Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: index
други_свјетски_рат

Други свјетски рат

Други свјетски рат је био досада највећи оружани сукоб у историји човјечанства. Углавном је започео као посљедица реваншизма Њемачке након губитка Првог свјетског рата и жеље Јапана и Италије за новом подјелом свијета. Ове силе су се сукобиле са западноевропским силама које су жељеле очувати статус побједника, са САД којима није одговарало претјерано јачање Њемачке и Јапана, са СССР који је сматран за великог противника за превласт у Европи, и са осталим државама које су им из разних разлога представљале сметњу или потенцијални плијен.

У Другом свјетском рату је учествовала 61 земља са 2,1 милијардом становника (96% становништва тадашњег свијета). Борбама је захваћена територија 40 држава, а у оружане снаге држава у рату је мобилисано око 110 милиона људи.

Узроци рата

Свијет након Првог свјетског рата

Уговори о миру након завршетка Првог свјетског рата (Версајски мир, Сен-жерменски мир, Нејиски мир, Тријанонски мир, Севрски мир) нису отклонили супарништво међу великим силама, већ су га у неким случајевима и појачали. Долази до трвења и борби за нове сфере утицаја, тржиша, сировине и стратешке базе. Створене су нове националне државе у Европи (Краљевина СХС, Пољска, Чехословачка) али је остао читав низ неријешених националних проблема, што је сијало раздор и стварало темеље за нове сукобе. Након рата је основано Друштво народа чији је циљ био очување мира мирољубивим рјешавањем спорова.

Стаљинградска битка, Други свјетски рат.

Насљеђени и нови сукоби се брзо заоштравају. На једној страни силе као Француска, Велика Британија и САД теже да још прошире своја стечена права и утицај. Друге силе као Италија и Јапан нису биле задовољне својим добицима након Првог СР. Побјеђене државе и остаци ранијих држава (Њемачка, Аустрија, Мађарска) нису од почетка задовољне наметнутим обавезама репарација и територијалном подјелом, и раде на поништењу тих одлука.

Француска, В. Британија и САД су биле разједињене борбом за примат у свијету, а сложне у тешњама за ослабљење СССР и антиколонијалних и радничких покрета. Тако у Вајмарској Њемачкој побједничке силе не спречавају раст милитаризма и реваншизма, надајући се да ће то помоћи борби против СССР. В. Британија се чак 1924. заложила за смањење репарација и обнову економског и финансијског потенцијала Њемачке. То ће уз амерички Дозов (Dawes) план брзо повратити Њемачку у ред водећих сила. Уговорима у Локарну гарантиране су границе Њемачке по одредбама Версајског мира, и Њемачка је 1926. примљена у Друштво народа. 1922. у Италији власт преузимају фашисти који траже ревизију мировних уговора и обнову Римског царства. Они траже превласт на Средоземљу и нове колоније. Италија 1921. добија острво Сазан од Албаније, 1923. Додеканез, а 1924. анектира Ријеку. 1927. са Албанијом склапа уговор по којем италијанске трупе могу бити на албанској територији у случају потребе. Јапан тежи проширењу утицаја у источној Азији и нарочито Кини. Међутим САД преузимају привремени примат у Кини након Вашингтонске конференције 1921-1922. Формално примајући одредбе, Јапан се војно спрема за коначни обрачун са САД.

Nagaï di Robiland Sonino Orlando House Bliss Archin Closs Venizelos Vesnitch Belin Foch Pichon Clémenceau Lyod George Bonar Law Milner — представници Антанте током Версајске мировне конференције.

Због попуштања великих сила, већина малих држава је све више суочена са реваншистиком политиком својих сусједа. Стога су Краљевина СХС, Чехословачка и Румунија формирале Малу Антанту 1920-1921.

