Иван Југовић
Рођење: 1772. Сомбор, Хабзбуршка монархија Смрт: 19. новембар 1813. Зрењанин, Кнежевина Србија Познат као: оснивач и први професор Велике школе у Београду

Иван Југовић или Јован Савић (Сомбор, 1772 — Зрењанин, 19. новембар 1813), оснивач и први професор Велике школе у Београду за време Првог српског устанка. Био је секретар Совјета и министар просвете.

Иван Југовић је крштен 3. новембра 1772. године у Сомбору као Јован Савић.¹⁾ Пошто је рођен у породици православног свештеника требало је да и он настави ту традицију.²⁾ Завршио је у Сомбору два разреда Главне градске школе Норма, коју је 1778. основао Аврам Мразовић, и четири разреда Латинске граматикалне школе.³⁾ У Сегедину је завршио шестогодишњу гимназију,⁴⁾ а у Пешти је завршио правне науке.⁵⁾ Када је завршио право желео је да постане свештеник, па је отишао у Сремске Карловце код митрополита Стефана Стратимировића.⁶⁾ Од 1798. до 1802. био је професор у Карловачкој гимназији и то најпре у припремном разреду.⁷⁾ Крајем 1801. постављен је за професора латинскога језика на Карловачкој гимназији.⁸⁾ Знао је писати и преводити немачки, латински, мађарски, француски, италијански и руски.⁹⁾ На месту професора латинског био је до 1802, када се нешто замерио митрополиту Стратимировићу, па је отишао у Вршац, где је био секретар владике Јосифа Јовановића Шакабенте.¹⁰⁾ Према Вуку Караџићу митрополит га је омрзнуо, јер је био леп и омиљен код жена.¹¹⁾ Међутим према Николи Вукићевићу и нађеним писмима увредио се јер је митрополит пре њега замонашио Јована Путника.¹²⁾

Из Вршца је отишао у Земун, јер је због либералног размишљања постао непожељан код свештенства.¹³⁾ Из Земуна је при крају 1805. прешао у Србију и у Смедереву је постао писар у Правитељуствујушчем совјету (српској влади).¹⁴⁾¹⁵⁾ Био је и надгледник школске наставе.¹⁶⁾ Када је прешао у Србију променио је своје име и презиме и почео да се назива Иваном Југовићем.¹⁷⁾ Једно време отишао је у Пешту да лечи очи, а онда се вратио на место писара.¹⁸⁾ Кад је 1807. умро Божидар Грујовић, тада је Иван Југовић добио његов положај секретара Совјета.¹⁹⁾²⁰⁾ У прву дипломатску мисију Совјет га је послао 1807, а требао је да оде у Русију и да пре тога наврати у Букурешт у руски главни штаб на Дунаву.²¹⁾ Задатак је био да примирје између Руса и Турске прошири и на Србију. Када је стигао у Букурешт спречили су га да оде даље тврдећи му да су српски захтеви испуњени и да нема потребе да путује у Петроград. Југовић је био аустрофил, па руски конзул Родофиникин није никако имао поверње у њега, па га је свуда спутавао. Спречио је Југовића да оде у Петроград, а допринео је и његовом смењивању.²²⁾ У јануару 1808. Југовић је смењен са положаја секретара, јер није био наклоњен Русима.²³⁾

Основао је 12. септембра 1808. године Велику школу у Београду.²⁴⁾ Младен Миловановић, који му је био главни заштитник и покровитељ, много му је помогао да отвори школу.²⁵⁾²⁶⁾ Свечаном отварању школе присуствовао је Младен Миловановић са целим Саветом, митрополит и Доситеј Обрадовић, који је очитао пригодну беседу.²⁷⁾ Прва предавања почела су 13. септембра 1808.²⁸⁾ Школу је прве године похађало 20 ученика, а већ следеће године било је укупно 40 ученика.²⁹⁾ Међу првим ђацима Велике школе били су: Алекса Карађорђевић, Вук Стефановић Караџић, Младенов сестрић Јовица, синови и посинак Миленка Стојковића, Јеврем Ненадовић, Сима Ненадовић, Милосав Здравковић, Стеван Новаковић и други.³⁰⁾³¹⁾ Велику школу је замислио као школу за образовање чиновника и службеника будуће државе.³²⁾ Иван Југовић је био и први професор Велике школе. Предавао је у почетку само историју и рачун.³³⁾ Важио је за веома образованог човека, па је за њега Вук Караџић говорио да је „најученији и најпаметнији Србин свога времена”, а Доситеј Обрадовић је за њега рекао да је „дика и понос српски”.³⁴⁾ Сима Милутиновић га је у песмама називао „српским Соломоном”.³⁵⁾

