Најстарији археолошки налази на широј територији Суботице потичу са обале језера Лудаш, још из периода последњег леденог доба. Међутим у непосредној близини града постоје налазишта и из периода неолита, бакарног и бронзаног доба. Известан број налаза говори и о присуству Скита, Дачана, Гота, Хуна и Авара на овим просторима. У времену када се мађарска племена насељавају на територију Карпатског басена, затичу на овим просторима словенске народне групе.¹⁾

Суботица се у писаним документима први пут помиње 7. маја 1391, али сигурно је да је место старије. Утврђено је да су људи на овом простору живели још пре три хиљаде година. Судбину овог места битно је одређивао положај на путу између Европе и Азије, а историјски на граници две сукобљене силе - Угарске и Турске.

У честим и великим сеобама у ову војну крајину дошли су многи народи: Срби, Мађари, Немци, Словаци, Јевреји, Буњевци, Грци … Често су се мењали господари а и име града. Од првог - Zabatka 1391 - промењено је по неким изворима више од 200 назива, али су најкарактеристичнија имена Szent-Maria, Maria-Theresiopolis, Maria Theresiastadt, Szabadka и Суботица.

Изграђена на раскрсници путева, овај је град често био место бурних историјских догађаја. Зато је ердељски војвода Јанош Понграц од Денгелега овде 1470. подигао тврђаву, али ни она није успела да одоли људима и времену. Од ње су до данас остали трагови на унутрашњем зиду торња Фрањевачке цркве.

Полу-легендарна личност суботичке прошлости је српски цар Јован Ненад, који се јавља после пораза мађарске војске од Турака на Мохачу 1526. године. Његову тајанственост увећавала је чудна црна пруга која му се пружала од слепоочнице до стопала ноге, због чега су га и прозвали Црни. Он је потиснуо Турке из Бачке и ту основао своју кратковеку словенску државу, која је поред Бачке укључивала северни Банат и мали део Срема. Прогласио се царем, а Суботицу изабрао за престоницу. Погинуо је 1527. у сукобу са угарском властелом. После четири века, на годишњицу његове смрти, у Суботици му је на главном тргу подигнут споменик који је 1941. срушио мађарски окупатор, а обновљен је и поново постављен 1991.

Турци су Суботицу заузели 1542. године и владали њоме до 1686. када је Суботица постала део Хабзбуршке монархије.

Привилегијом из 1743. године Марија Терезија прогласила је Суботицу слободном коморском вароши, за шта су Суботичани даровали царици 150 коња. За одану службу суботичких граничара хабзбуршком двору, Марија Терезија прогласила је Суботицу 1779. слободним краљевским градом. За ову важну одлуку Суботичани су поклонили царици пет хиљада златника и платили откуп 166.666 форинти. Статус слободног краљевског града донео је Суботици већу аутономију и ново име - Maria-Theresiopolis. Од те године почиње плански и убрзанији развој града.

У време Војводства Србије и Тамишког Баната, између 1849. и 1860. године, у строго централизованом систему, пажња се ипак посвећивала и култури. Овде је 1853. изграђено позориште и многе квартовске школе.

После аустро-угарске нагодбе 1867, све до 1914. године, у Суботици се убрзано развија грађанско друштво, а значајан је и развој самог града.

Према аустроугарском попису становништва из 1910. године, град је имао 94.610 становника. По матерњем језику:

• мађарски: 55.587 (58,75%)
• буњевачки: 33.208 (35,1%)
• српски: 3.514 (3,71%)
• немачки: 1.918 (2,03%)

Суботица се у модеран средњоевропски град развила крајем XIX и почетком XX века. За непуне две деценије, једне у XIX и једне у XX веку, град је доживео изузетан урбани, индустријски, градитељски и културни процват. Бржи развој заната, индустрије и трговине подстакнут је још 1869. доласком првог воза а убрзан узградњом електричне централе 1896. и трамвајским саобраћајем 1897. Зачетке данашње модерне индустрије налазимо крајем прошлог века: предузеће за извоз меса „Хартман и Конен“ с првом хладњачом у земљи, прву суботичку фабрику сумпорне киселине и вештачког ђубрива „Клотилд“ основану 1904, браћа Руф су 1917. почели производњу бомбона, индустрија електричних мотора „Север“ основана је 1923.

Прва средња школа, претеча гимназије, отворена је у Суботици 1747, музичка школа 1868, дом за старе 1766, Палић постаје лечилиште 1845, прва штампарија основана је 1844, прве новине изашле су 1848, прву биоскопску представу приказао је овде Анђело Бјанки из Печуја 1899, а Александар Лифка отворио је први стални биоскоп 1919. Ђуро Стантић освојио је прву олимпијску медаљу у Атини 1896, а Иван Сарић полетео је авионом сопствене конструкције 1910.

Крајем Првог светског рата српске и француске јединице ушле су у Суботицу 13. новембра 1918. На великој народној скупштини у Новом Саду, 25. новембра 1918. проглашено је уједињење Баната, Бачке и Барање са Краљевином Србијом, док је коначна граница нове државе утврђена у Тријанону 4. јуна 1920. Једна од централних личности овог значајног догађаја био је Блашко Рајић, жупник из Суботице.

Почетком Другог светског рата, 12. априла 1941, Суботицу су окупирали мађарски фашисти, а ослободили су је 10. октобра 1944. Суботички партизански одред и јединице Црвене армије. У завршним борбама на железничкој станици погинуо је командант Одреда, Јован Микић Спартак, југословенски репрезентативац и рекордер у атлетици.

• Суботица
• Град Суботица

Istorija Subotice