СССР је испрва заузет грађанским ратом који се завршио 1920. Почиње период обнове који је отежан са непрекидним уплитањем државног апарата у економију. Полако се смањује политичка и економска блокада западних сила и успостављају се економски и политички односи са низом капиталистичких земаља. СССР је 1927. по први пут на конференцији за разоружање у Женеви, а 1929. потписује Бријан-Келогов пакт о забрани прибјегавања рату.

Раднички и синдикални покрет јача у свим капиталистичким државама. Дјеловање Коминтерне и постојање СССР утиче на појаву бројних комунистичких партија, које ће одиграти велику улогу у Другом свјетском рату. Идеја деколонизације је исто ојачала, па се неке територије додјељују побједничким силама само као мандати, за које ће се касније утрвдити судбина. Ослободилачки покрети јачају у многим земљама. 1919. је избио устанак у Египту, 1919-1926. у Мароку, затим у Либији, у Сирији 1922. и 1925, у Ираку 1920. У Индији, Бурми и Индокини трају превирања. У холандској источној Индији (Индонезија) избија устанак 1926-1927. У Кини почиње комунистичка револуција 1924.

Јачање фашизма и почетак агресије 1929-1939.

Дубока економска криза погодила је САД 1929. и убрзо су све капиталистичке земље свијета запале у велике економске проблеме. Долази до ланчаних посљедица и у колонијама и полуколонијалним земљама. Економска криза је због огромног пораста незапослености нарочито погодила раднике и сељаке, као најсиромашније слојеве становништва. Пољопривреда је исто тешко страдала, јер незапослени градски становници више нису имали новца за пољопривредне производе. Лихвари и велики посједници су умјетно одржавали високе цијене уништавањем огромних количина разне робе.

Ради свега овога долази до још заоштреније борбе за свјетска тржишта, извоз капитала и превласт. Повећавају се издаци за наоружавање. Мали народи су дошли у тежак положај, колонијално израбљивање се појачава, а у таквој ситуацији долази до јачања фашистичких, реваншистичких и империјалистичких стремљења у дезоријентисаним масама. Агресивне силе све отвореније истичу реваншистичке захтјеве и одбацују закључке Друштва народа. Западне силе млако и неодлучно реагирају.

Оружану борбу први започиње Јапан, почињући напад на Кину и окупацију Манџурије 1931. То се дешава након мање саботаже на жељезници, коју је Јапан сам изрежирао. Тражена је „заштита од кинеске опасности“, а у ствари је јапански циљ отимање те богате области и претварање исте у базу за даља освајања. До марта 1932. цијела Манџурија је окупирана и створена је марионетска држава Манџукуо. Почетком идуће године заузета је и провинција Жо-Хо у сјеверној Кини. Јапанска агресија не наилази на јак отпор великих сила и поред тога што је Јапан нарушио Бријан-Келогов пакт, одлуке Вашингтонске конференције и принципе Друштва народа, чији је Јапан члан. Друштво народа тек 1933. осуђује јапанску агресију, на што Јапан иступа из те организације, а 1934. отказује и Вашингтонски споразум. Окупацијом кинеске територије Јапан долази у директан сукоб са Кином, а посредно и са интересима САД и западних сила. Иступањем из Друштва народа Јапан изазива кризу те организације.

У међувремену велика економска криза доводи до јако тешког стања у Европи и Њемачкој, која 1931. има преко 6 милиона незапослених. Долази и до политичке кризе, у којој екстремна партија Хитлерових националсоцијалиста добија подршку владајућих кругова њемачког друштва. Хитлер најављује експанзију и наоружавање, што одговара власницима фабрика и крупног капитала, који у томе виде пут из кризе и за властито богаћење. Вође Рајхсвера су привучени Хитлеровим обећањима јачања оружане силе. Западне силе виде у Хитлеру добру брану развоју идеја комунизма и социјализма међу радницима и сељацима Њемачке, надајући се да ће се тако зауставити потенцијална револуција. Осиромашеним слојевима Хитлер обећава запосленост, ред, рад и будућу славу Њемачке. У таквим околностима, националсоцијалистичка (нацистичка) партија долази на власт у јануару 1933, и брзо је учвршћује терором, укидањем других политичких партија и другим нелегалним мјерама.

