Инцидент на Чукур чесми

Инцидент на Чукур чесми одиграо се 15. јуна 1862. Том приликом Турци су на чесми разбили главу једнога српског дечака, што је довело до сукоба Срба и Турака у Београду и бомбардовања Београда 1862.

Чесма

У Београду је постојала калемегданска тврђава под турском контролом и варош, која је била под мешовитом контролом. Главне капије за варош биле су под контролом турске војске. Турски део вароши био је одвојен од српског дела, али било је српских кућа и у турском делу вароши, па су се и две полиције налазиле само једном уском уличицом одвојене једна од друге.

У Београду је у то време било више извора са чесмама, од којих су до данас малобројне опстале. Једна од њих је и Чукур чесма на Дорћолу, са које су Срби и Турци узимали воду.1) Налазила се близу шанца испод касарне турске полиције,2)3) на истом месту на коме се данас налази, само што је раније била у Јеличкој улици, која је дијагонално везивала Дунавски кеј са Стамбол капијом, односно сада Тргом Републике, а сада је на раскрсници између Господар Јевремове и Добрачине улице, које су настале неколико година после инцидента, по урбанистичком плану Емилијана Јосимовића. Чесма је била дубоко у земљи, тако да се до ње силазило низ неколико камених степеника, због чега је добила назив чукур, турцизам који означава рупу или јарак.4)

Инцидент на чесми

У недељу између 4 и 5 сати поподне 3/15. јуна 1862. неке слуге и српски шегрти су дошли да наточе воду на чесми, а после њих дошло је неколико турских војника (низами), који нису хтели да стрпљиво чекају у реду, него су почели да гурају шегрте.5) У тој гужви дошло је до свађе, и једном турском војнику је разбијена тестија, посуда за воду. Разљућени турски војник је онда тестијом разбио главу српском дечаку Сави Петровићу и на смрт га претукао.6)7) Одмах су на лице места дошли оближњи Срби и Турци, као и неколико српских жандара. Турски војници су покушали да побегну, али жандари су их задржали и позвали су управника полиције Михаила Барловца.8) Барловац је на лице места послао још неколико полицајаца заједно са тумачем Симом Нешићем.9) Турски војници, који су учествовали у инциденту бојали су се да их грађани пристигли на лице места не премлате. Под стражом су спроведени у српску полицију, а рањени шегрт је отпраћен кући.10) Док су пролазили поред своје касарне, тј. зграде турске полиције турски војници су покушали да побегну, али зауставили су их Сима Нешић и жандар Ђорђе Нишлија.11) Турски војници су онда запуцали из касарне, убили су Симу Нешића и смртно ранили Ђорђа Нишлију.12)13) Након тога припуцали су и на остале.

Ескалација и рушење капија

Команду над српским снагама у граду преузео је тада Никола Христић, министар унутрашњих послова и управник београдске вароши.14) Имао је укупно на располагању само око 200 до 250 жандара и ноћних чувара.15) Турци су у самој касарни полиције имали 250 војника, а укупно су имали 550 војника и око 2.000 ерлија, домаћих наоружаних Турака у самој вароши.16) Одмах након пушкарања у Београду је настала општа узбуна. Турци су се забарикадирали у све четири градске капије, по кафанама и џамијама.17) Срби су с друге стране кренули да се наоружају и да заузму турске капије.18) Турски паша је онда послао једну јаку јединицу из тврђаве и послао је према касарни турске полиције.19) По свој прилици требали су да нападну српску полицију и чаршију.20) Председник владе Илија Гарашанин је пресрео ту јединицу и пошто је около било наоружане светине убедио их да се врате гарантујући им безбедан повратак.21)22) Заједно са њима послао је и неколико српских жандара. Међутим у самој вароши је био метеж и људи су били огорчени на Турке, а поред тога светину је подстицао Ђока Влајковић.23) За време повратка турске јединице неко из гомиле убио је турског официра, командира чете.24)25) Турски војници су онда припуцали и убили неколико Срба.26)

