Action disabled: revisions

Иван Ђаја

Иван Ђаја (франц. Jean Giaja) (Авр, Француска, 21. јул 1884 — Београд, 1. октобар 1957), физиолог, доктор биологије, професор и ректор универзитета (Београд). Био је редовни члан Српске академије наука и уметности, оснивач Физиолошког завода (1910) и прве Катедре за физиологију на Балкану.

Биографија

Рођен је у Француској, покрајина Нормандија, град Ле Авр (франц. Le Havre). Мајка Делфина Депоа је била Францускиња, а отац Божидар (1850—1914) Србин из Дубровника,1) по занимању поморски капетан. Имао је млађег брата Александра (-1969), који је такође рођен у Француској и сестру Олгу (1892—1974). Његов стриц је био радикални политичар Јован Ђаја. Године 1890. породица је прешла да живи у Београду, где му је отац радио као капетан пароброда „Делиград“, до 1907.2)

Школовање

У Београду је завршио основну школу и гимназију.3) По завршеној матури 1902. године, је поново отишао у Француску и прво годину дана студирао филозофију на Лицеју Корнеј у Руану,4) а затим се уписао на Сорбону.5) Током студија 1904. једно време је радио у француском Националном музеју природних наука код Пол Ван Тигема.6)7) Дипломски испит је урадио из природниих наука 1905. После тога се запослио у приморској лабораторији Роскофу код Алберта Дастра,8) у то време познатог експериментатора, који је уз Пол Ван Тигема највероватније највише утицао на формирање његове научне личности.9) где је провео пет година.10) Први научни рад са темом „Амилолитичка инактивност дијализираног панкреасног сока“, заједно са још два сарадника11) је објавио 1906. када је имао 22 године,12) а затим је објавио још низ студија у часопису париског Биолошког друштва и један од њих је објавила и Француска академија наука. Његови први радови везани су за ензимологију.13) Докторирао је 1909. године,14) на Сорбони, са тезом из физиологије15) под насловом: „Студија фермената, гликозида и угљених хидрата код мекушаца и ракова“ (франц. Étude des ferments des Glucosides et des Hydrates de Carbone chez les Mollusques et chez les Crustacés).16)17)

И поред тога што је рођен, дипломирао и докторирао и могао да настави каријеру у Француској, вођен патриотизмом и бригом за изградњу сопствене земље, после завршеног докторарата се вратио у Србију.18)

Рад

У Србији је провео највећи дио живота, бавећи се истраживањем, предавањем и академским радом.19) Спада у највеће српске физиологе и биологе, чија је непроцењива заслуга у утемељивању научне физиологије у Србији, засноване на експерименталном раду. Још почетком 20. века је поставио темеље експерименталне физиологије и физиолошке хемије (касније биохемије) не само у Србији, већ и у југоисточној Европи. Објавио је преко 200 научних радова и велики број других публикација,20) самостално или са сарадницима у „Гласнику“ Српске краљевске академије (од 1913), Медицинском прегледу, Гласнику Хрватскогприродословног друштва и страним стручним публикацијама.21)

Године 1910. основао је прву Катедру за физиологију на Балкану, у оквиру Филозофског факултета у Београду и организовао први институт за физиологију у Србији, којим је руководио више од четири деценије.22) Својим радом у настави, а нарочито резултатима које је постигао у области терморегулације и биоенергетике, допринео је угледу Србије у свету у тој мјери да се Физиолошки завод почео помињати као „Београдска физиолошка школа“.

Убрзо по оснивању катедре је почео да се интензивно бави научним истраживањима. Тежио је да рад на катедри буде раван светским катедрама из те области, где је наставио истраживања започета на Сорбони. Први период баваљења науком је посветио ендогеним ензимима, односно ферментима, који настају радом жлезда органа за варење.23) Овом темом се бавио све до Првог светског рата.24)

Његова девиза је била: „Ниједан дан без експеримента“ (лат. Nulla dies sine experimentum). Већ 1912. године објавио је и прве резултате својих истраживања у монографском раду под насловом „Ферменти и физиологија“,25) за коју је добио награду Српске краљевске академије.26)

Рад су му прекинули балкански ратови, а затим и Први светски рат. Године 1914. обилазио је универзитетске центре (Праг, Берлин, Лапциг, Копенхаген, Париз), а турнеју је завршио у Бечу, где га је затекао почетак рата.27) У Бечу је остао интерниран, под строгом присмотром аустријске полиције. У Београд се вратио 1919. године, када је наставио рад као ванредни професор у Физиолошком заводу, где је предавао физиологију и физиолошку хемију. Редовни професор Универзитета у Београду постао је 1921. године.28) Написао је уџбеник „Основи физиологије“ (1923), први те врсте у Србији и Југославији,29) који је посветио „првом нараштају уједињене Југословенске Универзитетске омладине“. У предговору овог уџбеника Иван Ђаја, у духу класичних филозофа, истиче да је „градиво распоредио и развио на основу једне опште биолошке идеје водиље: да је промет материје и енергије основна појава живота, којој су подређене све физиолошке функције“.

