Кочина крајина, назив за војничку акцију Срба добровољаца — фрајкора (нем. freikorps), који су се за време Аустријско-турског рата (1788—1791)¹⁾ борили на страни Аустрије. Акција је добила назив по Кочи Анђелковићу, чији су се фрајкори на почетку истакли, наневши велики пораз Турцима.²⁾ Борбе су се водиле од Дунава до северних граница Нишке нахије.³⁾ Сматра се да је око 18.000 Срба учествовало у Кочиној крајини, чиме су стекли ратно искуство, које су касније применили у Првом и Другом српском устанку.⁴⁾

Кочина крајина је била саставни део ширег европског сукоба који је трајао од 1778. до 1792, у коме су учествовале Велика Британија, Данска, Шведска, Русија, Аустрија и Турска.⁵⁾

Споразумом између руске царице Катарине II и аустријског цара Јосифа II, утврђено је да при евентуалном сукобу са Турцима, Аустрији припадне западна половина Балканског полуострва. Турска је Русији објавила рат 13. августа 1787. године, на шта је Аустрија, као руска савезница објавила рат Порти 9. фебруара 1788.

Сви ратови које су Аустрија и Русија водиле против Турске, код Срба су будили наду у ослобођење од Турака и зато су редовно стајали на страну ових царевина.⁶⁾ И у овом рату, Аустрија је у великој мери рачунала на помоћ српског народа. Још пре објаве рата, организовано је слала своје људе у Србију,⁷⁾ како би сакупили информације о турској војној и одбрамбеној снази, коју су лако добијали од свештеника, кнежева и виђенијих људи, а вршили су и пропаганду мећу хришћанским становништвом под турском влашћу, тако да је доста људи прешло у Аустрију, како би се припремили за војне акције.⁸⁾ Страхујући за сопствени опстанак Турци су прибегавали насилном разоружавању народа у београдском пашалуку, што је такође изазвало прелазак великог броја војно способних људи у Аустрију.⁹⁾

На предлог мајора Михаила Михаљевића,¹⁰⁾ на територији Аустрије су формирани војнички кампови у којима су се увежбавале чете српских добровољаца и основане су доборовољачке једнице фрајкора,¹¹⁾ под командом аустријских официра,¹²⁾ у којима су Срби из Србије и Војводине пролазили кроз војну обуку, стицали знања из разних вештина, док су најбољи добијали подофицирска и официрска звања.¹³⁾ Истовремено у Србији, првенствено у Шумадији, формирани су оружани одреди и хајдучке дружине са по 50 људи.¹⁴⁾

И пре почетка рата, Срби су се припремали да на препад заузму Београдску тврђаву, али ови покушаји нису успели, а од људи који су учествовали у завери, 1787. формиран је први фрајкор под командом мајора Михаљевића и капетана Брановачког.¹⁵⁾ Један од најистакнутијих фракораца је био Коча Анђелковић, бивши трговац, родом из Пањевца код Јагодине, који је у лето 1787. пребегао у Ковин у Аустрији.¹⁶⁾ Коча се међу првима пријавио у добровољце.¹⁷⁾

Првих месеци рата, читав терет акције је пао на Србе, који су добили за задатак да припреме терен за главну аустријску војску.¹⁸⁾ Када је Аустрија објавила рат Турцима 1788, пошто, фрајкори раније нису успели да заузму Београд, одлучено је да се Београд опколи и изолује, како би се турској посади онемогућила војна помоћ и пошиљке у храни.¹⁹⁾ Још првог дана рата, Коча је с једном аустриском четом прешао Дунав у препаду на Смедерево, а одмах одатле се пребацио у Србију. Прикупио је добровољце, придружиле су му се већ раније формиране чете устаника из Србије,²⁰⁾ и повео их је у борбу против Турака.²¹⁾ Осим њега, вођа фрајкора је био такође трговац и авантуриста, Радич Петровић, који је први створио посебну српску чету, у чији су састав ушли Коча и тада млади сељак, трговац и хајдук, Карађорђе Петровић.²²⁾²³⁾ Карађорђе је такође раније пребегао с породидом преко Саве у село Јаково.²⁴⁾ На курсу се истакао и добио чин фелфебела (каплара). На почетку сукоба је постављен за заменика Радича Петровића и поверен му је задатак да формира одред хајдука који ће да дејствује у позадини турске војске.²⁵⁾