Много људи у београдској вароши повукло се у своје куће страхујући за живот. Међутим било је много светине и бећара, који су још пре повратка турске јединице кренули да нападају Варош-капију, Сава-капију, Стамбол-капију и Видин-капију и остала места у самој вароши, где су се Турци утврдили.27)28) Након освајања три капије остали су Турци притешњени у Стамбол-капији.29) Никола Христић је наредио да се преко ноћи Варош-капија и Сава-капија сравне са земљом.30) Освајале су се и текије и џамије, неке уз преговоре. Много Турака настојало је да се са породицама у метежу докопају београдске тврђаве. До јутра 16. јуна у самој вароши остале су само две јаке утврде: Стамбол капија и зграда турске полиције са турским војницима.31)

Интервенција конзула

Преко ноћи дошли су и страни конзули, који су се умешали. Британски конзул Лонгворт посредовао је између београдског паше и Илије Гарашанина, па је 16. јуна склопљен споразум да турски војници напусте београдску варош и пређу у тврђаву, а да се с друге стране гарантује безбедност турске имовине у вароши.32) Међутим до још веће кризе и прекида примирја дошло је у уторак 5/17. јуна, када су Турци топовским плотуном по свечаном спроводу погинулих започели вишесатно бомбардовање Београда. Том приликом су оштећени кров Митроплије, звоник Саборне цркве, Капетан Мишино здање. Погођен је и италијански конзулат, „Српска круна“ у којој је у то време становао француски конзул. Управа вароши је касније утврдила да је погођено чак 396 кућа и да је погинуло педесет Срба.33)

Већина конзула, осим аустријског је била на страни Срба, сматрајући да нису дали повода за бомбардовање. Српска влада је искористила овај догађај да тражи исељење Турака из Србије, али је на конференцији гарантних сила у цариградском предграђу Каланџи, одржаној у јулу одлучено да се само турско цивилно становништво исели, а да се турски градски гарнизони задрже. Задржали су се наредних пет година.34)

Споменик

Трговац Тома Ванђел, пореклом Цинцарин, који се тих година из Алистратије преселио у Београд, држао дуванџиницу и два хотала, после своје смрти, немајући наследника, тестаментом је завештао Српском трговачком удружењу одређену суму новца за подизање споменика о овом немилом догађају.35)

Његову жељу испунио је Симеон Роксандић, у то време већ прослављени вајар, који се 1927. године писмено обратио Суду београдске општине, понудивши на откуп једно од својих остварења из циклуса „Дечак“.36) Модел за споменик је био тада тринаестогодишњи дечак Властимир Петковић, касније фудбалер БСК и репрезентативац Југославије.37) Општина је његов предлог прихватила, али је имала примедбу о архитектонској форми споменика, због сметњи у саобраћају и тражила му је да се обрати архитекти из Техничке управе. Роксандић је затим изменио постоље споменика и додао базенчић са инсталациојм за воду, који је требао да се уклопи са градском канализацијом.38)

На месту, где се налазила Чукур чесма подигнут је 1931. споменик Бронзани дечак, рад Симеона Роксандића. На споменику је уписан погрешан датум догађаја 26. мај 1862. Ова грешка потиче још од Роксандићевог писма, које је послао Суду београдске општине.

Симина улица у Београду добила је име по тумачу Сими Нешићу, који је погинуо на почетку инцидента.

Литература

1) , 2) , 5) , 6) , 8) , 9)
К. Христић, 1937, стр. 178
3) , 7)
Љ. Ристић, 2008, стр. 209
4) , 33) , 34) , 35) , 38)
Бранислав Вучковић, 2002, стр. 113
10) , 12) , 14) , 15)
К. Христић, 1937, стр. 179
11) , 13)
Н. Христић Мемоари, 2006, стр. 422
16) , 22)
Н. Христић Мемоари, 2006, стр. 423
17) , 18) , 20) , 27) , 31)
Љ. Ристић, 2008, стр. 210
19)
К. Христић, 1937, стр. 180
21) , 24) , 30)
К. Христић, 1937, стр. 181
23) , 25) , 26)
Н. Христић Мемоари, 2006, стр. 424
28) , 29)
К. Христић, 1937, стр. 184
32)
Љ. Ристић, 2008, стр. 211, 212
36)
Бранислав Вучковић, 2002, стр. 114
37)
Бранислав Вучковић, 2002, стр. 116
Штампање