Дијете Јован и ћерка цара Стефана је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

Ћерка цара Стефана Милица је затруднила. Цар је шаље у Шар и Јастреб планину да тамо тражи момка који је по њеној причи отац дјетета, пошто није удата. Чобанин Вид је у планини упућује како да пронађе мјесто гдје живе соколови. Касније је одатле соко упути како да дође до Јованове куле у Орлујевцу. Тамо среће Јованову мајку. Заједно доцније откривају да су Јована отеле виле, и да га сваке ноћи воде к себи. Њихови покушаји да га поврате не успијевају и виле убију Јована.

0001    Боже мили, чуда великога!

0002    Од како је свијет постануо,

0003    Није љепши цвијет процватио

0004    Како што је у Призрену граду

0005    Мила ћерца српског цар-Стефана,

0006    А Милица лијепа ђевојка.

0007    Милица је у кавезу расла

0008    Без промјене петнајест година,

0009    А каква је, шинула је гуја,

0010    Би рекао И би се заклео,

0011    Ал’ је вила, али је родила,

0012    Ал’ је са њом другарица била.

0013    Шта је земље на четири стране,

0014    Љепоте јој у свијету нема.

0015    Да видите, браћо моја драга,

0016    Залуду јој вала и љепота,

0017    Говори се по Призрену граду,

0018    Живо чедо носи под појасом.

0019    То се чудо на далеко чуло,

0020    То зачуо српски цар Стефане.

0021    Једно јутро Стефан подранио,

0022    Па пошета у кавез ђевојци.

0023    Кад га виђе Милица ђевојка,

0024    Пред цара је на ноге скочила.

0025    Цар Милици добро јутро виче,

0026    Ђевојка му боље прифатила,

0027    Па под царем јастук потурила.

0028    Сједе Стефан у кавеза жута,

0029    А Милица стаде цара дворит’ .

0030    Бесједи јој српски цар Стефане:

0031    “Ћери моја, дуго јадна била,

0032    “Са киме си чедо задобила?”

0033    Кад то чула Милица ђевојка,

0034    Одиста се млада препанула;

0035    Ћути цура, ништа не бесједи.

0036    Опет царе поче бесједити:

0037    “Ћери моја, дуго јадна била,

0038    “Са киме си чедо задобила?

0039    “Кунем ти се Богом истинијем,

0040    “И тврду ти Божју вјеру дајем

0041    “Да ти ништа учинити нећу,

0042    “Ако мени по истини кажеш.”

0043    А ђевојка сузе прољеваше,

0044    Па Стевану вако говораше:

0045    “ О мој бабо, српски цар-Стеване,

0046    “Кад ме питаш да ти право кажем:

0047    “Једно јутро јесам поранила,

0048    “Узе круну у бијеле руке,

0049    “Па изађо на бијелу кулу;

0050    “Тури круну ја на моју главу

0051    “Да ја виђу би л’ ми приличила,

0052    “Док огрија од истока сунце.

0053    “Кад је круна сунце опазила,

0054    “Од круне је зрака ударила

0055    “По Призрену и око Призрена

0056    “ Чак до Шаре високе планине,

0057    “Више Шаре у Јастреб планину,

0058    “Где се многи соколови легу,

0059    “Са њима су пребијеле виле.

0060    “Мили бабо, српски цар-Стеване,

0061    “Ја се врати у бијелу кулу,

0062    “На мјесто сам круну оставила,

0063    “Кад је тамна ноћца долазила,

0064    “И док ноћи неко доба било,

0065    “Полетио сив зелен соколе,

0066    “И за њиме седам лабудова

0067    “Јест од Шаре и Јастреб-планине,

0068    “Бијелој нам долећеше кули.

0069    “Лабудови падоше на кулу,

0070    “А сив соко на срчали пенџер,

0071    “Сва се кула из темеља љуља.

0072    “Од сокола свјетлост ударила,

0073    “Па се види у кавезу жуту

0074    “У поноћи као у сред подне.

0075    “Тресну соко соколова крила,

0076    “Оста момак у танку кошуљу.

0077    “Ту је тамну ноћцу преноћио,

0078    “А у јутру добро поранио,

0079    “Више ми се није повратио,

0080    “Са њиме сам чедо задобила.”

0081    А кад чуо српски цар Стевана,

0082    Цар се ману у џепове руком,

0083    Извади јој рушпа пет стотина,

0084    Па их даје Милици ђевојци:

0085    “На Милице, моја несретнице,

0086    “Удри на се свилу и кадиву,

0087    “И ево ти штака позлаћена,

0088    “Па ти Шари иди и Јастребу,

0089    “Те си свога заручника тражи;

0090    “Са њиме си чедо задобила,

0091    “Овамо ти повратишта нема,

0092    “Повратишта нити утјецишта,

0093    “Јер тако ми моје вјере тврде,

0094    “Ако икад у Призрена дођеш,

0095    “Растрћу те коњма на репове.”

0096    Кад ђевојка цара саслушала,

0097    Проли сузе низ бијело лице,

0098    Па отвори раве и долафе,

0099    Па извади свилу и кадиву;

0100    На се удри и срму и злато,

0101    Окитисе што љепше могаше,

0102    Узе млада штаку позлаћену,

0103    Па отиде низ бијелу кулу.