Био је ректор Београдског универзитета (1934/1935). Током свог мандата се заједно са побуњеним студентима супротставио упаду полиције у просторије Универзитета, бранећи студенте и аутономију академске установе.30)

У међуратном периоду почео је да се бави биохемијским процесима и биоенергетиком, враћајући се повремено и на тему ензима.31) Установио је појам врхунског метаболизма испод којег птице и сисари нису у стању да одрже свој норамалан топлотни ниво. Такође је увео појам метаболочког количника у биоенергетици.32) На идеју је дошао још током свог боравка у Бечу, где је осмислио апарат за мерење размене гасова код лабораторијских животиња и направио га је одмах по доласку у Београд. Синтезу резултата двадесетогодишњег истраживања из ове области објавио је у двотомној монографији „Хомеотерапија и терморегулација“, у којој је објавио и „Ђајин дијаграм“.33)

После 1935. године почео је да се бави проблемом хипотермије, као посебним физиолошким стањем, а тој теми се потпуно посветио 1940.34) Посебно га су га интересовали начини на који се она може проузроковати.35) Својом расправом „Стање слично зимском сну презимара добивено у пацова барометарском депресијом“, 15. јануара 1940. започео је истраживања физиологије дубоко охлађеног хомеотермног организма, која је у свету била позната као Ђајина крива терморегулације.36) За ове радове је добио награду Париске академије наука, Перунове (1940) и Монтионове (1946).37)

Био је потпредседник Црвеног крста Југославије пре Другог светског рата. Почетком немачке окупације 1941. године, на свој лични захтев је пензионисан. У ноћи између четвртог и петог новембра исте године, ухапшен је, али убрзо и пуштен38) и до краја рата живео повучено, као и већина професора других професора Београдског универзитета.39)

После Другог светског рата је реактивиран, био је управник Физиолошког завода. Наставио је са својим истраживањима и открио методу хипотермије конфиновањем, касније названа „Ђајина метода“.40) Посебно се бавио проучавањем одбрамбене улоге хипотермије. Открио је да хипотермија делује спасоносно у многим патолошким стањима. Резултати његових есперимената о заштитном деловању хипотермије се примењују највише у хирургији.41) Последња истраживања је посветио проучавању стимулативног дејства постхипотермичким стањима.42)

Његов ђак, затим сарадник Радослав Анђус, и после његове сврти наставио је да се бави овом облашћу и касније постигао још значајније резултате, што је допринело афирмацији Ђајине физиолошке школе у свету и отворила пут новим генерацијама истраживача.43)

Радио је на попуаризацији науке. Један је од првих организатора народних универзитета.44)

У досијеу из 1949. окарактерисан је као реационаран и неподобан, а разлози за то су били његово буржораско порекло, неангажовање за време окупације, недовољно исказано поштовање према совјетској науци, али је наставио да ради као професор, само зато јер је био добар и популаран. Све критике је достојанствено подносио, јер му је наука била на првом месту, покушао је да заштити универзите од политике, али му то није баш сасвим пошло за руком.45)

Био је познат као говорник који је умео да занесе стручњаке и широку публику, са жаром је позивао на хигијену и здраву исхрану уз воће и поврће. Понашао се учтиво и отмено. Занимао се за уметност. У слободно време је свирао флауту, иако му је у последњим годинама слух ослабио.46)

Породица

Женио се три пута. Прва супруга је била францускиња и рано је умрла. Друга је била из Бановишта у Банату, сеоска учитељица,47) са којом је имао ћерку Иванку Ђају-Миланковић (1933—2002).48) У познијим годинама оженио се по трећи пут ученицом, сарадицом, асистенткињом и професорком са Београдског универзитета Лепосавом Марковић (1910—1991).49) Међу великим пријатељима и колегама, са којима се дружио и сарађивао је био Милутин Миланковић.50) Живели су у професорској колонији.51)

Његов стриц је био Јован Ђаја.

Преминуо је 1. октобра 1957 године, у Београду, за време XV Међународног конгреса за војну медицину и фармацију, као председник Симпозијума о хипотермији. Последњу почаст су му одале колеге и поштоваоци његовог рада из читавог света.52)

Остала дела

Бавећи се научним радом из области физиологије, настојао је да пронађљ права филозофска тумачења о природи науке, њеним основама, критеријумима, принципима и путевима развоја. Почетком 1930-их година, у књизи „Трагом живота и науке“ је изнео своје филозофске погледе о науци и вредности знања.

