Иво Андрић
Рођење: 10. октобар 1892. Долац, Травник, Аустроугарска Смрт: 13. март 1975. Београд, Југославија Познат као: књижевник, пјесник, приповједач и дипломата „На Дрини ћуприја” „Травничка хроника” „Проклета авлија” „Знакови поред пута” „Омерпаша Латас”

Иво Андрић (Долац, Травник, 10. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975), српски¹⁾ и југославенски књижевник, песник, приповедач и службеник Министарства иностраних дела у Краљевини Југославији. Добитник је Нобелове награде за литературу 1961. године и са тиме је дефинитивно постао један од најзначајних књижевника са јужнославенских простора. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време отоманске власти.

Рођен је у ноћи између 9. и 10. октобра 1892.²⁾ у Долцу код Травника, као син јединац, од мајке Катарине (1872—1925), рођене Пејић и оца Антуна Андрића, по занимању подворника. Оба родитеља су била Сарајлије, али се мајка у то време налазила код рођака у гостима.³⁾ Очева породица је била пореклом из Сарајевског поља и деценијама је живела у Сарајаву и традиционално се бавила кујунџијским занатом.⁴⁾

Када му је било две године остао је без оца, који је умро од туберкулозе.⁵⁾ Због беспарице, мајка га је 1894.⁶⁾ дала на чување у Вишеград код Јетрве Ане⁷⁾ и њеног мужа Ивана Матковчика,⁸⁾ полицијског чиновника пољског порекла, који је доселио после аустријске окупације.⁹⁾ Тамо је похађао основну школу, где му је учитељ био Љубомир Поповић, склон књижевности. Основну школу је завршио 1903, а затим се вратио код мајке у Сарајево.¹⁰⁾

У Сарајеву је учио Велику гимназију, најстарију босанскохерцеговачку средњу школу,¹¹⁾ са стипендијом коју је добио у Вишеграду, а становао је са мајком на Бистрику.¹²⁾ Због лошег успеха у гимназији, пошто је неколико пута падао на поправни испит из математике и понављао шести разред, ова стипендија се временом смањивала, да би му на крају била укинута.¹³⁾¹⁴⁾ Током гимназије, посебно су га занимали страни језици и читао је светске класике.¹⁵⁾ Почео је да пише прве стихове и приче.¹⁶⁾ Његов први књижевни рад, У сумрак, песма у прози, а затим и Блага и добра месечина, објављене су у „Босанској Вили” 1911.¹⁷⁾¹⁸⁾ У професору, касније министру Тугомиру Алауповићу, стекао је искреног пријатеља, који му је доста помагао у животу.¹⁹⁾ Као гимназиста се прикључио покрету националне омладине. Постао је ватрени поборник интегралног југословенства, борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти, припадао је националном покрету „Млада Босна”.²⁰⁾ Постао је председник српско-хрватске напредне омладине која је чинила духовно језгро овог покрета (1912). Фебруара 1912. учествовао је у антимађарским демонстрацијама.²¹⁾ Последња два разреда гимназије је положио са добрим и довољним оценама.²²⁾ Гимназију је завршио школске 1912/1913. године.²³⁾

Током студија је променио три универзитета. Најпре се са стипендијом хрватског друштва „Напредак”²⁴⁾ уписао на Мудрословни факултет Краљевског свеучилишта Фрање Јосифа I у Загребу. На почетку студија, највероватније због услова стипендије, налазио се на математичко природословном смеру и слушао је претежно природне науке: механику, акустику, минералогију, билогију, физиологију и оптику,²⁵⁾²⁶⁾ док је из књижевности и историје слушао једино „Хрватску књижевност од забране илирства до апсолутизма”.²⁷⁾ У Загребу се упознао двадесет година старијег Антуна Густава Матоша, који је на њега имао велики утицај и са којим је интензивно учествовао у студентском друштвеном животу,²⁸⁾ дружио са загребачком интелигенцијом,²⁹⁾ а упознао и млађу ћерку Рудолфа Гомерца, студенткињу конзерваторијума, са којом је одржавао преписку све до њене смрти од леукемије (1915).³⁰⁾

