Жанка Стокић
Рођење: 23. јануар 1887. Велико Градиште, Краљевина Србија Смрт: 20. јул 1947. Београд, ФНРЈ Позната као: глумица „Госпођа министарка”

Живана Жанка Стокић (Велико Градиште, 11/23. јануар 1887 — Београд, 20. јул 1947), једна од највећих српских драмских уметница.

Рођена је у Великом Градишту 11/23. јануара 1887. године од мајке Јулке и оца Богосава. Отац јој је по професији био лекар.¹⁾ Изненада је преминуо када је Жанка имала 5 година.²⁾ Мајка се након тога преудала за свештеника Александра Николајевића, познатијег као поп Санда из села Раброва код Пожаревца.³⁾ У Раброву је провела већи део свог детињства и завршила основну школу.⁴⁾ Почела је да глуми још док је била у основној школи.⁵⁾

По завршетку четвртог разреда, после тешке болести, са само 28 година, умрла јој је мајка, која је сахрањена на сеоском гробљу. У Раброву је остала још годину дана. Са непуних петнаест година отишла је у Зајечар, код ујака,⁶⁾ који ју је силом удао за једног зајечарског абаџију⁷⁾ (1901), много старијег од ње.⁸⁾

У Зајечару је упознала глумачку путујућу групу, у којој је успела да се запосли, али јој је муж то бранио и физички је малтретирао.⁹⁾ У заштиту је узео глумац Аца Гавриловић, тако да је постала стални члан путујуће позоришне групе. Одлучила је да напусти мужа и побегне из Зајечара са путујућом позоришном трупом тада чувеног Љубомира Рајичића Чврга. Њен првобитни посао се састојао у томе да глумцима из трупе пере веш, а касније је почела и да статира.¹⁰⁾ Са позориштем је премијерно наступила 1902. године, у Књажевцу у улози Терезе у представи Брачна ноћ.¹¹⁾¹²⁾ Пријатељство са Александром Гавриловићем убрзо је прерасло у љубав. Напустили су путујућу дружину и упутили се у Крагујевац, приступивши позоришној групи Димитрија Нешића, који је Живану упутио у основне тајне глумачког умећа. После његове смрти, приступила је новооснованој позоришној групи Михала Марковића, која се упутила према Босни и Далмацији, одакле их је протерала аустроугарска власт. Затим су дошли у Београд, где су наступали као већ уиграно позориште, а Жанка је била у улози „Коштане”, где је у потпуности исказала своје глумачке квалитете. Крајем 1908. отишла је у Осијек, где се управо оформило Хрватско народно казалиште. Ту је одиграла прву драмску улогу у комаду Нада, а затим су уследиле и друге значајне улоге у представама Морал госпође Дулске, Гундулићевој Дубрави, Шекспировој Укроћеној горопади и другим. Успешно је глумила у комедијама, оперетама и драмама.¹³⁾ За време гостовања Осјечке позоришне трупе у Београду, запазио је Милан Грол, тадашњи управник Народног позоришта у Београду и понудио јој је посао. Тако је 1911. постала привремени члан Народног позоришта у Београду,¹⁴⁾ а временом је постала славна глумица.¹⁵⁾

У Народном позоришту је стекла славу. Гумила је у Молијеровом драмама, Тоанету у Уображени болеснику и Дорину у Тартиф, Веру у Глишићевој Подвали, Живану у Ђиду, Ранку у Чвору Пеције Петровића, Стану у Станоју Главашу, Ану Андрејевну у Гогољевом Ревизору, Каћушу у Васкресењу, такође готово цео репертоар Пеције Петровића.¹⁶⁾ Одбор за прославу 25 година њеног уметничког рада јој је од прилога њених обожавалаца купио кућу на Топчидерском брду. Готово сваке вечери седела је са својим пријатељима у „Три шешира” у Скадарлији.¹⁷⁾

Најзначајније улоге је остварила у драмама које је написао Бранислав Нушић: Ожалошћена породица, Пут око света, Власт, Госпођа министарка. Улогу госпође министарке Бранислав Нушић је написао и посветио искључиво њој.¹⁸⁾ Представа је први пут изведена 25. маја 1929. у режији Витомира Богића.¹⁹⁾ Улога у Госпођи министарки јој је донела велику славу, од зараде је успела да сагради кућу на Топчидерском брду.²⁰⁾

Са ансамблом Народног позориштем је гостовала по целој држави. Била је позната као врло темпераментна и енергична глумица.²¹⁾

Добитница је Ордена Светог Саве петог и четвртог реда.

