Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
иларион_руварац

Иларион Руварац

Иларион
Руварац
иларион_руварац.jpg Иларион Руварац (до 1905),
фотограф Иван Стојковић,
Рукописно одељење Матице српске

Рођење:
13. септембар 1832.
Сремска Митровица,
Аустријско царство

Смрт:
21. август 1905.
манастир Гргетег,
Аустроугарска

Познат као:
историчар и архимандрит
манастира Гргетег

Иларион Руварац (световно Јован) (Сремска Митровица, 1/13. септембар 1832 — Гргетег, 8/21. август 1905), српски историчар, академик, професор, ректор Карловачке богословије, архимандрит манастира Гргетег. Поставио је темеље критичке научне историографије која је на прелазу између 19. и 20. века овладала српском науком о историји.

Биографија

Породица Руварац води порекло из околине Бихаћа и Цазина, на граници између Кордуна и Босанске Крајине.1) Рођен је 1/13. септембра 1832. године, у скромној свештеничкој породици, у Сремској Митровици, од мајке Јулијане (рођене Шевић), родом из Осијека2) и оца Василија.3) Имао је старијег брата Лазара и још два млађа, рано преминулог књижевника Косту и Димитрија.4) Детињство је провео у Старом Сланкамену и Старим Бановцима.5)

Школовање

Завршио је шест разреда гимназије у Сремским Карловцима,6) где је учио до 1852. године.7) Још као гимназијалац био је незадовољан знањем које му је та школа давала, па је слободно време проводио тражећи сам дела историјско-литералне садржине и бавио се њиховим проучавањем.8) Продужио је гимназију у Бечу, где се упознао са Вуком Караџићем, Бранком Радичевићем, Јованом Суботићем.9) Није био заинтересован за омладински покрет, већ је одлазио у библиотеке.10) По завршеној гимназији, студирао је права у Бечу у периоду 1852—1856,11) а по завршетку права, отишао је да студира богословију у Сремским Карловцима, коју је завршио 1859.

Као студент је почео да се занима за историјске изворе, везане за српски народ и током њиховог проучавања, упознао се са свиме што је до тада било урађено на том пољу.12) Своје прве радове, почео је да објављује у часопису „Седмица”, 1856. године. Први рад Преглед домаћих извора из старе српске повеснице,13) представља почетнички приступ у критичко испитивање извора за историју српског народа. Други рад објављиван у наставцима током 1857. и почетком 1858. године, Прилог к испитивању српских јуначких песама,14)15) који је потписивао под псеудонимом Вујанов (по оцу Василију)16) је одступање од дотадашњих гледишта на српске народне песме и мотиве у њима. У оба рада осећао се утицај страних историјских и митофилских дела.17) Сматрао је да је потребно извршити критичку обраду извора и боље проучити већ постојеће изворе, не користити само податке који се у њима налазе, већ детаљно посматрати њихову подлогу и основне мотиве.18)

Монах, архимандрит

Иларион Руварац из млађих дана (аутор Новак Радонић)

Годину и по дана по завршетку богословије,19) 1861. добио је монашки чин у манастиру Крушедолу20) и заменио име Јован са именом Иларион. Као монах нижег реда (калуђер) је провео тринаест година, вршећи разне дужности у патријаршији и Карловачкој богословији.21)

Од 1872. до 1874. предавао је као професор на Карловачкој богословији и од 1875. до 1882.22) је био њен ректор,23) а затим администратор упражњене Темишварске епархије 1881/82. Био је народни посланик за Румски срез, на Сабору Троједне Краљевине Хрватске и на Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. Био је и члан Саборског одбора,24) али га је 1882. године патријарх Герман удаљио са послова патријаршије.25) Како је још од 1874. постао архимандрит26) фрушкогорског манастира Гргетег, а од 1882. разрешен је свих дужности у Патријаршији, до краја живота, посветио се само манастиру и науци.27) Ипак, октобра 1886. године изабран је за вршачког епископа, али је одбио епископско достојанство, због сукоба са патријархом.28)

Према сведочењима његових ђака, као старешина манастира био је врло брижљив и марљив. Посветио је велику пажњу његовом развоју и са великим успехом обрађивао манастирско имање и пустару Банковци. Уз помоћ манастирског јермонаха Јосифа Јовичића обновио је манастирски конак, са загребачким архитектом Херманом Болеом манастирску цркву, чији је богат иконостас израдио Урош Предић.