Нацисти сву активност у земљи одмах усмјеравају на остварење циљева зацртаних у Хитлеровој књизи Мајн Кампф из 1925. Територијални експанзионизам, нарочито на исток („Drang nach Osten“), треба да повећа њемачки животни простор („Lebensraum“). У том смјеру је и СССР који треба бити уништен као идеолошки противник Њемачке. Али поход на исток се не може остварити без претходног сламања Француске. Извођење тог читавог плана је почивало на употреби оружане силе, терора, пропаганде, уцјена и активности пете колоне.

Први кораци нацистичке Њемачке потврђују циљеве. Да би осигурао несметано наоружавање, Хитлер представља западним силама Њемачку као брану од ширења комунизма. Тежи уз то да искористи неслогу између Француске и Велике Британије у политици према Њемачкој. Успоставља блиску сарадњу са Јапаном и Италијом, и са свим покретима који теже да доведу фашизам на власт у другим европским земљама. Мијеша се у унутрашње послове других држава и почиње безобзирну пропаганду којом подстиче њемачке мањине у многим државама (Чехословачка, Аустрија, Пољска, Југославија) на реваншизам, петоколонаштво и рад на цјепању постојећих држава. Све то има за циљ да се постепено, једна по једна те државе потчине вољи нацистичке Њемачке, а њихове територије окупирају или расцјепкају.

Користећи попуштање западних сила, Италија 1935. од Француске добија област Тибести у Сахари и Думејру у Сомалији, и затим почиње напад на Етиопију. Након седам мјесеци ратовања, користећи између осталог и бојне отрове (забрањене међународним уговорима), авионе и тенкове, Италија је окупирала Етиопију након херојског отпора браниоца. Друштво народа је прогласило Италију за агресора и увело је санкције. Те санкције нису међутим примјењене због попустљивости Француске и В. Британије. Те двије силе су чак 1938. признале италијанску анексију Етиопије.

Пратећи сва та збивања, дошло је до знатног ширења реваншизма и национализма у свим државама и областима које су поражене у Првом свјетском рату. Владајући кругови тих земаља се све више приближавају Њемачкој и Италији. Све отвореније се негирају клаузуле мировних уговора које су ограничавале поновно наоружавање. Противно одредбама Нејиског мира Бугарска већ 1934. има 8 дивизија. Мађарска по Тријанонском миру није смјела имати више од 35000 војника. Пред рат међутим има већ 8 армијских корпуса. Пред таквим развојем догађаја балканске земље Југославија, Румунија, Грчка и Турска су склопиле Балкански савез 9. фебруара 1934, да би спречиле територијалне измјене и очувале мир. Међутим, ни овај савез ни Мала Антанта се у одлучном каснијем тренутку показао недјелотворним.

Заједно са јачањем фашизма расте и антифашистичко расположење. Прво се то исказује кроз штрајкове и демонстрације, а касније и кроз антифашистичка удружења која у неким државама прерастају у такозване Народне фронтове. Ове владе преузимају власт након избора у Шпанији и Француској 1936. Седми конгрес Коминтерне је исто углавном посвећен методама борбе против фашизма. Комунистичке партије су нарочито активне у организацији антифашистичких снага.

Јапан је након учвршћења своје власти у Азији окупацијом Манџурије 1932, прешао у поновни напад и на остатак Кине 1937. Друштво народа је издавало само папирне осуде јапанског напада, и није било никакве дјелотворне акције. САД, В. Британија и Француска нису предузеле ништа, иако су и њихови интереси били угрожени. Кинески народ је остављен сам себи, и мобилисао је снаге Куоминтанга који коначно у септембру 1937. пристаје да створи јединствени антијапански фронт са КП Кине Мао Це Тунга. Уз сав кинески отпор, Јапан је до краја 1938. освојио већину важних кинеских градова и лука. Долази до невиђеног јапанског терора и геноцида у окупираним дјеловима Кине, у којем је убијено неколико милиона Кинеза, углавном цивила.