Коча је са својом четом успео да заузме Пожаревац, Паланку, Баточину и Крагујевац²⁶⁾ и да избије на Цариградски друм, чиме је Турцима затворио прилаз из Ниша и Видина.²⁷⁾ Захваљујући великим успесима, смелости и личном ауторитету, цела војничка акција, у којој се аустријска војска није много ангажовала, у народу је добила назив Кочина крајина. Његова чета је једно време бројала 500 људи.²⁸⁾

Фрајкори под командом Михаљевића и Брановачког су водили акције са аустријском војском, а ратовали су у западној и северноисточној Србији.²⁹⁾ На западу Србије, кнез Алекса Ненадовић је ослободио ваљевски крај од Турака и доспео све до Чачка. Као активни агитатор по западној Србији истакао се, у то време бачки владика Јован Јовановић, који је лично подизао народ на устанак. Са учешћем српских добровољаца аустријска војска, под командом Михаљевића је успела 16. априла да заузме Шабац.³⁰⁾³¹⁾ Поједини делови Михаљевићевих фрајкора су успели да продру и до Шумадије.³²⁾

Радич Петровић је вршио препаде у околини Београда. Одред Брановачког је ратовао у правцу Пореча, Брзој Паланци, Кладову, Неготину и око Тимока. Народ Хомоља је био под вођством Марјана Јовановића и успешно је контролисао простор између Пожаревца и Ћуприје.³³⁾

Кочи Анђелковићу је, после показаних успеха, стављено на дужност, да Турцима пресече везе између Ниша и Београда. Њему је то с доста среће и успевало једно време, имајући од својом командом 3.000 српских бораца, због чега је добио чин капетана и златну медаљу, али је после, пошто га је аустријска војска недовољно помагала, морао да се повуче пред надмоћнијим турским снагама, којима је снабдевање Београда било стратешки веома битно и због тога су Београд бранили по сваку цену. Српске чете нису биле довољно снабдеване, ни храном, што је дало повода осетном незадовољству и недисциплини, посебно пошто се увидело да Аустријанци неће улазити у борбу са Турцима, чак ни после очигледне турске намере да се пробију кроз моравску долину. Кочу су оптуживали да је самовољан и да неправедно дели плен.³⁴⁾

У 1788. години добровољачка војска је успела да ослободи већи део северне Србије, укључујући простор од Дрине до Тимока. Међутим, без помоћи Аустријанаца нису могли дуго да задрже цео тај простор под својом контролом.³⁵⁾ Аустријанци су међутим оклевали са својим планом, очекујући да ће се Руси супротставити главнини турске војске.³⁶⁾ Средином априла 1788. Дели-Ахмет је успео да разбије Кочу и да га натера на повлачење, све до Пожаревца.³⁷⁾

Уместо руске офанзиве дошла је турска. Почетком маја 1788. кренули су од Видина према Пожаревцу и прошли до Београда. Српско становништво се повлачило испред њих или се смиривало, а Турци су им се светили и веома их строго кажњавали, тако да је Београдски трг био је пун српског робља. Број српских избеглица у Аустрији се крајем јуна попео на 50.000 људи.³⁸⁾

Пошто је продор аустријских снага изостао, Коча је под притиском Турака, у јулу 1788. морао да пребегне у Банат и тамо се борио у саставу српско-банатског фрајкора.³⁹⁾ Пошто су потисли добровољачке чете из моравске долине и обезбедили Београд, у намери да пресеку евентуалну везу између Руса и Аустријанаца, Турци су у лето 1788. кренули са офанзивом на Банат. У офанзиви са аустријске стране, постизали су брзе и релативно лаке успехе. Издајом и кукавичлуком неких влашких одреда, 7. септембра 1788. Турци су заробили Кочу⁴⁰⁾ и његових шездесет сабораца,⁴¹⁾ код рударског места Брзаске и набили их на колац⁴²⁾ у оближњој Текији.⁴³⁾

