Данашњу јужну Далмацију населили су Срби већ у доба сеобе на Балканско полуострво, а у сјеверну Далмацију почели су прелазити од 10. вијека. У 14. вијеку јављају се већ и три православна манастира: Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), које су помагали и српски деспоти из Сријема 1494. године. Главна сеоба Срба у сјеверну Далмацију била је у 16. вијеку. Њу су извели Турци послије 1540. кад су освојили ту област, да населе пусте земље, пошто су се многи Хрвати пред Турцима уклонили на острва и у Италију.

За вријеме Турака Далмација је, с Ликом и Крбавом, сачињавала клишки и лички санџакат Босанског пашалука. Стога је и Српска православна црква у сјеверној Далмацији, послије обновљења Пећке патријаршије, дошла под власт дабробосанског митрополита, као патријархова намјесника — егзарха. Ради тога је митрополит из Бање у Дабру пренио крајем 16. вијека своју столицу у западну Босну, а нарочито у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. У самој Далмацији био је и даље, као и раније под Угрима, замјеник митрополитов игуман манастира Крке, кога су бирали представници цркве и народа, а епископ производио у чин. Над Боком Которском и јужном Далмацијом водили су и даље духовни надзор епископи зетски и захумски, а главно средиште црквено-народног живота постао је манастир Савина.

У приморским градовима и на острвима, а нарочито на острву Хвару, било је тада још понешто православних Срба, али много више Грка. Сви су они од 1420. били под млетачком влашћу, па су Млечићи за њих поставили нарочитог епископа у Млецима, с називом архиепископа филаделфијског, који је био подвргнут цариградском патријарху. Млетачка република је настојала, да све своје поданике, Србе и Грке, поунијати, те су у православним црквама дизани римокатолички олтари. Тако је било у Задру, Шибенику, на Хвару и у Трогиру. Затим су те цркве претворене у латинске.

Кад је 1699. и 1718. године сва данашња Далмација дошла у руке млетачке, сва српска црква у Далмацији и Боки Которској одузета је испод власти пећког патријарха и преданагрчком млетачком архиепископу, који је баш у то доба примио унију с Римом. Срби у Далмацији нису се хтјели одрећи свога патријарха, те су они у Боки све до почетка 19. вијека признавали за свог духовног старјешину цетињског митрополита, а Шибеничани су успјели, да у сјеверној Далмацији управља српском црквом, бар неко вријеме, пребјегли у Далмацију митрополит херцеговачки Саватије Љубибратић. За то је вријеме и пећки патријарх Мојсеј Рајовић (1712—1725) једном успио, да лично дође у Далмацију.

Но, убрзо послије Саватијеве смрти прогнали су Млечићи његова синовца и насљедника Стевана, који се као епископ био настанио у манастиру Драговићу. Отада Млечићи нису више дали далматинским Србима епископа, те су се они по потреби, и против воље власти, обраћали епископима у Хрватској, Славонији и Босни. Чак су православни Далматинци 1750. године сами изабрали себи за епископа проту бенковачког Симеона Кончаревића. Њега је, по наредби пећког патријарха, рукоположио за епископа дабробосански митрополит, али су га млетачке власти прогнале, те је управу црквом и даље водио архимандрит манастира Крке, а духовне су послове обављали епископи из Хрватске и Славоније. Послије дуге борбе, устанака и руске интервенције, укинут је 1780. године у Млетачкој републици закон да православни морају признавати унију, а српска црква у Далмацији потчињена је поново обновљеној грчкој епископији у Млецима, која је добила надлежност и над свима православнима по Истри и Боки.

Године 1790. умро је посљедњи грчки епископ у Млецима, а Далмација је 1797, миром у Кампоформију, постала аустријска провинција. Међутим, и Аустрија није хтјела да призна изабраног српског епископа Ивковића за Далмацију, те је и опет сва српска црква у Далмацији потчињена римокатоличким бискупима, и ако је архимандрит Герасим Зелић признат за духовног управитеља њеног.

Миром у Пожуну 1805. изгубила је Аустрија Далмацију и њени господари су постали Французи. Они су одмах издали закон о вјерској трпељивости. По жељи православних Далматинаца Наполеон је већ 1808. потписао рјешење да се у Далмацији има установити самостална српска епископија, конзисториј и богословија о државном трошку. Године 1810. постављен је за првог далматинског епископа Венедикт Краљевић, пребјегли епископ из Босне. Сједиште му је одређено у Шибенику, а потчињене су му и српске општине у Истри, Пули и Пероју, које су у 16. вијеку населили Срби из данашње Црне Горе. За епископског намјесника у Боки постављен је архимандрит Герасим Зелић.

Кад је 1814. године Аустрија поново добила Далмацију и Истру, она је оставила уређење српске цркве у тим областима онако како је било уведено за вријеме Француза, али су њени управници опет покушали да проведу унију. За унију су они задобили чак и епископа Краљевића (1810—1827). Представници народни, чим су то осјетили, отпочели су енергичну обрану, и кад је Краљевић 1820. довео из Галиције унијатске свештенике Русине, да отворе богословију у Шибенику, хтио је народ убити епископа, и притом је погинуо један од доведених професора (1821). Венедикт Краљевић је послије тога морао напустити Далмацију и 1827. пензионисан је.