Након завршетка планираних операција у Кини, Јапан је напао СССР у рејону Хасан језера. Након жестоких борби јединице Специјалне далекоисточне армије СССР су успјеле да избаце агресора. Долази међутим већ у мају 1939. до напада на Монголију у рејону ријеке Ха-Ло-Шин. Удружене совјетске и монголске јединице успјеле су да окруже и униште главне снаге нападача, током операција од маја до августа 1939. Видећи да ту не може да успије, јапанска агресија од тада не укључује совјетску и монголску територију. У Европи Њемачка користи антисовјетско расположење западних сила се припрема да изигра обавезе о контроли наоружања. Крајем 1933. иступа из Друштва народа, а 1935. отказује све одредбе Версајског уговора. Већ крајем 1934. утростручена је јачина њемачких копнених снага, а стварају се и нове механизоване јединице. Законом о изградњи оружаних снага (Вермахта) из 1935. уводи се општа војна обавеза, и предвиђа се већ тада јачина од 36 дивизија. Од 1935. се отворено изграђује и војно ваздухопловство.

Због неслагања Француске и В. Британије о томе шта треба да се учини поводом тих корака 11-14. априла 1935, није урађено ништа осим декларација. Друштво народа је 1935. констатирало да је Њемачка повредила Версајске одредбе, и на томе се остало. У тој ситуацији Француска је прихватила совјетски приједлог о закључивању пакта о узајамној помоћи у случају напада. Пакт на пет година је потписан 2. маја 1935. Убрзо је СССР потписао сличан споразум и са Чехословачком. Хитлер ове уговоре користи као повод за даље агресивне поступке.

Тврди да овај споразум негира раније Локарнске споразуме, и Њемачка отказује овај споразум. Након тоха 7. марта 1936. Њемачка врши поновну милитаризацију Рајнске области. То је имало изузетно снажне политичке и психолошке посљедице. Ни В. Британија ни Француска нису се војно одупрле том чину, иако је Њемачка тада располагала са само 40 слабих дивизија. То је читавом свијету, а нарочито савезницима западних сила, уздрмало повјерење у Версајски поредак и у силе побједнице Првог свјетског рата.

Већ на почетку шпанског грађанског рата Италија и Њемачка помажу побуњенике (фашисте) слањем ратног материјала и људства. Италијани који су радили на претварању Средоземног мора у „италијанско језеро“ хтјели су да се учврсте на Пиринејском полуострву помажући фашистички режим. Њемачка је тежила да добије ослонац у позадини Француске, побољша комуникације и испроба нове ратне теорије и ратну опрему. В. Британија и Француска нису подузеле никакве мјере против овакве отворене интервенције, и чак су политиком немјешања помогле фашистима. Свјетска јавност је међутим углавном стала на страну Републике и изабране владе. Из 53 земље свијета дошли су добровољци да се боре за Републику, а СССР је почео да, за новчану накнаду, шаље помоћ у оружју. Њемачка и Италија усклађују циљеве 25. октобра 1936. са протоколом о војној и политичкој сарадњи, тако је створена Осовина Рим-Берлин. Јапан са Њемачком закључује 25. новембра 1936. Антикоминтернски пакт, којем се придружује и Италија наредне године. Италија иступа 1937. из Друштва народа које је осудило напад на Етиопију. Њемачка, Италија и Јапан наступају све више усклађено и Антикоминтернски пакт прераста у војни савез под именом Тројни пакт.