Научни рад

Од 1867, па током четири деценије, проучавао је готово сва раздобља српске историје.29) Бавио се критичком оценом историјске грађе и радова који су објављивали његови савременици, сређивањем грађе и објављивањем историјских докумената.30) Своје радове, који су обично били краћи, објављивао је у „Летопису” Матице српске, „Гласнику” Српског ученог друштва, касније „Гласу” Српске краљевске академије, „Гласнику” Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, „Седмици”, „Стражилову”, „Бранковом колу”.31) Неки од њих су касније објављивани у засебним књигама, а неки превођени на немачки језик.

Сматрао је да без критичке грађе нема ни историје и захваљујући својим истомишљеницима поставио је темеље за нову критичку научну историографију, која је на прелазу између 19. и 20. века овладала српском историјском науком. За предмете својих расправа најрадије је узимао још увек неразјашњена питања из области историјске географије, хронологије, родословља, црквене повеснице, али и политичке историје.32) Био је велики противник мешања свештеника и политичара у историјска питања, и њихових покушаја прекрајања историје, што му је посебно отежавало положај.33)

Његова највећа дела: О кнезу Лазару, О цетињској штампарији, Одломци о Ђурђу Бранковићу и Арсенију Чарнојевићу патријарху, Монтенегирина,34) настала су у време великих прослава, за петстогодишњицу од Косовске битке, четиристогодишњицу од прве српске штампане књиге, двестогодишњицу од Велике сеобе,35) двестогодишњицу династије Петровић у Црној Гори.36) Мада је он у тим делима покушавао да открије истину и разреши митове, који су постојали у народним предањима, припадници тадашње романтичарске историографије, називали су га „рушитељем народне традиције” и „порицатељем националних мотива”. С обзиром на велику укорењеност народних предања, такви Руварчеви ставови изазивали су велики отпор и негодовање у јавности. Осим тога, његов начин расправе са неистомишљеницима, својим темпераментом, заједљивошћу, неумереним тоном и иронијом, изазивао је још јаче нападе својих противника на себе.37) Посебно је водио оштру, беспоштедну и жучну расправу са Пантом Срећковићем, професором националне историје на Великој школи и та полемика је трајала током читавог његовог научног рада.38)

Његовом заслугом утврђена је тачна хронологија мањих и већих историјских догађаја, па и читавих периода, тачно је оцењен рад појединих историјских личности из разних периода и „покрајина”.39) Остала му је као неостварена жеља да напише комплетну историју Српске православне цркве.40)

Умро је 8/21. августа 1905. године у манастиру Гргетег, где је и сахрањен41) 11/23. августа.42)

Академик

Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одсека историчког и државничког) од 6/18. фебруара 1869. Прави члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) постао је 23. јануара/4. фебруара 1888. Са приступном беседом: „Писмо“, проглашен је академиком 19. јуна/1. јула 1888.43)44)

Литература

Спољне везе

1) , 4)
Радован Пилиповић, 15. 3. 2011.
2)
Бошко Сувајџић, 2007, стр. 13
3)
Бошко Сувајџић, 2007, стр. 12
5) , 6) , 19) , 21)
Јован Н. Томић, 1906, стр. 349
7) , 9) , 11) , 20)
Бошко Сувајџић, 2007, стр. 16
8) , 10)
Јован Н. Томић, 1906, стр. 352
12) , 17)
Јован Н. Томић, 1906, стр. 354
13)
Иларион Руварац, 11. 11. 1856, стр. 338
14)
Иларион Руварац, 27. 1. 1857, стр. 25
15)
Иларион Руварац, 23. 2. 1858, стр. 57
16)
Бошко Сувајџић, 2007, стр. 40
18)
Јован Н. Томић, 1906, стр. 355
22) , 28)
Бошко Сувајџић, 2007, стр. 18
23) , 25) , 27)
Јован Н. Томић, 1906, стр. 350
24)
Ксенија Шуловић, 2007, стр. 4
26)
Бошко Сувајџић, 2007, стр. 17
29) , 32)
Ксенија Шуловић, 2007, стр. 3
30)
Јован Н. Томић, 1906, стр. 335
31)
Ксенија Шуловић, 2007, стр. 7-10
33) , 35)
Ксенија Шуловић, 2007, стр. 5
34)
Иларион Руварац, 1899, стр. 1
36)
Бошко Сувајџић, 2007, стр. 51
37)
Бошко Сувајџић, 2007, стр. 230
38)
Бошко Сувајџић, 2007, стр. 236
39)
Јован Н. Томић, 1906, стр. 358
40)
Јован Н. Томић, 1906, стр. 359
41)
Јован Н. Томић, 1906, стр. 348
42)
Нова Искра, 1905, стр. 256
43)
Српска краљевска академија Год. 2 (1888) 165–170
44)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 288
иларион_руварац.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/06 22:17