Објавио је и више филозофских публикација: „Основна биолошка енергија и енергетика кваса“ (1919), „Експериментално тражење једне заједничке енергетичке основе у живих бића“ (са Бр. Малешом, 1921), „О једном електричном термостату“ (са С. Бранисављевићем, 1920).53) Касније написао и „Од живота до цивилизација“ (1933), „Низ воду“ (1938), „Дубровачки разговори“, док је у рукопису остало његово дело „Откриће света“. Највредније филозофско дело представља монографија „Човек и инвентивни живот“ (франц. L'Homme et la vie inventive), коју је написао у својим зрелим годинама, а објављена је у Француској, 1955. године. У овој студији је изнео тезе о пореклу биолошки инвентивне моћи, о сврховитости одређених појава у живом свету, као и појму корисности у биологији. Међутим, ово његово дело је, осим филозофске синтезе, истовремено и јединствена општа физиологија природе и својеврсна енциклопедија функционалне анатомије екосистема или „филозофска екофизиологија“.

Писао је за многе часописе и новине.54) Био је први дописник „Политике“ из иностранства, у којој је објављивао филозофска и дела за децу.55) Уређивао је часопис „Универзитетски живот“ (1927—1928), сарађивао је у „Српском књижевном гласнику“ (од 1905), „Страном прегледу“ (1933), „Науци и техници“ (1941, 1945).56) После Другог светског рата је престао да објављује у Србији, осим мањих путописа и непотписаних прилога у Политици.57)

Академик

Био је дописни члан Српске краљевске академије (Академије природних наука) од 18. фебруара 1922. Постао је прави члан (Академије природних наука) 16. фебрауара 1931. Са приступном беседом: „O некојим одликама борбе против хладноће“, проглашен је академиком 6. марта 1932. године. Секретар је Академије природних наука од 7. марта 1937. до 7. марта 1939.58)

За редовног члана Српске академије наука (Одељења природно-математичких наука) и (Одељења медицинских наука) изабран је 22. марта 1948. Био је редовни члан (Одељења ликовне и музичке уметности) од 20. априла 1949. Обављао је функцију секретара Одељења природно-математичких наука од 22. марта 1948. до 10. јуна 1952.59)

Интензивно је радио на сарадњи са другим академијама те врсте и научним институцијама. Убрзо пошто је постао академик, изабран је и за дописног члана ЈАЗУ у Загребу. Обе академије са њим на челу су основале Оцеанографски инсититут у Сплиту, чиме је остварена његова идеја о оснивању биолошке станице на Јадрану намењену пре свега студентима.60)

У новооснованој Српској академији наука, 1948. године је добио задатак да образује два нова одељења: Одељење медицинских наука и Одељење ликовних и музичких уметности, што је успешно урадио. На његов предлог, имену Академије је придодата и реч „уметност“, па је тако САН постао САНУ.61)

Био је почасни доктор Универзитета у Паризу (1954), и дописни члан Француске академије наука у Паризу (1955), на месту упражњеном смрћу Александра Флеминга, проналазача пеницилина, у одељење за медицину и хирургију.62)

Аутобиографија

Написао је аутобиографију објављену код нас под насловом „Откриће света“.63)

Спомен плоча

Поводом стогодишњице оснивања Физиолошког завода на Балкану, 10. септембра 2010. постављена је спомен плоча, рад вајара Ђорђа Арнаута у улици која носи његово име на Врачару у Београду.64)

Литература

Спољне везе

1) , 4) , 47)
Павле Р. Анђус, 2008, стр. 203
2) , 48)
Ђиво Башић, 4. 9. 2013.
3)
„НЕ1-1924”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, 1924. Књига прва.
5) , 12) , 14) , 18) , 30) , 38) , 50) , 61)
Радомир Мандић, 17. 5. 2013.
6) , 8) , 10) , 15) , 23) , 26) , 28) , 35) , 39) , 41) , 43) , 45) , 46) , 49) , 51) , 54) , 57) , 60)
Никола Мирков, 2007.
7) , 9) , 11) , 13)
Павле Р. Анђус, 2008, стр. 204
16)
Павле Р. Анђус, 2008, стр. 205
17) , 21) , 56)
Српски биографски речник, Дeсанка Костић
19) , 25) , 29) , 53)
НЕ1-1924
20) , 22) , 55) , 64)
Душан Милићевић, 10. 09. 2010.
24) , 27) , 31)
Павле Р. Анђус, 2008, стр. 211
32) , 36)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 8
33)
Павле Р. Анђус, 2008, стр. 212
34)
Павле Р. Анђус, 2008, стр. 216
37) , 40)
Павле Р. Анђус, 2008, стр. 207
42)
Павле Р. Анђус, 2008, стр. 218
44)
Павле Р. Анђус, 2008, стр. 209
52)
Драгана Миличић, 28. 5 2013.
58) , 59) , 63)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 82
Штампање