Припајањем Рајнске и Сарске области, Њемачка се спрема на даљу експанзију. У октобру 1936. споразумом између Њемачке и Италије Аустрија долази под њемачку интересну сферу. Хитлер наређује Генералштабу да изради план за окупацију Аустрије. Предсједник Аустрије је под притисцима морао марта 1938. да за канцелара постави вођу националсоцијалиста у Аустрији Артура Сајс-Инкварта. Овај је одмах позвао њемачке трупе у земљу, под изговором одржавања реда. 12. марта Нијемци улазе у Аустрију и истог дана у Беч. Сутрадан је објављено припајање Аустрије Њемачком Рајху: извршен је такозвани Аншлус. Њемачка тако добија границу са Италијом, Мађарском и Југославијом, и обухватну основицу за потенцијални напад на Чехословачку.

Њемачка појачава агитацију међу Нијемцима у Чехословачкој. Ови испрва траже аутномију, а потом и припојење Њемачкој. Пред овом опасношћу Француска и В. Британија опет одступају и траже рјешење кризе у жртвовању свог савезника Чехословачке, упркос противљењу свјетске јавности. СССР нуди Француској да заједно пруже помоћ Чехословачкој, али Француска одбија. Долази до Минхенског споразума којим су западне силе 29. септембра 1938. принудиле Чехословачку да одступи дио своје територије (Судети) Њемачкој. Затим је Чехословачка принуђена да Првом бечком арбитражом Мађарској (коју Њемачка жели за савезника) одступи дио Словачке и некадашње подкарпатске Русије.

Хитлер се ни с тим није задовољио, и користећи настале тешкоће и забуну у Чехословачкој, 14. марта 1939. наређује окупацију Чешке и Моравске. Сутрадан је над тим територијама проглашен протекторат. Словачки профашисти тада проглашавају независну СЛовачку, а Мађарска узима још дио територије. 22. марта Литванија уступа Њемачкој Клајпедску област. Италија 7. априла 1939. напада Албанију и припаја је. Њемачка и Италија склапају Челични пакт о војној и политичкој сарадњи 22. маја 1939.

Њемачки захтјеви не стају. Крајем марта од Пољске тражи Гдањск (тада зван Данциг) и везу Источне Прусије са главнином Њемачке преко пољског коридора. Пољска је одлучно одбила овај захтјев. Коначно увиђајући да не могу даље да попуштају, В. Британија и Француска предузимају одлучније кораке. В. Британија 31. марта 1939. јавно изјављује да гарантира неповредивост пољских граница, а 6. априла склапа са Пољском уговор о узајамној помоћи у случају напада. 13. априла и Француска потврђује ранији савез са Пољском. 28. априла 1939. Хитлер отказује пакт о ненападању са Пољском, потписан 1934.

Француска, В. Британија и СССР су од априла до јула водили преговоре о закључењу савеза, али до договора није дошло. Исто се десило и на преговорима почетком августа. Тако је пропала задња шанса образовања јаке антихитлеровске коалиције пред избијање рата. У међувремену Њемачка је понудила СССР повољан трговинско-кредитни споразум који је потписан 19. августа 1939. Већ 23. августа је потписан и споразум о ненападању између Њемачке и СССР, који је садржавао и тајне војне и политичке одредбе. Пошто је на тај начин отклонила могућност јаког савеза против себе, Њемачка је почела непосредне припреме за напад на Пољску, који ће довести до почетка Другог свјетског рата.

Гледишта о будућем рату у међуратном периоду 1919-1939.

На развој оружаних снага и њихове примјене су утицале економске могућности појединих земаља, искуства из Првог свјетског рата, и утицаји разних војних школа. Долази до наглог развоја техничких средстава, нарочито тенкова, авиона и моторних возила. Формирају се крупне јединице наоружане превасходно са тим новим техничким средствима. За будући рат се предвиђа још јаче напрезање свих потенцијала земље.