0104    Браћо моја и дружино драга,

0105    Онда бјеше жалост погледати

0106    Како иде Милица ђевојка

0107    Право Шари високој планини,

0108    А често се кули окреташе,

0109    И Призрену граду бијелому;

0110    Сузе рони низ бијело лице,

0111    Љуто пишти до Бога се чује.

0112    Док се Шари примакнула близу,

0113    Траг је смела, пут је изгубила,

0114    Пребијаше дрвље и камење.

0115    Намјера је била нанијела

0116    У планини на бијеле овце.

0117    Кад ђевојку сагледаше овце,

0118    Одиста се биле препануле,

0119    Побјегоше чобанину своме.

0120    А то виђе Виде чобанине,

0121    Па довати пушку џевердара,

0122    Одиста је убити оћаше,

0123    Па овако Виде бесједио:

0124    “Ајд’ отале, пребијела вило,

0125    “Не плаши ми пребијеле овце,

0126    “Ако тутнем моје мрке вашке,

0127    “Живу ћу те раскинути, вило,

0128    “Ако ли ми оћеш побјегнути,

0129    “Убићу те пушком џевердаром.”

0130    Ђевојка му поче бесједити:

0131    “Богом брате, Виде чобанине,

0132    “Не удри ме пушком џевердаром,

0133    “Ја нијесам пребијела вила,

0134    “Но жалосна ћерка Стеванова

0135    “Српска цара земље господара,

0136    “Но ми кажи Јастријеб планину,

0137    “Ђе се каде(?) соколови легу.”

0138    И то Виде за Бога ајаше,

0139    Па јој прими Богом побратимство,

0140    Овако јој Виде бесједио,

0141    Посестриму на пут је извео:

0142    “Иди, сестро, горе уз планину;

0143    “Кад изиђеш на врх од планине,

0144    “Ту имају млоге раскрснице,

0145    “Ти окрени здесна на лијево,

0146    “Оћеш доћи зелену језеру,

0147    “Код језера зелена је јела,

0148    “Ту се, сестро, соколови легу;

0149    “То језеро никад није само,

0150    “Чувају га соколови сиви.”

0151    А да видиш ћери Стеванове,

0152    Она тури у џепове руку,

0153    Па извади стотину дуката,

0154    Па их даје Виду побратиму:

0155    “На ти, Виде, Богом побратиме,

0156    “Нека знадеш да сестру имадеш.”

0157    Одатле се подиже ђевојка,

0158    Док изађе на врх од Јастреба,

0159    Ђено јесу многе раскрснице,

0160    Па окрену с десна на лијево.

0161    Она дође и језеро нађе.

0162    Код језера зелена је јела,

0163    На јелику сив зелен соколе,

0164    Соко држи стреле и тетиве,

0165    По језеру б’јели лабудови.

0166    Кад ђевојку виђоше лабуди,

0167    И они се били препанули,

0168    А соко јој са јелике виче:

0169    “Бјеж’ отале, пребијела вило,

0170    “Не плаши ми б’јеле лабудове,

0171    “Јер тако ми моје вјере тврде,

0172    “Ако запнем стрелу и тетиву,

0173    “Оћу тебе устрелити, вило.”

0174    А ђевојка бесједи соколу:

0175    “Не удри ме стрелом ни тетивом,

0176    “Но ми кажи суђеника мога;

0177    “Ја нијесам пребијела вила,

0178    “Но жалосна ћерка Стеванова,

0179    “По имену Милица ђевојка.”

0180    Све му каже што је и како је,

0181    Да јој више повратишта нема

0182    У Призрена града бијелога.

0183    Онда соко поче бесједити:

0184    “Ти ако ћеш мене послушати,

0185    “Соко тебе оће свјетовати.

0186    “Од језера ти истоку пођи,

0187    “Док изађеш крају од планине,

0188    “Оћеш виђет Орлујевца града,

0189    “Добро гледај и виђи, ђевојко,

0190    “Штоно има у вр Орлујевца,

0191    “Многе куле јесу покривене,

0192    “Покривене тенећетом жутим,

0193    “Једна има понајвиша кула,

0194    “Понајвиша понајљепша кула,

0195    “Покривена тенећетом жутим,

0196    “На кулу је од злата јабука,

0197    “На јабуци соколова крила,

0198    “Па се крило на чекрк окреће

0199    “Показује који вјетар дува,

0200    “Кад огрије од истока сунце,

0201    “Па јабука одговара сунцу,

0202    “А тенећка сјајноме мјесецу,

0203    “Иди право под бијелу кулу,

0204    “Оно кула суђеника твога.

0205    Када кули пребијелој дођеш,

0206    “Ту код куће ниђе нико нема,

0207    “Само једна остарела бака,

0208    “То је бака Јованова мајка,

0209    “О ђевојко, твога суђеника;

0210    “Она јесте срца милостива,

0211    “Добро ће те стара дочекати,

0212    “Питаће те што си и од куд си,

0213    “Ти се немој по чем преварити,

0214    “Да јој штогод за Јована кажеш,

0215    “Но толико старој проговарај:

0216    “Једа Бог да да ти Јован дође.”