Ускоро затим, 29. децембра 1828, дошла је српска црква у Далмацији под духовни надзор карловачког митрополита и отпочела је мирнији живот и развитак, иако је имала и сада да издржи борбу с унијом. Краљевића је наслиједио епископ Јосиф Рајачић (1829—1834), потоњи патријарх у Карловцима. Он је успио да оснује богословију у Шибенику (1833), али је, због снажног опирања унији, премјештен у Вршац. За њим је дошао за далматинског епископа Пантелејмон Живковић (1834— 1836), а кад је и он морао да оде, управљали су црквом разни архимандрити, намјесници карловачког митрополита (1836—1843). За то вријеме пренесено је сједиште епископа из Шибеника у Задар (1841). Ускоро затим дошао је за епископа Јеротеја Мутибарића (1843—1853), који није успио да оснује консисториј, иако је 1849. проглашена у Аустрији равноправност вјероисповијести, и знатан се дио унијата повратио у православље.

Устројство православне далматинске цркве успјели су да изведу тек др Стефан Кнежевић (1853—1890) и др Никодим Милаш (1890—1910), два врло заслужна јерарха српске цркве. Године 1870. основана је за Боку и Дубровник посебна епископија, са сједиштем у Котору, а 30. марта 1874. године обје далматинске епископије (у Задру и у Котору) ушле су у састав нове Буковинско-далматинске митрополије. Дотле је српска црква у Далмацији била самоуправна, а само је била у духовној зависности од Карловачке митрополије.

Послије ослобођења 1918, пошто је Задар потпао под Италију, сједиште далматинског епископа премјештено је у Шибеник док се у Сплиту не сазида српска црква и не уреди владичански двор.

Године 1920. било је парохија у цијелој Далмацији 106 (57 у сјеверној), са 298 цркава (од којих су само 83 у бившој Задарској епархији). Свештеника око 80, које су постављали епископи, у споразуму с консисторијем. Манастира 8 у Боки, 3 у сјеверној Далмацији (Крупа, Крка и Драговић). Калуђера око 35 и то већином по парохијама, због оскудице у парохијском свештенству. Православних Срба у цијелој Далмацији било је 114.703, од којих је 88.255 у сјеверној Далмацији, у Шибеничкој епархији. Под ову епархију потпадали су и сви православни Срби у Бечу, Трсту, Пули, Пероју и Задру.

После 1920. епископи су били: Данило Пантелић (1921—1927), Максимилијан Хајдин (1928—1931) и Иринеј Ђорђевић (1931—1952).

Током Другог светског рата већи део епархије припао је злогласној НДХ, па су српски живаљ и српска црква тешко страдали. Већина цркава и манастира била је намерно уништавана, а црквена имовина разнашана.

Ни после рата нису дошла много боља времена. У време СФРЈ утицај цркве био је ограничен, што се посебно осетило у епархијама које су тешко страдале током Другог светског рата, попут Далматинске. Приступило се обнови манастира и цркава, али су дате делатности биле споре и ограничене. Епархија је прво имала администраторе, па потом и своје епископе. Прво је администрирао Никанор Иличић (1947—1951), потом администрирао Симеон Злоковић (1951—1959), а затим се смењују матични епископи: Стефан Боца (1959—1978), Николај Мрђа (1978—1992), Лонгин Крчо (1992—1999), Фотије Сладојевић (од 1999).

У рату у Хрватској током 1990-их година епархија је доживела вероватно још тежу судбину него у Другом светском рату. Опет су страдале светиње, али је расељавањем већине српског живља са простора Далмације епархија пала у изузетно тежак положај. Последњих година ради се на обнови цркава и манастира и васпостављања верског живота, али дате радње споро одмичу.

• Саватије Љубибратић (после 1693-1716),
• Стефан Љубибратић (1716-1722),
• Симеон Кончаревић (1751-1762),
• Венедикт Краљевић (1810-1823),
• Јосиф Рајачић (1829-1834),
• Пантелејмон Живковић (1834— 1836),
• Јеротеј Мутибарић (1843—1853),
• Стефан Кнежевић (1853—1890),
• Никодим Милаш (1890—1910),
• Данило Пантелић (1921—1927),
• Максимилијан Хајдин (1928—1931),
• Иринеј Ђорђевић (1931—1952),
• Никанор Иличић (1947—1951), администрирао епархијом,
• Симеон Злоковић (1951—1959), администрирао епархијом,
• Стефан Боца (1959—1978),
• Николај Мрђа (1978—1992),
• Лонгин (Крчо) (1992—1999),
• Фотије (Сладојевић) (од 1999).

• Радослав Грујић, Епархија далматинска, Народна енциклопедија, 1927.
• Н. Милаш, Списи о историји православне цркве у Далмацији, I (1899);
• Н. Милаш, Православна Далмација (1901);
• Љ. Влачић, Збирка закона и т. д. у далматинско-истријској епархији (1906);
• Г. Зелић, Житије (аутобиографија, 1823 и I—II С. К. З., бр. 36 и 44);
• К. Цветковић, Аутобиографија (1898);
• А. Симић, Преписка о унији епископа Венедикта Краљевића (1863);
• Ј. Халовацки, Унијаћење у Далмацији (Глас Истине, 1888).

• Косовски завет у северној Даламцији („Православље“ бр. 986, 15. април 2008)
• Црква Лазарица у Далмацији
• Радио телевизија Републике Српске: Српска црква у Далмацији 1.8.2010.

Istorija Eparhije dalmatinske