Српска Православна Црква је аутокефална са достојанством Патријаршије. Она своје верско учење јавно исповеда, своје богослужење јавно врши и самостално управља и уређује црквено-верске послове.

Српска Православна Црква самостално управља и слободно располаже црквеном имовином, црквеним фондовима и задужбинама (закладама), у границама овога Закона и Црквеног Устава, а под врховним надзором Државе.

Црквене власти самостално одлучују о примању задужбина које су намењене црквеним задацима.

Српска Православна Црква, која — по поступку о свом рачуноводству, који ће се Уредбом прописати, — самостално врши контролу својих прихода и расхода, подлежи, према одредби другог става чл. 2 Закона о Главној контроли, врховном надзору Главне контроле, у толико што је Главна контрола овлашћена да утрошак прихода према указаној потреби контролише прегледима, било на захтев Министра правде или самих црквених власти.

Имовина Српске Православне Цркве служи само циљевима Цркве, и не може се ни под којим видом од ње одузимати ни на друга циљеве употребљавати, осим случаја експропријације предвиђене Законом.

Српска Православна Црква и поједини њени саставни делови и установе, које ће бити предвиђене Црквеним Уставом, правна су лица, способна да по прописима Закона стичу и држе како покретна тако и непокретна добра, и врше сва права која им као таквима припадају.

Црквена власт духовна, црквено-дисциплинска и црквено-судска, по уређењу Српске Православне Цркве, припада само Јерархији. Ту власт Јерархија врши преко својих јерархиских представника и органа.

Епископска власт у заједници са свештенством и народом, преко својих самоуправних представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским (закладним), фондовским, као и другим пословима који ће се у Црквеном Уставу предвидети.

Црквена кривична дела и казне су само оне, које прописује Црквени Устав.

За извршење надлежно издатих, на закону основаних, наређења и пуноважних одлука и пресуда свих црквених власти и органа, све државне и самоуправне власти дају на захтев црквених власти своју административну помоћ.

Црквени судови могу у циљу извођења доказа тражити правну помоћ редовних судова.

Српску Православну Цркву претставља пред Државом Патријарх или његов заменик, а поједине Епархије Епархиски Архијереји или њихови заменици.

Поступак за избор Патријарха уредиће се посебним законом, а за избор Епархиских Архијереја Црквеним Уставом.

Имовинско-правне интересе Цркве пред државним властима заступају они органи који су одређени Црквеним Уставом.

Избор Патријарха и Епархиских Архијереја потврђује Краљ Указом, на предлог Министра правде, стављен у сагласности са Претседником Министарског савета.

Црква подмирује своје потребе:

1) приходима од црквених добара и фондова,
2) приходима од државне накнаде из чл. 22,
3) црквеним таксама из чл. 12,
4) нарочитим разрезивањем на приходе манастирских и црквених имања,
5) државном помоћу из чл. 21 и
6) црквеним прирезима из чл. 10 и 11.

Прирез на непосредни порез који плаћају православни порезовници у Држави имају право да распишу Патријаршија, Епархије, и Црквене општине, свака за своје потребе, и то само ако приходи предвиђени у чл. 9 од 1—5, не могу покрити њихове расходе предвиђене буџетом. Одлуку о распису овога приреза за унапред одређено време доносе органи који су по Црквеном Уставу за то надлежни. Ова одлука постаје пуноважна кад је одобри Министар финансија у споразуму са Министром правде. То одобрење није потребно за прирезе до 10% на непосредни државни порез које расписују црквене општине по закључку црквено-општинског збора донетом од представника црквене општине, одређених Црквеним Уставом, који претстављају 75% пореске снаге у општини. За такве одлуке потребно је само одобрење црквене власти надлежне по Црквеном Уставу.

Црквене прирезе прикупљају органи државне пореске администрације, једновремено и у свему по прописима за државне дажбине, и предају их у тромесечним ратама надлежним црквеним властима.

За званичне радње црквених власти, и у јерархиском и самоуправном делокругу, плаћа се само она такса коју црквене власти пропишу посебним Правилником одобреним од Министра правде у споразуму са Министром финансија. Ова се такса наплаћује у корист Српске Православне Цркве.

Службена преписка и аманетна пошта свих црквених власти и установа ослобођава се плаћања поштарине и телеграфске таксе.

Свих јавних дажбина ослобођавају се зграде намењене Служби Божјој, црквено-просветним и добротворним установама; заводи за црквене потребе; архијерејски, манастирски и парохиски домови; православни културно-историски споменици (манастиришта, црквишта итд.) и дворишта свих побројаних установа.

Свештена лица мирског и монашког реда нису обавезна лично да врше оне јавне послове, који се, према канонским прописима, противе свештеничком чину и позиву.

Све државне власти које по својој надлежности покрену кривични поступак против свештених лица оба реда или монаха дужне су одмах о томе да известе надлежног Архијереја, као и о коначној одлуци коју буду донеле по дотичном предмету.

У свим државним и приватним школама, православна верска настава предаје се у сагласности са надлежном црквеном влашћу, а по одредбама Закона о тим школама.

Наставне планове и програме за предавања веронауке прописује надлежни Министар, узимајући у обзир потребу верског васпитања по предлогу Светог Архијерејског Сабора. За уџбенике веронауке важиће прописи Закона о уџбеницима. За све уџбенике даће Свети Архијерејски Синод своје одобрење у погледу њихове верске садржине.