Цео јужни Банат је тада заузет. Турци су успели да уђу и у Панчево, а њима су се придружили и непоуздани Власи. Заједно су учествовали и у освајању Неготинске Крајине, што је унело панику и међу Србима. Срећом, турска офанзива није дуго трајала, војска је убрзо малаксала. Не искористивши своје прве успехе. На јесен 1788. склопљено је примирје, које је трајало све до лета 1789.⁴⁴⁾

Децембра 1789. Аустријанци су одлучили да се повуку из Србије. Троношки архимандрит Стеван Јовановић, који је имао извесне везе са аустријским утицајним круговима, безуспешно се обраћао аустријским властима у Бечу, Будиму и Темишвару,⁴⁵⁾ покушавајући да се на преговорима уврсти и програм српске самоуправе који је раније утврђен на скупу српских старешина.⁴⁶⁾ Међутим, Аустрија је једино омогућавале исељавање Срба, како би попунили Војну границу. Мировним уговором у Свиштову, који је закључен 1791. Србија је враћена Турској, а емигрантима у Аустрији је признато подаништво,⁴⁷⁾ а султан је помиловао Србе који су учествовали у рату.⁴⁸⁾ Мир је склопљен не водећи рачуна о интересима Срба, њиховим жртвама у рату.⁴⁹⁾

Мада је кратко трајала⁵⁰⁾ и мада су Срби претрпели знатне губитке,⁵¹⁾ Кочина крајина је оставила дубок траг у свести српског народа и дала наду за ослобођење од турског ропства.⁵²⁾ Као и много пута раније у историји и овде су злоупотребљене српске тежње за слободом, у корист страних интереса. Мада несрећног краја, историјски је значајна јер је осведочила снагу устаничког покрета, који је донео краткотрајну слободу за којом се, генерацијама жудело. Донела је и сазнање да Србима нико други не може, и неће, донети слободу, до њих самих.⁵³⁾

Учешће Срба у Аустријско-турском рату, на страни Аустрије је било од великог значаја.⁵⁴⁾ На хиљаде људи прошло је војну школу.⁵⁵⁾ Борбе које су се водиле у Србији су прерасле у народни устанак већих размера и омогућиле су српским борцима да овладају војним вештинама и стекну искуство у извиђању непријатељске позадине, руковођењу одредима, извођењу опсада и освајању градова. На командним положајима се налазило 25 старешина, који су имали официрске чинове аустријске војске.⁵⁶⁾ Тако су на чело народа дошле личности из редова обор-кнежева, свештеника и угледних Срба, међу њима Алекса Ненадовић, Радич Петровић, Карађорђе Петровић,⁵⁷⁾ Васа Чарапић. Осим аустријских фрајкора, у Србији су ратовали и хајдуци. Они су током рата пролазили кроз све делове Београдског пашалука и успостављали везу и сарадњу са нахијским кнежевима и угледним људима, чиме су утрли пут будућим заједничким акцијама.⁵⁸⁾

• Б. Субашић, Српски јунак који је ратовао против Турака, после 210 година биће сахрањен, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 13. 2. 2014.
• Петко Луковић, Четрнаестовековна борба за слободу, уредник Иђрис Ћејван, Војни музеј, 1968.
• Владимир Ћоровић, Историја српског народа I - Кочина крајина, уредник Зоран Стефановић, 2001.
• Владимир Ћоровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1927, стр. 366
• Владимир Мереник, Србија и Срби у односима великих сила од XVI века до 1839, Исторјиски музеј Cрбије, Галерија САНУ, Београд, 2004, ИСБН 8670253682
• Дани Кочине крајине, РТС, 12. 9. 2009.
• Момчило Павловић, Савремена историја Србије - радни материјал за студенте, Универзите у Београду Факултет безбедности, Београд, 2014.
• Миливоје Станковић, Први шумадијски партизански одред, Народна књига, Београд, 1983.
• Миодраг Недељковић, Ко су Шумадинци - У чети Коче капетана, Глас Јавности, број 27, 6. 4. 2001.
• Петко Луковић, Четрнаест векова борби за слободу - Наши народи од продора Турака на Балканско полуострво до краја Првог светског рата, Војни музеј у Београду, 1968.

Kocina krajina