Димитрије Давидовић
Рођење: 23. октобар 1789. Земун, Хабзбуршка монархија Смрт: 6. април 1838. Смедерево, Кнежевина Србија Познат као: политичар и новинар аутор Сретењског устава

Димитрије Давидовић (Земун, 12/23. октобар 1789 — Смедерево, 25. март/6. април 1838), први српски новинар, дипломата, државник, просветитељ, учитељ, аутор Сретењског устава.

Рођен је 12/23. октобра 1789. године у кући на углу Главне и Каналске улице, у Земуну. Мајка Марија, била је кћерка Марка Абаџије из Добановаца, а отац прота Гаврило Георгијевић, свештеник и касније вероватно трговац. Његов деда Давид Георгијевић (Ђорђевић) је био наставник у Латинској школи у Сремским Карловцима, коју је основао митрополит Павле Ненадовић. Родитељи су имали више деце, али су у животу остали само Димитрије и његова сестра, чије име је остало непознато.¹⁾

У петој години је прележао велике „красте” (богиње), које су на њега оставиле последице. Имао је рошаво лице, ослабио му је вид, очи су му сузиле при најмањем ветру, рано је морао да почне да носи наочаре.²⁾

У шестој години је уписао српску основну школу у Земуну и тамо је учио до једанаесте године. Завршио је и немачку школу у периоду између 1795. и 1801. и тада је веома добро научио немачки. Одбио је да похађа грчку школу у Земуну, што је касније сматрао пропустом у свом образовању, јер му је знање грчког језика могло помоћи у читању литаратуре, а касније и око израде Хатишерифа из 1830. године.³⁾

Шест разреда гимназије је похађао у Сремским Карловцима. Пошто је дошао у сукоб са својим професором Гаврилом Храниславом⁴⁾ и митрополитом Стратимировићем избачен је из школе.⁵⁾ После тога је прешао у Мађарску. У Кежмарку је уписао прву годину филозофије. У истом месту му је нешто старији Милован Видаковић био школски друг,⁶⁾ а потом је у Пешти завршио другу годину (1809).⁷⁾ После друге године је прешао да студира лекарску школу, коју није завршио, а затим је уписао медицину у Бечу,⁸⁾ где је упознао много наших људи, међу којима су на њега највећи утицај оставили Вук Стефановић Караџић и Јернеј Копитар.⁹⁾

С обзиром да није желео да се бави медицином, напустио је студије и посветио се новинарству¹⁰⁾ и штампарству. Са Димитријем Фрушићем, са којим је студирао медицину 13. августа 1813.¹¹⁾ покренуо је „Новине српске”, које су се издавале најпре у Бечу (1813—1831), а затим у Србији (1834—1845).¹²⁾

Од 1816. сам је уређивао новине јер је Димитрије Фрушић после добијања дипломе напустио Беч и новинарски рад, и посветио се медицини. За писање новина није имао свој извор, већ је преводио текстове из француских и немачких листова, док је вести о стању у Србији и уопште о домаћим проблемима, било мало.¹³⁾ Садржај новина био је пре свега политичког и књижевног и ретко привредног карактера. Током рата у Европи, новине су имале одлике ратног билтена. У почетку су излазиле сваки дан, осим недељом и празницима, а од 1817. до 1822. два пута недељно.¹⁴⁾

Током првих шест година лист је имао уговор за 1.000 претплатника. Новине су биле отворене за све српске књижевнике, а међу њима је најзначајнији био Вук Стефановић Караџић, који је објављивао текстове и полемике са противницима реформаторских идеја о српском језику и правопису. Један од значајних претплатника је био и прота Матија Ненадовић, који је истовремено био претплатник огласа за лист. Највероватније захваљујући познанству са њим, Димитрије Давидовић је успео да добије државну службу у Србији. Од 1815. до 1821. издао је и шест бројева новог, посебног књижевног листа у виду алманаха¹⁵⁾ под називом „Забавник”, са прилозима који су обрађивали различите теме. Алманах је на неки начин био претеча Политикином „Забавнику”.¹⁶⁾ „Забавник” је временом постајао све садржајнији и све боље уређен. У њему је било највише његових превода, прерада и оригиналних текстова.¹⁷⁾

Било је мало Срба који су могли да приуште себи штампање књига. Многи писци су чували своје рукописе, јер нико није хтео да им помогне у штампању. Верујући да би сопствена штампарија поправила материјално стање и омогућила самосталност, одлучио је да купи типографију и почео да учи штампарски занат. Године 1817. положио је за сецера (калфу), а 1819. за мајстора,¹⁸⁾ са чим је стекао право да тражи дозволу за отварање штампарије. Али добијање дозволе није ишло тако лако. Морао је да прође многе провере о материјалном стању, па и о моралним и поданичким особинама. Чак је затражено мишљење од Копитара, који је морао да предочи своје мишљење о томе како је Давидовић одан немачком духу, да поседује знање, да је способан и на добром гласу у свом народу, а Влада је морала да одбије тужбу бечких штампара зато што му је издала дозволу за рад. Добио је само ограничено штампарско право, да штампа књиге на „восточни језицима”, а захтев да објављује дела на свим језицима му је коначно одбијен 1820. Те године му је и број претплатника нагло опао. Схвативши да аустријске власти ограничавају његов рад, размишљао је да обустави штампарску делатност.¹⁹⁾

Октобра 1821. напустио је Беч. Једно краће време је провео у Земуну, а крајем године се упутио у Србију с намером да се у Хабзбуршку монархију више не враћа и поред тога што није био сигуран како ће га примити у Србији.²⁰⁾