У Француској стратегија добија изразито дефанзиван карактер, а то се потврђује изградњом Мажино линије. У В. Британији се ради на стварању мале али добро опремљене и покретљиве војске, која није намјењена за ратовање у Европи. САД до почетка Другог СР нису имале јасно дефинисану стратешку доктрину, нарочито за поједине видове и родове. У Њемачкој је створена концепција муњевитог рата, да би се брзо поразио противник и избјегла ситуација из Првог СР, када је Њемачка била исцрпљена дуготрајном блокадом сила Антанте. Ова концепција почива на брзим ударима оклопних и механизованих снага, уз подршку из ваздуха, којима треба што брше паралисати и уништити противника. СССР има доктрину узастопних офанзивних операција, које се имају узводити на територији противника садејством копнених, ваздушних и поморских снага. Мање државе се углавном руководе искуствима из Првог СР. За поморска дејства код великих сила је владало мишљење о одлучној улози бојних бродова, док су носачи авиона сматрани за секундарну снагу. Једино је Јапан пред рат усвојио доктрину оперативних и стратешких задатака и за носаче авиона и за бојне бродове. Поморске силе су се руководиле ограничењима у наоружању која су усвојена на Вашингтонској (1921-1922) и Лондонској (1930) конференцији. Након неуспјеле друге Лондонске конференције (1935-1936) долази до поновне трке у наоружању, која се завршила јачањем снага Њемачке, Италије и Јапана у односу на раније стање.

Развој ратног ваздухопловства у свим земљама стагнира до 1925, али је истраживачки рад био интензиван. Од 1925. до 1932. развој се убрзава, формирају се нове ваздухопловне јединице, развија ваздухопловна индустрија, стварају се резерве сировина и обучава летачко особље. Уз то јављају се нови типови авиона са знатно побољшаним особинама лета, носивошћу и наоружањем. У погледу примјене се разилазе два мишљења. По једном, задатак ратног ваздухопловства (РВ) је подршка снага копнене војске (КоВ) и ратне морнарице (РМ). По другом мишљењу, авијација треба да извршава самостална стратешка дејства, при чему се приоритет даје бомбардерској авијацији. У периоду 1933-1939. долази до наглог развоја: повећавају се снаге мотора, уводе се авиони једнокрилци са увлачивим стајним трапом и промјењивим кораком елисе, уводи се нова радио и електронска опрема, и јаче наоружање. РВ се и бројно повећава па се стварају крупне ваздухопловне сјединице. Ради попуне јединица, повећава се број школа и центара за обуку пилота и другог особља. У теоријама муњевитог рата РВ добија прворазредни значај, а код концепције употребе предвиђају се самостална дејства, противваздушна одбрана, и дејства за подршку КоВ и РМ. Постоје и даље размимоилажења у погледу правца главнине дејстава РВ код појединих земаља, па тако долази и до различите организације и развоја.

Период муњевитог рата, 1939-1941.

Избијање рата

Хитлер је 31. августа издао наређење да напад на Пољску почне неодложно 1. септембра 1939. Да би инсценирали пољски напад, група Нијемаца је ноћу 31. августа на 1. септембра 1939. напала радио предајник у мјесту Gleiwitz (пољски Gliwice) уз њемачко-пољску границу. То је одмах разглашено као пољски напад на који ваља извршити одмазду. Већ за неколико сати ујутро 1. септембра 1939. њемачки авиони су напали пољске аеродроме, а копнене снаге су прешле пољску границу. Истога дана В. Британија и Француска су дале ултиматум Њемачкој да повуче своје трупе натраг. Сутрадан су те силе објавиле општу мобилизацију. Пошто Њемачка није испунила захтјеве, објавиле су рат Њемачкој. Британски доминиони Канада, Аустралија, Нови Зеланд и Јужноафричка Унија су од 5. до 10. септембра исто објавили Њемачкој рат. Тако је почео Други свјетски рат, који ће се временом проширити на много већи број земаља.

Због обимности чланка и спорог учитавања, саме ратне акције подијељене су у посебне чланке који отприлике одговарају годинама:

(чланак засад није завршен)

Литература

  • Војна енциклопедија, Београд 1975. Књига девета.

Drugi svjetski rat

други_свјетски_рат.txt · Последњи пут мењано: 2023/03/08 00:31