Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
историја_зрењанина

Историја Зрењанина

Хронологија важнијих историјских догађања

Насеље Бечкерк се први пут спомиње у повељи Будимског каптола 10. јула 1326. године, а посетио га је 30. септембра 1398. године, мађарски краљ Жигмонд. Он је предао Бечкерк, на управљање, српском деспоту Стефану Лазаревићу 1403.

У оквиру припреме одбране од турског продора на север, 1528. године, завршена је градња бечкерачке тврђаве, али је Бечкерк ипак заузео Мехмед-паша Соколовић 25. септембра 1551. године. То је био почетак 165-годишњег турског владања Бечкереком, чак га је у томе периоду посетио и турски султан Мустафа Други (18. август 1696). Бечкерачка тврђава је срушена 1701. године, по основу Карловачког мира, а турска владавина је завршена уласком у град аустријског принца Александра од Витемберга 1717. Те исте године је извшен први попис становника у Бечкерку, уписано је да у њему живи 787 људи. Наредне, 1718. године, почела је интезивна колонизација немачког становништва у Бечкерк. Шпански досељеници су 1737. назвали град Нова Барцелона, а наредне 1738. у граду је завладала велика епидемија куге, пожар је уништио већи део града, 30. јула 1807. Градски житни магацин је адаптиран у позоришну салу 1839. године, данас најстарију у Србији, а 1846. почела је с радом гимназија.

Изграђеном железничком пругом су повезани градови Бечкерк и Кикинда, 1883. године, а пругом уског колосека до Жомбоља 1898. То је до недавно била посебна атракција, да је железничка пруга пролазила кроз градску средину.1)2)3)

Велики и мали гвоздени мост (ћуприје), преко реке Бегеја, саграђени су 1904. године.

Током Првог светског рата, од 1914. до 1918. године, није било већих борбених дејстава и разарања. За Бечкерк је рат завршен 17. новембра 1918. годдине, уласком српске војске у град. Управна власт Торонталске жупаније прешла је у руке Српског народног већа, 18. новембра 1918. године. Из оданости и захвалности је подигнут споменик Краљу Петру Карађорђевићу у центру града, 1. децембра 1926. године, а 18. новембра 1935. рраду је промењено име у Петровград.

У Другом светском рату у Петровград су ушле немачке окупационе снаге 14. априла 1941. године и почео је терор и бруталност полицијских снага састављених од фолксдочера над Јевријима, Ромима и Србима, посебно припадницима комунистичком покрету отпора. Та власт је једино срушила Синагогу - једини је то порушен значајнији објекат у граду, а граду су вратили име Бечкерк. Град је ослобођен 2. октобра 1944. године, уласком једница Црвене армије и партизанских одреда. Граду је дато име Зрењанин 2. октобра 1946. године, а на Тргу слободе је 1952. споменик Жарку Зрењанину - учи је открио лично председник ФНРЈ Јосип Броз Тито.

У току агресије НАТО на СРЈ, Зрењанин је поштеђен од разарања.

Новом територијалном организацијом Републике Србије, Зрењанин је добио статус града, 24. марта 2007. године.4)5)6)

Називи

Називи града су се мењали кроз његову историју, под националним и политичим утицајем појединих народа и политичке превласти. Назив Бечкерек му је био шест векова, од првих писаних трагова до 1935. године, Петровград у периоду 1935—1941. па враћено у предходно у периоду немачке окупације, у периоду 1941—1944. После Другог светског рата, град је добио име Зрењанин, 1946. године, по народном хероју Жарку Зрењанину. Зрењанин је познат по још неким називима на другим језицима и од других народа: мађ. Nagybecskerek, нем. Großbetschkerek, рум. Becicherecu Mare и Нова Барцелона.

Назив Бечкерек се помиње у дипломи коју је издао будимски каптол 10. јула 1326. године (10. Монографија Зрењанин, Зрењанин 1966. стр. 21). Овај назив, види се и на плану града с краја 17. века (Архивска грађа, свеска 2, Зрењанин 1954. стр. 4), а у повељи Марије Терезије, аустријске царице из 1769. године, стоји само Бечкерек, без префиска Велики. Нема података када је добио префикс Велики или Грос Бечкерек, на мађарском језику. Познато је да се Мали Бечкерек налазио у североисточном делу Торонталске Жупаније, недалеко од Темишвара. Постоји неколико тумачења и теорија о пореклу овог имена.