Политички је рехабилитован крајем 1808, када се састајао са Младеном Миловановићем.³⁶⁾ Младен га је наговорио да формулише уставно уређење какво су он и Карађорђе замислили, што никако није одговарало Русима.³⁷⁾ О уставном уређењу преговарали су најпре са Симом Марковићем и Луком Лазаревићем, а онда су на вождовој слави све издоговарали. Током децембра упознали су потајно и остале старешине, а да Родофиникин за то није сазнао. На тај начин на крају децембра 1808. ставили су га пред свршен чин. Тим уставом Србија је постајала независна у односу на Русију. Крајем децембра 1808. Карађорђе је послао Југовића заједно са Павлом Поповићем и Јанићијем Ђурићем у дипломатску мисију у Јаши у руски генералштаб.³⁸⁾ У то време Руси су са Французима закључили споразум да одустају од деобе Турске, па су се припремали да Србија буде само аутономна унутар Турске, а Срби су тражили пуну независност, коју су им Руси раније обећавали. Ту су преговарали са кнезом Александром Прозоровским, који је написао да је Југовић главни преговарач и прави дипломата велике учености.³⁹⁾ Кад се сазнало да ће Руси поново заратити са Турцима преговори су постали беспредметни, па су се вратили у Београд почетком априла 1809. Кад се вратио постао је председник Београдског суда.⁴⁰⁾⁴¹⁾ Руси су се бунили јер је Карађорђе поставио једнога аустрофила за градског судију.⁴²⁾ Уместо њега наставу на Великој школи држао је Миљко Радоњић.

Карађорђе Петровић га је марта 1810. послао у Беч на преговоре са аустријским царем.⁴³⁾ Ти преговори су се окончали неуспешно, али тада су Југовића придобили да ради за Беч и он је отада постао аустријски обавештајац.⁴⁴⁾ Био је заговорник централистичког уређења државе, а тај модел који је он раније тумачио Народној скупштини спроведен је уставном реформом из јануара 1811.⁴⁵⁾ Када је умро Доситеј Обрадовић постављен је априла 1811. на место министра просвете.⁴⁶⁾ Од 1811. почео је да упозорава да због Наполеона и његове предстојеће инвазије на Русију долазе догађаји неповољни по Русију и да ће Србија пропасти као држава, ако не учини оно што треба да чини и да се управља само према својим интересима.⁴⁷⁾ Карађорђе га је септембра 1812. слао руском посланику у Цариграду због споразума о извршењу Букурештанског мира.⁴⁸⁾

Карађорђе је 5. јануара 1813. затражио од Совјета да се Југовић, Миљко Радоњић и Михаило Грујић отпусте као људи који се држе Аустријанаца.⁴⁹⁾ После тога сва тројица су живела у Београду, али кад се почело говорити да ће их интернирати негде унутар Србије Југовић је побегао преко Саве у Земун.⁵⁰⁾ Карађорђе му је слао писмо у марту 1813. и питао га зашто је уопште бежао из Београда.⁵¹⁾ Из Земуна је отишао код брата у Стару Паланку, а онда у Темишвар, па у Беч.⁵²⁾ Из Беча се вратио брату у Бечкерек (Зрењанин), у коме је 19. новембра 1813.⁵³⁾ умро од туберколозе.⁵⁴⁾

• Никола Поткоњак, Педагогија (2008) вол. 63, бр. 3, стр. 494-509
• Степановић Милан, Норма бр.1-2, вол. 13 (2008) стр 211-232
• М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.
• Знаменити Срби 1 (1901) 76-78 (A. Гавриловић)
• Лазар Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, Београд, 1898.
• К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака, 2. део, Беч, 1884.
• Р. Љушић, Вожд Карађорђе, књига 1, 2. издање, Београд, 2000.
• Милан Степановић, Јован Савић-Иван Југовић, Педагошки факултет у Сомбору, Сомбор, 2008.

Ivan Jugovic