Наредне школске 1913/1914. године је прешао на универзитет у Бечу,³¹⁾ наставивши да сарађује у „Савременику”, „Вихору”, „Хрватском покрету” из Загреба.³²⁾ У Бечу је слушао предавања из историје, филозофије и књижевности.³³⁾ Од познатих професора предавали су му историчар Константин Јозеф Јиречек, као и слависта Милан Решетар.³⁴⁾ Сарађивао је са бечким националним клубовима „Зора” и „Звонимир”. У то време је имао и озбиљних здравствених проблема, имао је осетљива плућа и често је боловао од упала, па је од свог бившег професеора Алауповића тражио да посредује у његовом премештају из Беча, на неки словенски универзитет.³⁵⁾³⁶⁾

Четврти, летњи семестар је слушао на Јагелонском универзитету у Кракову, где га је посебно топло прихватио слависта Марјан Здеховски, који је окупљао круг студената из југословенских земаља.³⁷⁾ У Кракову се дружио са сликарима Јованом Бијелићем, Романом Петровићем и Петром Тијешићем.³⁸⁾ Интензивно је учио пољски језик и упознавао пољску културу.³⁹⁾ Од 1914. почео је да пише критичке написе у „Књижевним новостима”,⁴⁰⁾ као и рефлексивну поезију.⁴¹⁾

После Сарајевског атентата, одмах је напустио Краков. Средином јула је стигао у Сплит, где га је 28. јула ухапсила аустријска полиција и одвела га у шибенски, а потом у мариборски затвор, у којем је, као политички затвореник, остао до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору је интензивно писао песме у прози. По изласку из затвора, одређен му је кућни притвор у Овчареву код Травника, а од јула 1915. у Зеници где је остао до лета 1917. године,⁴²⁾ када је објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.⁴³⁾

Затим је регрутован, али је због болести упућен на лечење у болницу Милосрдних сестара у Загребу.⁴⁴⁾ Школске 1917/1918. године наставио је студије у Загребу, уписавши се тек априла 1918. Школска година му је накнадно призната, без похађања наставе, одлуком декана факултета Ђуре Керблера, тек 1919, у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.⁴⁵⁾ чије је прогашење дочекао у Загребу.⁴⁶⁾ Крајем рата 1918. био је један од оснивача „Књижевног Југа” у Загребу, а радио је и у Народном вијећу.⁴⁷⁾ У Загребу је 1918. објављена збирка песама у прози Ex Ponto, са предговором Ника Бартуловића.⁴⁸⁾

По заврштку рата, преселио се у Београд,⁴⁹⁾ где је срдачно прихваћен у јавном и културном животу. У Загребу му је објављена и друга збирка песама Немири (1920), а у Новом Саду и прва приповетка Пут Алије Ђерзелеза. Запослио се 1919. најпре у Министарству вера,⁵⁰⁾ а затим је на сопствену молбу 1920. пребачен у Министарство иностраних послова.⁵¹⁾ Краљевине СХС. Молба је заправо била за рад у конзулату у Њујорку, што је подржао и министар Алауповић, али је решењем Министра иностраних послова, уместо у Њујорк упућен на рад у Ватикану, при Светој Столици. Дужност је преузео 7. марта 1920. године. Поред посланика Луја Бакотића, он је у Ватикану био једини чиновник. Новим размештајем дипломатског особља у јесен 1921, а на сопствени захтев за премештај из Рима, постављен је за вицеконзула у Генералном конзулату Краљевине СХС у Букурешту и ту дужност је преузео 25. новембра 1921, где је генерални конзул био Добривоје Свилокосић.⁵²⁾ Због лошег здравственог стања и из породичних разлога, а незадовољан премештајем у Букурешт, тражио је најпре одсуство ради лечења и опоравка, а затим нови премештај. Добио је нови премештај за Трст, где се на дужност јавио децембра 1922. и на њој је остао мање од два месеца.⁵³⁾