Овај назив града је промењен на предлог градског већника и народног посланика др Тоше Рајића, на седници градског већа одржаној 29. септембра 1934. године, у назив Петровград, у знак захвалности краљу Петру, за ослобођење и уједињење. Наредне године, 5. марта 1935. године, указом краљевских намесника, град званично добија име Петровград (Иаж , ГПП 1934-1935. бр. 22756 и 545). Овај назив ће град кратко време носити, пошто немачком окупацијом Баната долази до промена имена насељених места. Градско већа Петровграда на седници, 18. новембра 1941, доноси одлуку да се промени назив града у Грос Бечкерек. Међутим , већ следеће године, 22. априла 1942, намесник подбана за Банат наређује да се град зове само Бечкерек, зато што „Немци нису у претежној већини у том граду“. Градска управа је инсистирала да остане назив Велики Бечкерек да би се разликовао од назива Мали Бечкерек северно ад Темишвара (Иаж ГЗ . Бр . 6103/1942). На крају је уредбом министарског савета, 18. марта 1943. године, када су промењени називи и осталих већих градова у Банату, званично проглашен назив у Бечкерек (СИ. новине бр . 25/1943).

Са ослобођењем града, 2. октобра 1944, незванично се враћа назив, Петровград и биће у употреби до прославе друге годишњице ослобођења, 2. октобра 1946. године, када се званично уводи назив Зрењанин по народном хероју Жарку Зрењанину, то име носи и данас.7)8)9)

Карактеристике, кроз историјски период

Архивска документација о прошлости града Зрењанина је доста уништена или се налази у архивима суседних земаља. Град је настао у централном делу Баната на реци Бегеј. Тешко је утврдити када се то догодило. Најстарији писани извор који помиње име Бечкерек налази се на дипломи коју је издао будимски каптол 10. јуна 1326. године (1. Монографија Зрењанина, Зрењанин 1966. стр. 21), а 1331. године, постоји податак да се већ у Бечкереку одржао вашар (2. Монографија Зрењанина, Зрењанин 1966. стр. 21). Из једног историјског извора који датира из 1333. године, а који говори о скупљању папског десетка, може се закључити да је Бечкерек у то време био осредње село (3. А. Станојловић, Петровград 1938, стр . 31 , 132). Медутим, на основу археолошких података произилази да је град имао становнике још у праисторији, тачније, у неолиту.

Мочваре, ритови и влажна клима овог подручја свакако да није пружала повољне услове за стално настањивање. Река Бегеј, на чијој обали је почело да се формира село Бечкерек, често је меандрирала и за собом остављала мочваре баруштине и легло зараза. Тако је подручје насеља било подељено водом Бегеја на три острва и два полуострва, што може да се види из сачуваних мапа из 17. века (4. Архивска грађа свеска 2, Зрењанин 1954. стр. 4). У првој половини 15. века у једном спису будимског каптола већ постоји податак да је Бечкерек варош, што говори о економском напредку овог насеља (5. Монографија Зрењанина, Зрењанин 1965, стр. 23).

Долазак првих избеглих досељеника из Србије, био је знак да је и овом подручју запретила опасност од турских освајача. Новостворене околности приморале су угарског краља Зигмунда да придобије српског деспота Стевано Лазаревића за вазала и да с њим склопи споразум о предаји му на управу неких посада, међу којима и варош Бечкерек (Монографија Зрењанина, Зрењанин 1966 стр. 23). Све чешћи упади турске војске у банатску равницу остављали су за собом пустош и сејали су страх, што је приморало становнике Бечкерека да подигну утврђење, односно бедем, камену ограду и стражарске куле. Међутим, добро опремљену војску Мехмед - паше Соколовића није спречила оваква заштита града, освојили су тврђаву и град, 1551. године. Тако да су Турци господарили градом око 150 година.10)11) Турци су поседовали тврђаву све до њеног рушења 1701. године, а протерани су из Бечкерека 1716. од стране аустријске војске.12)13) Након тога, Аустрија приступа колонизацији ових крајева насељавајући Србе из Потисја, Мађаре и Немце, а нешто касније и Французе, Шпанце и Италијане.14)

Привредни успон Бечкерека почиње средином деветнаестог века. Прва основна школа отворена је 1722. године, а прва пивара је основана 1745. године. Бечкерек је постао трговиште и повељом Марије Терезије добио је Магистрат 6. јуна 1769. године. Исте године почела је са радом прва болница, док је прва апотека основана 1784. Латинословенска школа је основана у Бечкереку 1795. године, а прва гимназија 1839. када је изграђена и зграда позоришта. Пет година касније, 1844, почела је са радом прва банка. Прва штампарија је основана 1847. године, прве локалне новине у Бечкереку штампане су 1851. године, а Српска читаоница је основана 1864.15)16)

