Илија Деде Јанковић
Рођење: 26. јул 1818. Задар, Аустријско царство Смрт: 2. март 1874. Трст, Аустроугарска

Илија Деде Јанковић (Задар, 26. јул 1818 — Трст, 2. март 1874), српски књижевник, публициста и политичар. Био је гроф и последњи мушки потомак Стојана Јанковића. Његов праунук је српски књижевник Владан Десница.

Илија Деде Митровић Јанковић је рођен 26. јула 1818. године у Задру.¹⁾ Његов отац био је конте (гроф) Ђорђе Деде Митровић, а мајка је била Јелисавета де Цанки.²⁾ Илија Деде Јанковић је био наследник и последњи мушки потомак српских народних поглавара Митровића званих Јанковића, тј. од Стојана Јанковића и браће му Завише и Илије.³⁾ Илија Деде Јанковић води поријекло од Завише Јанковића, брата Стојана Јанковића.⁴⁾ Стојан, Завиша и Илија Јанковић остали су без мушких наследника у другом колену.⁵⁾ Завишина ћерка Јелена удала се грчког потпуковника Тодорина Деде, који је 1739. преузео породична имања и почасти и име Деде Митровић Јанковић.⁶⁾ Стојан и Завиша Јанковић добили су од Венеције титулу кавалира, а у 18. веку Венеција је породици доделила титулу конте (грофа).⁷⁾ Када је Аустрија преузела млетачке поседе она је Деде Јанковићима потврдила титулу грофа.⁸⁾ Деде Јанковићи су живели у Исламу Грчком у Дворима Јанковића и у Кули Јанковић Стојана.⁹⁾ Главно имање добио је 1670. године Стојан Јанковић због учешћа у Кандијском рату.¹⁰⁾ Када је био проглашен за кавалира (витеза) добио је куће и имање од 100 хектара у Исламу Грчком.¹¹⁾ Илија Деде Јанковић није имао мушких потомака. Имао је две ћерке, старија ћерка Јелисавета удала се за обровачког трговца Владимира Симића, а млађа Олга удала се за Владимира Десницу.¹²⁾ Олгин унук и Илијин праунук био је чувени књижевник Владан Десница.¹³⁾

Илија Деде Јанковић је основну школу завршио у Задру.¹⁴⁾ У Задру је похађао и завршио италијанску гимназију, у којој је научио италијански, грчки и латински.¹⁵⁾ Знао је седам језика.¹⁶⁾ Добро је познавао француски језик, да је касније Симу Матавуља научио француски и упутио га да чита француску књижевност.¹⁷⁾ Био је велики поштовалац италијанске културе и књижевности.¹⁸⁾ Право је студирао у Падови.¹⁹⁾ У Италији је био упознат са идејама Мацинија и италијанског препорода (рисорђимента).²⁰⁾ На њега су велики утицај имале слободарске, демократске и народњачке идеје Младе Италије, а посебно идеје националног и политичког ослобођења угњетених народа.²¹⁾ На младога Илију такође су велики утицај имале панславенске идеје.²²⁾ Током 1848. заједно са више славенских родољуба потписао је подршку одлукама Свеславенског конгреса у Прагу.²³⁾

Превео је 1856. године са француског Русија года 1850. Адолфа Занда.²⁴⁾ Повезао се и сарађивао је са Данилом Медаковићем, уредником „Српског дневника” у Новом Саду.²⁵⁾ Путовао је 1859. у Русију, о чему је касније написао путопис.²⁶⁾ За своје велико имање ангажовао је управника. Био је члан Агрономског друштва у Задру. Писао је и чланке о унапређењу пољопривредне производње и унапређењу села.²⁷⁾ Узгајао је и свилене бубе.