У то време је изашао нови закон о потребним квалификацијама за државне чиновнике.⁵⁴⁾ У Трсту је полагао и писмени део испита за дипломатско-конзуларне чиновнике, из народне историје на тему Колико је било српских држава и како су оне постале, писмени рад из француског језика, који се састојао од превода једног писма са српског на француски и слободне обраде на француском питања Најважнији узроци Светског рата 1914.⁵⁵⁾

Пошто ни тршћанска клима није одговарала његовом здрављу, имао је процес на оба плућна крила,⁵⁶⁾ новим краљевим указом од 12. јануара је постављен за вицеконзула у Грацу. На ту дужност се јавио 3. фебруара 1923. Да би остао у дипломатији морао је да положи и усмени део испита за рад у дипломатској служби, а била му је потребна и диплома о завршеном факултату.⁵⁷⁾ Пред трочланом испитном комисијом 23. јуна 1923. у Министарству иностраних послова у Београду полагао је усмени део испита за пријем у дипломатску и конзуларну службу.⁵⁸⁾ Међутим, пошто није имао диплому о завршеном школовању на факултету, државним указом је 31. децембра 1923. отпуштен из државне службе. На интервенцију и молбу конзула Владимира Будисављевића који му је био претпостављени, омогућено му је да остане на раду у Конзулату, у звању дневничара,⁵⁹⁾ чиновника друге категорије.⁶⁰⁾

Како би поново стекао право на службу, неколико месеци раније уписао је докторат на Филозофском факултету у Грацу.⁶¹⁾ За стицање титуле доктора филозофије, било је потребно у току осам семестара прикупити довољан број потврда о успешном похађању предмета, с тим да су старији студенти могли рачунати на разумевање професора, када из оправданих разлога нису могли да похађају семинаре. Осим докторске дисертације, било је потребно положити обавезан испит из латинског, затим завршене испите из два предмета по избору кандидата, као и испит из филозофије. Као изборне предмете, Андрић је изабрао да полаже: словенску филологију, коју је слушао код четири године млађег Ханриха Феликса Шмита, који му је истовремено био и ментор, а као други предмет је одабрао историју Аустрије,⁶²⁾ коју је слушао код знатно старијег Рајмунда Фридриха Кајндла, чија су посебна интересовања била за Молдавију и Влашку.⁶³⁾ Оба професора највероватније су учинила са своје стране све што је било у њиховој моћи да се поступак полагања доктората обави у што краћем року.⁶⁴⁾ Докторску дисертацију је уз молбу упутио 15. маја 1924. деканату факултета, а професори Шмит и Кајндл су већ 21. маја сачинили своје реферате о њој.⁶⁵⁾ Главни усмени испит из словенске филологије положио је 3. јуна, други предмет из аустријске историје је положио 12. јуна, оба са најбољом оценом „изврсно”, а свечана промоција у доктора наука је обављена 13. јуна 1924.⁶⁶⁾