Први светски рат је донео нове недаће Бечкеречанима: ратовање за аутстријску монархију на фронтовима према Србији, Русији и Италији, без разарања града. Под аустријском и аустроугарском влашћу Бечкерек је остао све до 17. новембра 1918. године, када је српска војска ушла у град на челу са бригадиром Драгутином Ј. Ристићем. Вишенационална Аустријска монархија, крајем рата се распала. Управу над градом преузима Српско народно веће, чији је председник био др Славко Жупански. У оквиру новостворене Краљевине СХС, град наставља свој вишенационални живот. Убрзо је почео да се еконамски опоравља од последице рата, па је тако оснавано деоничарско друштво за прераду вуне, још једна фабрика намештаја, а многезанатске радионице мењају власнике и добијају обележје индустријских предузећа. Тако град између два светска рата има око 20 индустријских предузећа са око 33.000 становника. На седници градскаг представништва, одржаној 26. марта 1925, посланици одлучују да се град уврсти у ред муниципалних, што значи да има самосталну градску управу, независну од жупаније. Укинута је Торонталска жупанија 1928. године, па је тако град 1934. постао „градска општина“.17)

У Другом светском рату фашистичка машина, 14. априла 1941, захватила и заузела је и Бечкерек. Убрзо по окупацији Баната и распарчавању Краљевине Југославије, немачке окупационе власти организују Управу за Банат са седиштем у Бечкереку. Да би зауставили отпор грађана и формирање ослобадилачког покрета, фашисти 1942. оснивају логор у граду, кроз каји је прошло око 10.000 родољуба, мучени на најсвирепији и монструознији начин. И поред свега, грађани Бечкерека и његовог окружења, све време окупације, на разне начине су пружали отпор, организују „Петровградски партизански одред“, који ће, уз помоћ Црвене армије, 2. октобра 1944. године ослабодити град.

Шпилера је судбина довела у Бечкерек, где је добио задатак да организује рад фашистичке, окупаторске полиције. Он се у таквим задацима сналазио изванредно, па је убрзо постао страх и трепет у читавом Банату са својом суровошћу и посвећеношћу уништавања сваког отпора према окупатору и фашизму. У то време Банат је формално био прикључен Србији, али готово сву власт у својим рукама имали су тамошњи Немци (фолксдојчери) који су се готово сви ставили у службу Хитлера. Подаци говоре да је већ раније готово 90% Немаца у Банату било укључено у Културбунд. Очекујући сличан положај, на њихову страну дао се и добар део Мађара и домаћих издајника. Како се већина осталог становништва одазвала позиву КПЈ, политичка слика Баната у то време је била врло сложена са многим, снажно израженим супротностима. Фашистима је управо требао човек као Шпилер, који је носећи се својим нељудским разлозима, вођен мржњом према свему што је било комунистичко, потпуно посветио полицијском позиву за потребе фашизма. Убрзо је постао највећи злочинац у Банату.18) Оно по чему је Шпилер посебно остао упамћен у Банату била је његова немилосрдност, бруталност и садистички начин испитивања ухапшених. Није стога чудо да је његово злочиначко деловање Комисија за испитивање ратних злочина оквалифицирала најтежим речима. Речено је: „да је најокрутнији и најсвирепији полицајац којег је Банат запамтио; највећи крволок, садиста, мучитељ и инквизитор слободољубивог банатског становништва“.

Главни Шпилеров циљ, у то време, био је хапшење Жарка Зрењанина и Жарка Туринског. Откривање и ликвидација Жарка Зрењанина Уче, секретара ПК КПЈ за Војводину, новембра 1942, десили су се готово случајно, због издаје једне жене, али је и у овој акцији учествовао Шпилер. Уз помоћ свог агента Грујића, Шпилер је успео да ликвидира читав Окружни комитет КПЈ за северни Банат. Најпре је у новембру 1942. убијен Бора Микин, а почетком јануара 1943. године Жарко Турински. Обојица су, приликом хапшења, пружили отпор полицији и погинули су. Турински, који је био секретар Окружног комитета, приликом хапшења је, у Бечкереку, успео да рани Шпилера у десну руку.

Поред хапшења истакнутих комуниста, Шпилер је руководио акцијама чишћења терена и блокадама насеља у свим крајевима Баната. Фебруара 1942, читавих 13 дана, од 13. до 25. фебруара село Кумане је било поприште дивљања његових полицајаца. Тада је убијено и рањено 9 партизана, а укапшено је око 200 људи, под оптужбом да су јатаци партизана. Извршио је дводневну блокаду села Војвода Степа, Александрово, Банатско Карађорђево и Кларију, јуна 1943. године и ухапсио 44 љиди. Јануара 1944. извео је четвородневну блокаду села Вишњићево и ухапсио 166 људи, а у марту је поново извршио блокаду Карађорђева и Александрова и ухапсио 87 људи. Шеф градске полиције у Бечкереку, злогласни Јурај Шпилер, био је изузетно репресиван према карађорђевчанима.19)20)21)

Као ратни злочинац, Шпилер је после рата осуђен и усмрћен вешањем.22)