У државним основним школама веронауку могу предавати квалификовани парохиски свештеници или нарочити вероучитељи, у смислу прописа Закона о народним школама. Где, по закону или иначе, није могућно да православну веронауку предаје свештеник или нарочити вероучитељ, вршиће ову наставу учитељи те школе који су православне вере.

Вероучитеље свештена лица у свима народним школама поставља Министар просвете из реда кандидата предложених од надлежне црквене власти. Вероучитеље у осталим државним — средњим и стручним — школама поставља надлежни Министар између кандидата који поднесу одобрење надлежне црквене власти да могу предавати веронауку у средњим школама. Све вероучитеље премешта и разрешава дужности Министар по одредбама школских закона.

Вероучитеље у свима приватним школама поставља и премешта управа школе по одобрењу надлежног Архијереја. И за ове вероучитеље важе прописи школских закона.

Надлежна црквена власт може одузети већ издато одобрење оним вероучитељима који не предају веронауку онако како прописује православна вера или који, иначе, својим животом и радом не одговарају својој вероучитељској дужности.

Свети Архијерејски Синод настојава и стара се да предавања на православним богословским факултетима државних Универзитета буду у сагласности са науком православне вере. У случајевима осведочене несугласности предузима код Министра просвете потребне мере, да се оне отклоне.

Професори и доценти богословског факултета, који се бирају по Закону о Универзитетима, постављају се, пошто се претходно утврди и верска подобност кандидата оценом Светог Архијерејског Синода.

Све црквено-аутономне духовне школе стоје под управом и надзором црквене власти.

О оснивању ових школа решава Свети Архијерејски Сабор. Он прописује за њих наставни план и програм предавања, и поставља и разрешава њихове управнике. Министар просвете даје одобрење за оснивање ових школа и за наставни план.

Свети Архијерејски Синод стара се за нарочиту спрему наставничког и васпитачког особља; поставља и разрешава га.

Епархиски Архијереј води непосредан надзор над овим школама у својој Епархији, подноси о томе извештај Светом Архијерејском Синоду и предлоге о постављању и разрешавању наставника и васпитача. Врховни надзор и над овим школама води Министар просвете.

Свештенике у државним болницама, казненим и њима сличним заводима и другим државним установама поставља, на предлог Епархијског Архијереја, надлежни Министар.

При превођењу црквених надлештава, установа и лица са државног буџета на буџет Српске Православне Цркве, Уредбом Министра правде и Министра финансија утврдиће се коју ће помоћ из државних средстава Српска Православна Црква стално по државном буџету примати. При утврђивању ове државне помоћи узеће се у обзир они досадашњи расходи по Финансијском закону и Државном буџету за 1929—30 годину, који се односе на она црквена надлештва, установе и лица која прелазе са државног буџета на буџет Српске Православне Цркве, као и износи т.зв. бира у Србији и Јужној Србији, загарантованог досадањим законом, и приреза у другим црквеним областима предвиђених досадањим законским уредбама.

Поред државне помоћи поменуте у чл. 21, Српска Православна Црква примиће отсеком, или ће примати годишње стално, износ на име накнаде за потраживања која припадају Српској Православној Цркви у Србији и Црној Гори према Држави. Ова ће се потраживања утврдити споразумно између Министра финансија и Министра правде с једне стране и Светог Архијерејског Сабора с друге стране. Износ накнаде утврдиће се посебном уредбом коју ће донети Министар финансија и Министар правде у споразуму са Светим Архијерејским Сабором, а у колико буде годишње исплаћиван, уносиће се у буџет Министарства правде. Ова уредба може се мењати само законом, по претходном пристанку Светог Архијерејског Сабора.

Српске православне епархије и њихови делови ван граница Краљевине Југославије, као саставни делови Српске Патријаршије, остају у погледу организације у јерархиском и материјалном односу према Српској Патријаршији у коме су биле према појединим Српским Митрополијама, све док се ови односи не би друкчије регулисали.

Црквени Устав о целокупном уређењу Српске Православне Цркве и свију црквених самоуправних власти донеће Свети Архијерејски Сабор, и предложити Министру правде, који ће га, пошто га усвоји, поднети Краљу на озакоњење.

Овлашћује се Министар правде да Уредбом пропише све поближе одредбе, потребне за извршење овога Закона, водећи рачуна о предлозима Светог Архијерејског Синода.

Овим Законом и Црквеним Уставом предвиђена организација Српске Православне Цркве има се извести најдаље у року од две године, рачунајући од дана ступања на снагу истих закона.

По ступању на снагу овог Закона и Црквеног Устава престају важити сви закони, уредбе и други прописи о предмету тих закона. Но досадашњи прописи о организацији Српске православне цркве губе важност тек када буде спроведена организација, предвиђена у првом ставу овога члана.

Овај Закон ступа у живот када га Краљ потпише, а обавезну снагу добија када се обнародује у „Службеним новинама“.

Бр. 89870.
8 новембра 1929 године
Београд.

АЛЕКСАНДАР, с. р.

Министар правде
Д-р М. Сршкић, с. р.

Видео и ставио Државни печат,
Чувар Државног печата,
Министар правде,
Д-р М. Сршкић, с. р.

Претседник Министарског савета,
Министар унутрашњих послова,
Почасни ађутант Њ. В. Краља,
Дивизијски ђенерал,
Пет. Живковић, с. р.

• Закон о избору патријарха Српске православне цркве (1930)
• Закон о црквама и верским заједницама (2006)

• „Службене новине Краљевине Југославије”, број 269-109/1929

Zakon o Srpskoj pravoslavnoj crkvi (1929)