Дисертацију је написао на немачком, на тему Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине (нем. Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirgung der turkischen Herrschaft).⁶⁷⁾ С обзиром да свака дисертација треба да садржи тезу која се излаже на почетку рада, а затим кроз рад развија, документује и аргументује, његова дисертација је написана у нетрадиционалној форми, јер је он своју тезу, која већ има унапред известан одговор, без посебне да се тражи одговор, формулисао тек на почетку другог поглавља. Суштина тезе говори о томе да је у најкритичнијем тренутку врхунца свог духовног развоја, Босну освојио један азијатски ратнички народ, чије су друштвене институције и обичаји значили негацију сваке хришћанске културе, чиме је духовни живот земље прекинут и изобличен у нешто сасвим друго.⁶⁸⁾ Мада се дисертација не може посматрати као формални акт којим се само удовољило захтеву закона о државним чиновницима, она се по језику, стилу, коришћеној литератури (библиотека Славистичког семинара у Грацу),⁶⁹⁾ уплитању народних песама и изрека, у првом реду може посматрати као књижевно дело.⁷⁰⁾ У дисертацији се налази генеза свега онога што је Андрић у свом обимном књижевном опусу исказао.⁷¹⁾ Теза је први пут објављена на српском језику 1982.⁷²⁾ У дисертацији је помињао и Вука Караџића, користећи његове историјске записе из ратне порошлости, због чега је овај био предмет и више краћих есеја у којима је указивао на вредност језика и сликања историјске прошлости.⁷³⁾ Вуков језик постао је временом основа његовог језичког обрасца, до краја му је остао веран и бранио је његов реформаторски рад у својим рефератима и дискусијама.⁷⁴⁾

Пошто је завршио докторат, питање његовог повратка на место вицеконзула није одмах решено. Најпре је постављен за секретара конзулата у Грацу, пошто му је за место вицеконзула фалило неколико месеци стажа у државној служби. После тога, Главна контрола је тужила Министарство иностраних послова, јер му је и за место секретара недостајао радни стаж, након чега се ствар решила тако што му је период од 28. јула 1914. до 12. септембра 1919. признат као радни стаж на националном раду, а тек 31. децембра 1924. му је потврђено место секретара.⁷⁵⁾

Конзулат у Грацу је напустио 15. октобра 1924. и отпутовао за Београд.⁷⁶⁾ Кратко време је радио у Главној архиви, а затим је премештен у Друго политичко одељење, које се бавило питањима националних мањина, Друштва народа и односа са Ватиканом.⁷⁷⁾ Године 1926, на предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића,⁷⁸⁾ постао је дописни члан Српске академије наука и уметности (САНУ).⁷⁹⁾ Исте године је 1926. био један од оснивача Српског ПЕН друштва.⁸⁰⁾

Краљевим указом од 24. октобра 1926. постављен је за вицеконзула у Генералном конзулату у Марсеју, где је стигао средином новембра, али је постигао договор са Радованом Петровићем, секретаром конзулата у Паризу, па су се заменили, тако да је од 9. децембра 1927. разрешен дужности у Марсеју и почетком јануара 1928. преузео дужност у Париз. Слободно време у Паризу је искористио за истраживања у Националној библиотеци и Архиву Министарства иностраних послова Француске, где је проучавао историјску грађу и набавио податке о конзуларним пословима у Босни, за време Наполеона и читајући кореспонденцију Пјера Давида, француског конзула у Травнику, што је касније искористио за писање романа.⁸¹⁾⁸²⁾

Крајем априла 1928. премештен је у Посланство Краљевине СХС у Мадриду, где је због честог одсуствовања посланика Јосипа Смодлаке, обављао дужност отправника послова. Искуство стечено у Мадриду је било сасвим другачије од претходних конзулата и помогло му је у даљем напредовању у тој струци.⁸³⁾ Током боравка у Мадриду је имао прилику да у музеју Прадо посети велику изложбу Гојиних слика у музеју Прадо, о чему је наредне године објавио есеј у Српском књижевном гласнику.⁸⁴⁾ Од августа 1929. до марта 1930. радио је у посланству у Бриселу, где је једно време такође био отправник послова. После тога је ушао у Сталну делегацију Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви,⁸⁵⁾ светске организације, чији је задатак био да сачува мир у свету, колективну безбедност и политичку независност чланица. Као члан делегације, учествовао је у раду разних тела Друштва народа и на заседањима његовог Савета, имо прилике да се упозна са општим европским и светским питањима, са међународни положајем Краљевине Југославије у тадашњим околностима, стекне контакте са светским дипломатама,⁸⁶⁾ те буде сведок немоћи и неефикасности Друштва, у коме су се на значајним питањима показале све супротности интереса великих сила.⁸⁷⁾