Данас је Зрењанин центар истоимене општине са 22 насељена места . Простире се на површини од 1.326 km², а према последњем попису становништва из 2011. године у општини живи 122.714 становника. У самом граду живи 75.743 житеља, припадника 25 народа и националних мањина. Зрењанин је седиште Средњебанатског округа и значајан је економски, политички, административно - управни, здравствени, образовни, верски, културни и спортски центар у Републици Србији.23)24)

Сродни чланци

1)
Још у претпрошлом веку, тачније 1898. године велепоседник Андрија Чекоњић је изградио пругу уског колосека, чије су шине једна од друге биле удаљене 76 сантиметара. Пруга, дугачка 60 километара, повезивала је 11 насеља, а поред ње су касније никла још три настањена добровољацима у Првом светском рату, колонистима — Александрово, Банатско Карађорђево и Војвода Степа. Воз „ћира“ је ишао од данашњег Зрењанина до Жомбоља, а када је ово место припало Румунима, дограђен је крак од Српске Црње до Радојева, насеља на самој граници. Ако је неки воз требало звати „романтичним”, онда је то био тај. По селима и граду, на њега су се „вешали“ путници, а пошто је ишао споро, за то и није требала нека посебна вештина. Кажу да се не памти да је неко пао под точкове овог воза и да се повредио. Овај воз су Лале дуго звале „ајзлибан“. Мала пруга и воз „ћира“ омогућили су и сиротињи, која није могла да преже коње за дуга путовања и да одлази у град, да се школује, а касније, када је дошло до индустријализације, да се запошљава у фабрикама. Историчар Нада Борош на прво место ставља економски значај пруге и воза: „За време кишних дана путеви су у Банату готово били непроходни, а запреге под теретом су тонуле у блато. Нова саобраћајница омогућила је паорима да довозе јечам у пивару, репу у шећерану, а касније и кукуруз у скробару, о пшеници, воћу и поврћу да се и не говори“.
2)
„Povodom 130 godina pruge Velika Kikinda – Veliki Bečkerek”, Jovan Čudanov, Povodom 130 godina pruge Velika Kikinda – Veliki Bečkerek, 18 jul, 2013.
3)
„Малом пругом кроз Велики Бечкерек”, Ђуро Ђукић, Малом пругом кроз Велики Бечкерек, 28. 8. 2011.
4) , 7)
Зрењанин кроз историју
5)
„BEČKEREK - PETROVGRAD - ZRENJANIN”, BEČKEREK - PETROVGRAD - ZRENJANIN
6)
„Istorijat Zrenjanina”, Istorijat Zrenjanina
8)
„O NAZIVU GRADA”, O NAZIVU GRADA
9)
„Ime grada”, Ime grada
10)
За период владавине Турака, од 150 година, град Зрењанин није сачувао ни један докуменат, па се тај период проучава на основу архивске документације цариградског архива.
11)
„DOKUMENT - SVEDOČANSTVO NAŠE ISTORIJE”, DOKUMENT - SVEDOČANSTVO NAŠE ISTORIJE
12)
Легенда о Лалама: После победе трупа Марије Терезије над турцима, негде у Бачкој уприличена је велика војничка смотра. Постројени пред царицом стајали су прекаљени борци - граничари из Бачке и Срема. Долазак Банаћана био је несигуран, јер набујала Тиса није дозвољавала прелазак у Бачку. Примивши рапорт, Марија Трезија је обишла војнички строј, поздрављајући их и делећи им одликовања. Долазак Банаћана на ту прославу, у том тренутку, изненадио је високе официре и царске достојанственике, јер одликовања за њих нису била припремљена. Видевши да нема припремљене гвоздене колајне, царица се није збунила већ је скинула свој скупоцени, златни царски ланац, на коме је у облику привеска била прекрасна лала (цвет који је симболизовао лепоту, хармонију и богатство). Са задовољством је пришла банатском најстаријем официру и ставила му ланац с привеском око врата. За време ручка, након смотре, љубоморни војници и официри исмејавали су Банаћане, ословљавајући их - Лалама. Од тада до данас Банаћани остадоше Лале.
13) , 16) , 24)
Istorijat Zrenjanina
14) , 15) , 17) , 23)
BEČKEREK - PETROVGRAD - ZRENJANIN
18)
У домаћој ТВ серији „Салаш у малом риту“, лик „Шицерa“ је драматизовани лик Шпилера.
19)
„JURAJ ŠPILER”, Branislav Božović, JURAJ ŠPILER
20)
„Banatsko Karadjordjevo”, Banatsko Karadjordjevo
21)
Ђорђе Момчиловић, Под једном заставом, Нови Сад, 1968.
22)
JURAJ ŠPILER
историја_зрењанина.txt · Последњи пут мењано: 2021/07/10 23:28