Почетак Другог светског рата је дочекала у Београду. Била је тешко оболела од шећерне болести и морала да се сналази око набавке инсулина. Наставила је да ради. Учествовала је у радио емисији „Шарено поподне”, у којој је карикирала партизанску борбу, а као чланица Народног позоришта учествовала у новоотвореним позориштима „Весељаци” и „Централа за хумор”, које су биле под благонаклоном заштитом немачког окупатора и домаћих издајника.²²⁾

После рата, 3. фебруара 1945. године у Београду, пресудом Суда за суђења злочина и преступа против српске националне части, оптужена је за сарадњу са окупатором²³⁾ и осуђена је на казну губитка српске националне части у трајању од осам година. Према сопственом казивању, током поступка је изјавила да је добровољно ступила у ново позориште „Весељаци” и „Централа за хумор”, јер је била болесна и био јој је потребан новац за лечење, док је у Београдску радио станицу ступила под принудом главног немачког радио-аранжера.²⁴⁾

Жанка Стокић (1942)²⁵⁾

Суђење је одржано без браниоца, јер због свог лошег материјалног стања није могла да га плати,²⁶⁾ а није имала права ни на браниоца по службеној дужности. После тога је добила да чисти београдске улице. Прошла је кроз депресију и патила је од недостатка инсулина.²⁷⁾

Две године касније (1947) захваљујући пријатељима и колегама,²⁸⁾ на молбу Миливоја Живановића и касније Бојана Ступице²⁹⁾ јој је допуштено да игра у новоотвореном Југословенском драмском позоришту, међутим три дана касније, 20. јула 1947. преминула је од инфаркта.³⁰⁾

Сахрањена је на Топчидерском гробљу 23. августа. До гробља је превежена воловским колима, а сахрани је присуствовао велики број њених поштовалаца. Једноставни надгробни споменик јој је подигла њена кућна помоћница Магда.³¹⁾³²⁾ Културна јавност Србије се после тога у ретким приликама сећала Жанке, њених улога и значаја који је имала за српско позориште.³³⁾

Рехабилитована је по пресуди Окружног суда у Београду 3. марта 2009,³⁴⁾ на захтев Лиге за заштиту приватне својине и људских права из Пожаревца, коме се придружило Народно позориште у Београду, с обзиром на рад и допринос српској култури,³⁵⁾ а пресуда из 1945. је поништена.³⁶⁾ Педесет година после њене смрти подигнут је споменик у Раброву, где се одржавају и „Жанкини дани”. Од 2003. њено име носи једна од престижних српских глумачких награда.³⁷⁾ по предлогу Мире Ступице.

О њеној глуми је остао само један неми филм „Грешница без греха” (1927),³⁸⁾ Косте Новаковића.

• Будимир Кокотовић, Жанка Стокић-легендарна глумица (1), Глас са Цера, број 17, уредник Пантелија Петровић, Духовно-национални центар издавачко-информативна делатност, Јошева под Цером, 27. 11. 2010.
• Будимир Кокотовић, Жанка Стокић-легендарна глумица (2), Глас са Цера, број 18, уредник Пантелија Петровић, Духовно-национални центар издавачко-информативна делатност, Јошева под Цером, 22. 1. 2011.
• Будимир Кокотовић, Жанка Стокић-легендарна глумица (3), Глас са Цера, број 18, уредник Пантелија Петровић, Духовно-национални центар издавачко-информативна делатност, Јошева под Цером, 4. 2. 2011.
• Милан Влајчић, Жанка међу нама, Блиц онлајн, Рингиер Аксел Спрингер д.о.о., Београд, 10. 7. 2012.
• Иван Меденица, Јубилеј - 75 година Госпође министарке - Успомене о Живки, Време, број 689, Београд, 18. 3. 2004.
• Рехабилитована Жанка Стокић, Бета, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 3. 2. 2009.
• Ко је ко у Југославији, Југословенски годишњак и Нова Европа, Београд, Загреб, 1928.
• Феликс Пашић, Међу нама - Жанка Стокић, РТС, 5. 7. 2012.
• Мила Милосављевић, Српски великан - Жанка Стокич, Глас јавности, НИП „Глас“, 11. 2. 2009.
• Радмила Радосављевић, Зашто смо заборавили Жанку Стокић, Глас јавности, НИП „Глас“, 28. 11. 2001.
• С. Ј., Биографије наших уметника, Српска Сцена, број 1, уредник Никола Трајковић, Српско народно позориште, Београд, 1. 9. 1942.

Zanka Stokic