После Женеве, на пролеће 1933. вратио се у Београд, где је наставио је да ради у Министарству иностраних дела. Једно краће време поново је радио у Главној архиви, а убрзо је распоређен у III одсек Политичког одељења, на Одсек за мањине.⁸⁸⁾ Године 1933. одбио је предлог Миховила Комбола да његове песме буду уврштене у Антологију новије хрватске лирике, са објашњењем да не може да учествује у публикацији у којој би принципијелно биле одбијене неке друге, њему блиске колеге песници, само због другачије вере или пошто су рођени у другој покрајини.⁸⁹⁾ Децембра 1933. постављен је за шефа тог одсека, а маја 1934. унапређен је у звање саветника.⁹⁰⁾ Године 1934. постао је уредник Српског књижевног гласника.⁹¹⁾

По доласку Милана Стојадиновића на место председник владе и министра иностраних послова, јула 1935. постављен је за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова,⁹²⁾ У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова,⁹³⁾ и са том функцијом је достигао врх своје дипломатске каријере поставши друга личност југословенске дипломатије.⁹⁴⁾ Тиме су оснажени његов положај и углед, уз знатно више обавеза и овлашћења. Мада није радио на креирању спољне политике Југославије, био један од оних који су ту политику спроводили.⁹⁵⁾ Године 1937. боравио је у Бечу, где се у Државном архиву бавио прикупљањем грађе о конзуларним пословима аустријских конзула у Травнику у периоду 1808—1817.⁹⁶⁾ На Стојадиновићев захтев, Андрић је 30. јануара 1939. поднео службени подсетник о албанском питању за интерну употребу у Министарству, документ који се бави хронологијом историјских прилика и односа и питањем поделе Албаније.⁹⁷⁾

Спољна политика Југославије у то време се нашла пред избором, да се приклони силама Осовине, или да остане уз западне демократије. Стојадиновићево постепено окретање и ослањање на силе Осовине га је довело до пада владе 4. фебруара 1939. Након тога, нови премијер је постао Драгише Цветковића, а министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић, који је до тада био посланик Краљевине Југославије у Берлину. На његов предлог, Андрић је постављен за изванредног посланика и опуномоћеног министра у Берлину. На нову дужност је примљен 10. априла 1939. Његова двогодишња мисија у престоници Трећег рајха је била посебно тешка, а према сопственим речима и најмучнија.⁹⁸⁾ Пошто су на јесен те године Немци окупирали Пољску, те многе пољске научнике и писце одвела у логоре, интервенисао је код немачких власти да многи од њих буду спашени из заробљеништва.⁹⁹⁾

Већ при првом сусрету министра Цинцар-Марковића са немачким министром иностраних послова Јоакимом фон Рибентропом и канцеларом Хитлером 25. и 26. априла 1939, на којима је присуствовао у својству посланика, на Југославију је вршен притисак и упућен је захтев да покаже гест пријатељства према Рајху и Осовини, приступањем Антикоминтерном пакту, напуштањем Друштво народа. Ови захтеви су касније захтеви су проширени захтевом да Југославија напусти и Балканску и Малу Антанту све до захтева за пристпању Тројном пакту.¹⁰⁰⁾

Био је присутан на церемонијалном потписивању Тројног пакта у дворцу Белведере у Бечу, у чијој припреми није учествовао, јер је потписивање договарано преко тајних контаката, о чему није био обавештаван из Београда, већ преко Немаца, шта га је посебно погађало.¹⁰¹⁾

Два дана након демонстрација 27. марта и војног пуча, по повратку из Београда где је био на реферисању код новог министра иностраних послова Момчила Нинчића, неуспешно је обавио последњи посао као дипломата. Примљен је код Ернста Вајцзекерера, немачког државног секретара при Министарству иностраних послова. Том приликом није успео да саопшти жељу југословенске владе да се може понудити било какав уступак који се не коси са националном чашћу, нити је могао да преда ноту југословенске владе. Затим му је 5. априла уручен пасош, а наредног дана му је саопштено да целокупно југословенско дипломатско-конзуларно особље мора напустити Немачку, због прекида дипломатских односа.¹⁰²⁾