Након аустријског пораза у Италији укинут је 1860. године Бахов апсолутизам, па је оживео замрли политички живот. У Задру је био успостављен Далматински сабор, а главна политичка борба одвијала се између аутономаша, који су настојали да очувају хегемонију италијанског језика и народњака, који су били против тога.²⁸⁾ Илија је био у народњачком покрету Срба и Хрвата, односно у Народној странци. Међутим изражавао је мишљење да се становништво Далмације треба питати о евентуалном сједињењу са Славонијом и Хрватском.²⁹⁾ Када је Божидар Петрановић 1862. основао Матицу далматинску, тада ју је Илија финансијски помагао.³⁰⁾ Финансијски је помогао да се у Задру 1863. оснује Народна читаоница, а био је и члан њене прве управе.³¹⁾ Финансијски је помагао и лист „Звијезда” Јована Сундечића.³²⁾ У то време писао је песме на италијанском и на српском језику, али све су остале у рукописима. Написао је и драму Сиротица.³³⁾ Први је превео и обрадио књигу славенофила Данилевског Русија и Европа, али и то дело није било одштампано.³⁴⁾ Гроф Илија Деде Јанковић је 1867. отишао на етнографску свесловенску изложбу у Москви.³⁵⁾ У Русију је тада било позвано 80 истакнутих представника Словена да изложе своје етнографско благо.³⁶⁾ Када се Илија Деде Јанковић појавио у живописној народној ношњи Срба из Северне Далмације привукао је велику пажу публике.³⁷⁾ Када се тако одевен појавио у позоришту изазивао је овације публике. Његова слика била је објављена у многим руским новинама.³⁸⁾ У Русији се упознао са многим истакнутим Славенима, а ојачао је и везе са истакнутим српским интелектуалцима Стеваном Тодоровићем, Јанком Шафариком, а посебно са Миланом Милићевићем.³⁹⁾ Преко Милићевића успоставио је и везу са кнезом Михаилом. Након повратка из Русије стављен је под сталну полицијску присмотру.⁴⁰⁾ Отишао је 1871. на Цетиње на крштење престолонаследника Данила.⁴¹⁾ Тада је учествовао у оснивању тајне „Дружине за уједињење и ослобођење српско”.⁴²⁾ Међу члановима били су Светозар Милетић, Лаза Костић, Миша Димитријевић, Маша Врбица, Ђорђе Војновић, Јово Скобле и Крсто Кулишић.⁴³⁾ До велике промене политике хрватског клерикалног дела Народне странке дошло је око 1870.⁴⁴⁾ Клерикална струја Народне старнке на челу са Миховилом Павлиновићем почела је да говори да постоје само Хрвати и да у Хрватској нема Срба.⁴⁵⁾ Гроф Јанковић је онда почео да тражи да се оснује „Српски лист”, насупрот „Народном листу”, који је тада ширио ексклузивно хрватство и великохрватске идеје.⁴⁶⁾ Иступио је 1873. из Народне странке.⁴⁷⁾ Хрватима је одговарао својим чланцима у Милетићевој „Застави”.⁴⁸⁾ Сава Бјелановић и Лазар Томановић сматрају да је одиграо предводничку улогу започињући српску политику у Далмацији, што је након његове смрти довело до Српске странке и „Српског гласа”.⁴⁹⁾

Симо Матавуљ је 1872. дошао као учитељ у Ислам Грчки.⁵⁰⁾ Био је грофов секретар.⁵¹⁾ Илија Јанковић је Матавуља научио шаху и француском језику, потицао га је да пише стихове и прозу.⁵²⁾ Пошто је Матавуљ научио француски могао је да користи велику грофову библиотеку, у којој је било много књига француских, италијанских и руских аутора.⁵³⁾

Илија Деде Јанковић је умро 2. марта 1874. године у Трсту.⁵⁴⁾

• Милорад Савић, Илија Деде Јанковић, Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 2003.
• Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848—1871), Српска краљевска академија, Београд, 1906.
• Симо Матавуљ, Биљешке једног писца, Летопис Матице српске, број 196, уредник Милан Савић, Нови Сад, 1898, стр. 45-75

Ilija Dede Jankovic