљ Александар Карађорђевић му је 1929. нудио место министра спољних послова, али је овај то одбио, пошто се одувек сматрао ближи опозиционим струјама. Због сукоба с министром иностраних послова је смењен и пензионисан 1933. године и остатак живота провео је у Београду, одбивши чак и понуду кнеза Павла Карађорђевића да се врати у дипломатију.58) Последње године посветио је Пен-клубу, међународном удружењу песника, есејиста и новелиста.59)

Смрт

Последње две године живота, мучио га је рак дебелог црева. Тегобе је имао и пре пензионисања, али није одлазио код лекара. Од исте болести је умро и његов отац (1890).60)61)62) Два пута је због тога одлазио на лечење и операције у Париз.63) Први пут је оперисан јуна 1936. и у Београд се вратио априла наредне године. Већ тада је знао да неће оздравити, али се увек држао достојанствено и није желео да га било ко жали.64) Крајем 1937. поново је почео да осећа болове, али се на то није пуно обазирао, све до марта 1938. када је поново отишао на операцију.65) Болест се касније пренела и на јетру, а имао је и проблема са плућима. Избегавајући да борави у Београду, где је имао много пријатеља, а имао их је и у Паризу, да га не би узнемиравали посетама,66) одлучио да се повуче у санаторијум „Сребрњак” у Сљемену, где је после 30 сати возом, допутовао 24. јуна 1938. Умро је у Загребу, неколико дана касније, 30. јуна 1938. године.67) У мртвачници на Мирогоју од њега су се опростили многи загребачки поштоваоци. Два дана касније, ковчег са његовим посмртним остацима је из Загреба пренесен у Београд, где је најпре стајао изложен у цркви Александра Невског, а затим је 3. јула уз све почасти сахрањен на Новом гробљу у Београду. На опелу, које је служио владика рашко-призренски Серафим Јовановић са девет свештеника је присуствовао краљев изасланик Тадија Сондермајер. Погребу је у име Друштва старих четника из одреда Воје Танкосића присуствовао Дуле Димитријевић, а присуствовао је и велики број нижих и виших официра, са начелником Генералштаба, у име Српске краљевске академије, испред цркве је говор држао њен председник Александар Белић. Говоре су држали још Сетислав Предић, начелник Министарства спољниих послова, Владета Поповић, као секретар Пен-клуба, Марко Цар у име Српске књижевне задруге и други.68)

СКА

За дописног члана Српске краљевске академије (Академије уметности) је изабран 18. фебруара 1922, а за правог члана(Академије уметности) 12. фебруара 1934. Није одржао приступну беседу за академика.69)70)

Одликовања

Добитник је следећих одликовања:71)

  • Орден Светог Саве првог степена
  • Орден Белог орла четвртог степена
  • Медаља Обилића за храброст
  • Италијанска круна првог степена
  • Бугарски орден за грађанске заслуге
  • Румунска круна првог степена и других

Књижевник

Написао је свега око педесетак песама. Почео је да их пише 1902. године у Српском књижевном гласнику, под псеудонимом „З”. Године 1904. издао је збирку песама која је имала веома добру критику. Године 1912. издао је збирку Нове песме са свим до тада објављеним песмама.72) У Српском књижевном гласнику, године 1904. писао је позоришни преглед73) и књижевне рецензије.74) Када је шест месеци после смрти своје сестре написао Опроштајну песму (1929), рекао је да више неће писати песме.75) Са Алексом Шантићем, спада у најуспелије песнике који су обновили српску родољубиву поезију.

Радећи на Косову као конзул написао је Косовски циклус,76) најлепши циклус српске родољубиве поезије,77) који је постао део националног осећања и програма. Састоји се од свега седам песама, а песма На Газиместану је тада чак постала и нека врста химне.78)

На Газиместану

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к’о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
и настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
што посљедњи бесте. У крвавој страви,
када труло царство оружја се маша,
сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,
да смо недостојни историје наше,
да нас захватила западњачка река,
и да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
јер пре нас ни поља ни кршеви голи
не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
неозарен старог ореола сјајем,
ја ћу дати живот, отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем.
79)

Симонида

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
80)

Очајна песма

Упиј се у мене загрљајем једним,
ко грозница тајна струји мојом крви,
репко стегни моје тело, нек се смрви,
и дај ми пољупце за којим жедним.