Дан након напада Немачке на Југославију, напустили су Берлин, наредна два месеца су провели на Боденском језеру.¹⁰³⁾ Одбио је да се склони у Швајцарску,¹⁰⁴⁾ и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. специјалним возом је допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера.¹⁰⁵⁾ Новембра 1941. пензионисан је на сопствени захтев,¹⁰⁶⁾ мада је одбио да прима пензију. Одбио је и да потпише Апел српском народу и престао је да објављује своје радове.¹⁰⁷⁾ Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” одговоривши:

„Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.”

Током Другог свјетског рата се повукао, живео је и радио у Београду. Становао је код адвоката Бране Миланковића,¹⁰⁸⁾ у изнајмљеном стану у Призренској улици.¹⁰⁹⁾ Мада је до тада важио за изузетног приповедача и новелисту, за време рата се бавио писањем својих најпознатијих романа. Најпре је завршио Травничку хронику, започету још 1924, чије је писање прекинуо због полагања доктората.¹¹⁰⁾ Затим је од јула 1942. до децембра 1943. писао На Дрини ћуприја. Док је довршавао овај роман, почео је да спрема лик жене тврдице, за роман Госпођица.¹¹¹⁾

Сва три романа су објављена после рата 1945. Од тада је живео углавном у Београду и Сарајеву, активно је учествовао у друштвеном и културном животу и добијао углавном церемонијалне титуле и дужности. Године 1945. постао је потпреседник Друштва за културну сарадњу са Совјетским Савезом, као и већник ЗАВНОБИХ. Наредне 1946. постао је члан Српске академије наука и уметности, као и председник Савеза књижевника Југославије.¹¹²⁾

Године 1954. први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Крајем исте године је постао члан КПЈ.

Гроб у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Године 1958. оженио се Милицом Бабић-Јовановић, сликарком и сценографкињом Народног позоришта.¹¹³⁾ Са њом се преселио у свој први стан у улицу Пролетерских бригада (касније Андрићев венац) у Београду.¹¹⁴⁾

Од половине педесетих година је био редован гост у Херцег Новом, где су боравили бројни књижевници и културни радници које је окупљао новинар Милован Вукелић.¹¹⁵⁾

Као први Југословен 26. октобра 1961. добио је Нобелову награду. Беседом „О причи и причању”, 10. децембра 1961. захвалио се на признању и цео новчани износ награде поклонио библиотечком фонду Босне и Херцеговине.¹¹⁶⁾ Са Нобеловом наградом за књижевност стекао је и међународни углед.¹¹⁷⁾

Његово најсавршеније дело сматра се новела Проклета авлија. Настало је сажимањем обимнијег историјског романа о Џем-султану, пошто је обимну грађу свео на свега стотинак страница, достигавши тако композиционо савршенство,¹¹⁸⁾ које се састоји од пролога, епилога и осам поглавља.¹¹⁹⁾

У Кракову, на Јагелонском универзитету је 1964. промовисан за доктора наука.¹²⁰⁾ Октобра 1972. године уз његов 80. рођендан, га је на предлог већа Филолошког факултета додедилио титулу почасног доктора, за изузетан допринос култури.¹²¹⁾

У породичној кући у Херцег Новом, 1968. умрла му је жена Милица после чега је наставио да живи сам. Временом је своје друштвене активности почео да своди на минимум, јер је често обољевао и одлазио у болнице и бање на лечење.¹²²⁾

После три месеца боловања, преминуо је 13. марта 1975. године на Војномедицинској академији у Београду.¹²³⁾ Кремиран је, а његова урна је положена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.¹²⁴⁾

Завештањем после његове смрти, године 1976. у стану у коме је живео на садашњем Андрићевом венцу, отворен је спомен-музеј.¹²⁵⁾ У њему је сачуван аутентични простор у дневној соби, салон за госте и улазни хол, са делом његове бога библиотеком са 4500 библиографских јединица, адаптиране спаваће собе са сталном музеолошком поставком која хронолошки прати његову животну и радну биограију, укључујући Нобелову диплому и медаљу.