0217    “Често ће ти Јован долазити.”

0218    Па отоле окрете ђевојка,

0219    Сузе рони низ бијело лице,

0220    Куд год иде Орлујевац нађе

0221    И бијелу Јованову кулу.

0222    Код куле му ниђе нико нема,

0223    Само бака Јованова мајка,

0224    Сједи стара пред бијелу кулу.

0225    Ђевојка јој божју помоћ виче,

0226    Стара баба боље приватила:

0227    “Да си здраво, лијепа ђевојко,

0228    “Каква тебе нужда доћерала

0229    “Овој пустој Јовановој кули?”

0230    А ђевојка била бесједила:

0231    “Еда Бог да да ти Јован дође!”

0232    Кад је баба ријеч саслушала,

0233    Води цуру на бијелу кулу.

0234    Долази јој дијете Јоване,

0235    Сваку ноћцу Јован долазаше,

0236    Са њим иду пребијеле виле,

0237    Виле пану на бијелу кулу,

0238    Док подрани дијете Јоване,

0239    Са њим лете виле у планине.

0240    Једно јутро баба подранила,

0241    Подранила Јованова мајка

0242    У одају Милици ђевојци,

0243    Па Милици стара бесједила:

0244    “О Милице, моја ћери драга,

0245    “Ја имадо сина јединога

0246    “А Јована од седам година,

0247    “Нестаде ми дијете Јована,

0248    “Не знадо му гласа ну аваза,

0249    “То говоре и причају људи,

0250    “Да га мене однијеше виле,

0251    “Или, кћери, соколови сиви,

0252    “Остаде му саморана мајка,

0253    “Не зна јадна шта ће ни како ће.

0254    “Ево има петнајест година

0255    “Како мајка не види Јована,

0256    “Би вољела виђети Јована,

0257    “Но сву земљу бутун царевину,

0258    “Да ми даду и поклоне царство.”

0259    Сузе рони овако говори:

0260    “О Јоване, моје ране грдне!”

0261    А гледа је ћерка Стеванова,

0262    Па ђевојка срца милостива,

0263    Милостива ама жалостива,

0264    Врло јој се било сажаљело

0265    Баш на бабу Јованову мајку,

0266    Па ђевојка ’вако бесједила:

0267    “Стара бабо, Јованова мајко,

0268    “Ти ако ћеш бити вјере тврде,

0269    “Ја ћу тебе за Јована казат’.

0270    “Како ноћу буде три сахата,

0271    “Ти изађи пред бијелу кулу,

0272    “Па погледај Шари и Јастребу,

0273    “Ту ћеш виђет’ ватре чудновате

0274    “Од планине до бијеле куле,

0275    “Кад се близу попримакну кули,

0276    “Ту ћеш виђет’ и Јована твога.”

0277    Да виш бабе Јованове мајке,

0278    Како ноћца тамна долазила,

0279    Оде стара пред бијелу кулу,

0280    Често гледа Шари и Јастребу,

0281    Док угледа ватре чудновате,

0282    Сипају се до земљице црне,

0283    Док дођоше Јовановој кули.

0284    Да виш бабе Јованове мајке,

0285    Кад је било ноћи пола тамне,

0286    Баба узе кључе свакојаке,

0287    Па отвори бијелу одају.

0288    Док је стара отворила била,

0289    Виђе сина дијете Јована,

0290    Ђе Јоване санак борављаше,

0291    Виш’ главе му крила и окриља,

0292    Момак леже у танку кошуљу.

0293    Узе баба крила и окриља,

0294    Не би ли јој Јован остануо,

0295    Да јој више полећет’ не може.

0296    Кад ујутру јутро освануло,

0297    Освануло и сунце грануло,

0298    Док запишта лијепа ђевојка

0299    На бијелу Јованову кулу.

0300    У том баба брже поитала,

0301    Када види дијете Јована,

0302    Не би л’ га се нагледала мајка,

0303    Ками мајци да види Јована.

0304    Кад је стара отворила врата,

0305    Мртва Јова нађе у одају,

0306    Сав је Јован у крв огрезнуо

0307    На Јовану има девет рана.

0308    Дуго виле чекале Јована,

0309    До зорице и бијела дана,

0310    Кад виђеше да Јована нема,

0311    Међу собом биле бесједиле:

0312    “Младо момче је се преварило,

0313    “Више с нама у планину неће.”

0314    Па узеше стреле и тетиве,

0315    Устрелише дијете Јована,

0316    И момку су срце оштетиле.

0317    Кад то виђе Јованова мајка,

0318    Закукала како кукавица,

0319    Мила снаха како ластавица,

0320    У кукању обје говораху:

0321    “О Јоване, наше јарко сунце,

0322    “Мало ти нас бјеше огријало,

0323    “Па нам саде за горицу зађе.”

• Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
• Пјесме јуначке најстарије и средњијех времена, књига шеста, Београд, 1899.

---

Dijete Jovan i cerka cara Stefana