Као Хермес стари и с њим Афродита,
стопи се у мени страшћу твојом целом,
да сав изнемогнем под витким ти телом,
и да душа моја буде сита.

-Када помислим, драга, да ће доћи време
кад за мене неће постојати жена,
Кад ће чула моја редом да занеме,
и страсти да прођу као дим и пена,

а да ће, још увек, покрај мене свуда
бити месечине под којом се жуди,
и младих срдаца што стварају чуда,
и жена што воле и вољених људи,

вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
као бик погођен зрном посред чела
што у напорима узалудним пада
док из њега бије крв црна и врела

Упиј се у мене загрљајем једним,
ко грозница тајна струји мојом крви,
репко стегни моје тело, нек се смрви,
и дај ми пољупце за којим жедним.

У његову част

Награда „Милан Ракић” за највреднију књигу поезије објављену у претходној години је установљена 1938, на иницијативу песникове удовице Милице Ракић. Једно време награду је проглашавао Милан Грол, а од шездесетих година је додељује Удружење књижевника Србије искључиво својим члановима.за песничку књигу. Награда се састоји се од плакете и новчаног дела.81)

Литература

Спољне везе

1)
Јован Пејчић, 19. 10. 2012.
2) , 5)
Милан Грол, 16. 10. 1938, стр. 169
3) , 23) , 25)
Ксенија Светличић, 2001, стр. 3
4) , 7) , 21) , 27) , 30) , 32) , 34) , 39) , 41) , 63) , 67) , 76) , 78)
Мира Радојевић, 2010.
6) , 13) , 14)
Александар Белић, 1. 11. 1938, стр. 235
8)
Милан Грол, 16. 10. 1938, стр. 172
9)
Милан Грол, 16. 10. 1938, стр. 174
10) , 24)
Милан Грол, 16. 10. 1938, стр. 175
11) , 12)
Александар Белић, 1. 11. 1938, стр. 234
15) , 56) , 72) , 74)
Вељко Петровић, 1928, стр. 799
16)
Александар Белић, 1. 11. 1938, стр. 236
17) , 19) , 61)
Милан Грол, 1. 11. 1938, стр. 246
18)
Александар Белић, 1. 11. 1938, стр. 237
20)
Милан Грол, 1. 11. 1938, стр. 248
22)
Милан Грол, 1. 11. 1938, стр. 251
26) , 31) , 36) , 44) , 46) , 48)
Јован Пејчић, 1998.
28)
Милан Грол, 16. 10. 1938, стр. 177
29) , 43) , 77)
Јован Пејчић, 2008.
33) , 35) , 53) , 58)
Јелена Чалија, 29. 4. 2011.
37)
Бошко Обрадовић, 1. 10. 2008.
38)
Нова Искра, 1904, стр. 207, 219
40) , 42) , 47) , 49) , 54)
Милан Грол, 16. 10. 1938, стр. 178
45)
Јован Пејчић, 2007, стр. 5
50) , 51)
Борис Милосављевић, 20. 10. 2012.
52)
Јован Пејчић, 2007, стр. 6
55)
Милан Грол, 16. 10. 1938, стр. 179
57)
Милан Грол, 16. 10. 1938, стр. 168
59) , 68) , 71)
Политика, 4. 7. 1938, стр. 5
60) , 62) , 64) , 66)
Милан Грол, 1. 11. 1938, стр. 254
65)
Милан Грол, 1. 11. 1938, стр. 253
69)
Српска краљевска академија Год. 48 (1938) 149
70)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 277
73)
Милан Грол, 16. 10. 1938, стр. 167
75)
Милан Грол, 1. 11. 1938, стр. 243
79)
Косовски циклус
80)
прве две строфе, из Косовског циклуса
81)
УКС, Награде и признања
милан_ракић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/06 16:06