Према његовом тестаменту је основана задужбина Иве Андрића, којој су припала ауторска права од објављених дела, као и пишчева уштеђевина. За првог управника задужбине је изабрана његова дугогодишња сарадница Вера Стојић. Задужбина води рачуна о Андрићевој књижевној баштини и додјељује награду која носи његово име за најбољу приповјетку или књигу прича.

Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношжу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.¹²⁶⁾ Од његових важнијих дела истичу се:

• „Ex Ponto“ - пјесме у прози, Загреб 1918.
• „Пут Алије Ђерђелеза“, 1920.
• „Немири“ - пјесме у прози, 1921.
• „Приповијетке“, 1924.

• „На Дрини ћуприја“, Београд 1945.
• „Травничка хроника“, Београд 1945.
• „Госпођица“, Београд 1945.
• „Проклета авлија“, 1954.
• „Омер паша Латас“, недовршен (1976)
• „На сунчаној страни“

• Орден официра обновљене Пољске (1926)
• Орден Црвеног крста (1936)
• Орден великог офирицра обновљене Пољске (1937)
• Орден великог официра Легије части (1937)
• Орден Светог Саве I реда (1938)
• Орден заслуга за народ I реда (1952)
• Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)
• Орден јунака социјалистичког рада (1972)¹²⁷⁾

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, прва књига, 1929.
• Биографија на сајту Нобелове награде
• Ш. Ћ., Доказ који је заборављен: Лична карта Ива Андрића, народност - српска!, Пресс онлајн, 2. 7. 2013, стр. 12
• Зоран Константиновић, Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине - О Андрићевом докторату, уредник Слободан Гавриловић, Службени гласник, Београд, 2009, ИСБН 978-86-519-0199-0
• Иван Миладиновић, Тајни преговори Југославије и Италије - Иво Андрић: Албанију би требало поделити, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 19. 4. 2015.
• Драган Богутовић, Мало познати текстови Иве Андрића у књизи "О српским писцима", Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 16. 11. 2014.
• Иво Андрић, У сумрак, Босанска Вила, број 18, уредник Никола Кашиковић, Сарајево, 30. 9. 1911.
• Т. Њежић, Капитално издање - Библиографија Иве Андрића, Блиц онлајн, Ringier Axel Springer д. о. о., Београд, 12. 9. 2011.
• Милена Марјановић, Балкански мудри хроничар, Блиц онлајн, Ringier Axel Springer д. о. о., Београд, 10. 12. 20111.
• Танјуг, Иво Андрић - 38 година од смрти нобеловца, Блиц онлајн, Ringier Axel Springer д. о. о., Београд, 13. 3. 2013.
• Душан Јончић, Јелена Ђуришић, Иво Андрић у дипломатији - каталог изложбе, Архив Југославије, 2011, ИСБН 978-86-80099-38-5
• Јован Делић, Српски биографски речник, број 6, Мао-Миш, уредник Чедомир Попов, Матица српска, Нови Сад, 2004, ИСБН 86-83651-49-5
• Мирослав Караулац, Трезор: Слике из живота Иве Андрића, други део, 2011.
• Иво Андрић за сва времена, РТРС, 2011.
• Жанета Ђукић Перишић, Радован Вучковић, Библиографија Иве Андрића : (1911-2011), уредник Миро Вуксановић, Задужбина Иве Андрића, Српска академија наука и уметности, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2011, ИСБН 978-86-80061-44-3
• Момчило Миланков, Сабрана дела Иво Андрић - Омер Паша Латас - Иво Андрић (био-библиографска белешка), Просвета, 1977.

Ivo Andric