Издавање листа у Бечу је препустио студенту права Петру Матићу. Аустријске власти су 1822. забраниле његово издавање листа. У исто време, центар учених Срба је из Беча премештен у Пешту, где су српски интелектуалци 1823. покренули „Сербски летопис”, а три године касније основали и Матицу српску.²¹⁾

У Србију, односно у Крагујевац²²⁾ је дошао 1821.²³⁾ Првих годину дана живео је у неизвесности, није знао да се наметне новој средини. Жена му је једно време боравила у Новом Саду и тек октобра 1822. прешла са млађим сином код њега у Србију. Аустријске власти су га прогониле, исто као и повереници због дугова.²⁴⁾

У почетку су му поверавани послови од мањег значаја и радио је као кнежев трећи и други секретар, док је први секретар Лазар Тодоровић обављао све важне државне послове. Задужења су му била разноврсна, за кнеза је састављао писма, а у његовом одсуству често је писао извештаје о приспелој пошти и другим задужењима. Како је већина српских старешина била неписмена, од њега су тражили да пише писма кнезу и потписује њихова имена уместо њих. Такве послове је обављао за Симу Милосављевића и Тому Вучића Перишића, али и друге. Рад у са уским кругом људи, са којима је кнез сарађивао, омогућавао му је да буде у току свих политичких збивања, без обзира на то што у њима није учествовао.²⁵⁾

У то време није постојала јасна граница између државних и приватних послова.²⁶⁾ Обављао је чак и лекарске послове.²⁷⁾ Међу његовим првим задужењима било је старање о кнежевој деци. Осим што се бринуо о њиховом школовању²⁸⁾ и васпитању, старао се и о њиховом здрављу. Посебно је престолонаследник Милан био слабог здравља. Имао је прилике да лечи и самог кнеза Милоша.²⁹⁾

Пошто је успешно прошао кроз период провере оданости Обреновићу, постао је кнежев први секретар. Налазећи се на тој функцији обављао је различите послове: преводио новине, турска писма, припремао народне скупштине, разрезивао порезе, водио тефтер, састављао писма српским депутатима у Цариграду, турским и руским државницима, доводио способне лекаре у Србију, бринуо се о кнежевој и државној економији, организовао прославе кнежевог рођендана, склапао и раздвајао брачне парове у име кнеза, уређивао Кнежеву канцеларију, уредно отправљао писма свим локалним властима и друго. У тим пословима се показао веома вешт и све поверене послове је успевао да обави на време, што је било чак и помало неуобичајено за владарево окружење.³⁰⁾

Функцију секретара Кнежевске канцеларије је обављао до 1829.³¹⁾

Временом је постао особа од изузетног кнежевог поверења, а његов утицај је постајао све већи у креирању унутрашње и спољне политике. Неки савременици су га чак сматрали кнежевим првим саветником и великим везиром и канцеларом. Озбиљније се бавио проблемом српске аутономије 1829, када је преводио влашки хатишериф (1827), упоређујући га са захтевима које је Србија поднела Турској и извлачио оне чланове који су могли бити употребљени и при решењу српског питања. Тада је правио и нацрте за српски хатишериф. У обављању државних послова, после његовог пада наследио га је Аврам Петронијевић.³²⁾

Мада се као кнежев секретар водио све до 1834,³³⁾ захваљујући познавању турског језика³⁴⁾ до 1833. био је члан делегације за преговоре са Турцима.³⁵⁾ У Цариграду је обавио три мисије. Водио је преговоре, балансирајући између недокучивог српског кнеза, руских посланика који су штитили интересе Србије само у мери која је одговарала њиховој царевини, али и непредвидивих и вештих Портиних министара, успео је да заврши процес изградње српске аутономне државе.³⁶⁾

Као кнежев секретар, био је дужан да брине о увођењу културних установа и о унапређењу просвете.³⁷⁾ Пошто је у Београду отворена „Књажевска србска књигопечатња”, касније државна штампарија, са Милошевом дозволом је 1832. објавио пробни број,³⁸⁾ односно „Пробу Србских новина”. Заправо, како је у то време био презаузет дипломатским пословима и изради хатишерифа, највећи део посла око пробног броја је одрадио Димитрије Исаиловић.³⁹⁾

„Новине србске” су биле службени лист Кнежевине Србије и за време док их је Давидовић уређивао имале су обележје политичког гласила. Излазиле су једном седмично, суботом, на два листа.⁴⁰⁾ После стицања аутономије уређивао је политичку хронику у оквиру рубрике „Сербија”.⁴¹⁾

У Србији је издао још четири броја „Забавника”.⁴²⁾ Вук је средстава за покретање новина, наставио је да издаје алманах под именом „Даница” и успео је да објави још пет бројева Данице, за 1826, 1827, 1828, 1829. и 1834. годину, а први пренумеранти на Вукову Даницу за 1826. из Србије били су Лазар Тодоровић и Димитрије Давидовић.⁴³⁾

У Крагујевцу, где је потом премештена штампарија, од 1834. почеле су да излазе и редовне „Новине сербске”, прве новине у Србији.⁴⁴⁾

Био је омален растом, ситне главе, због чега су ми наденули надимак „Шврћа” и „Луцифер”. Имао је рошаво лице од прележаних богиња. Био је слабог вида, а очи су му стално сузиле. Био је благе нарави, поносан, веселе природе, умерен у јелу и пићу. Волео је да игра карте, али није био коцкар. Волео је да немилице троши новац, посебно на госте, као домићин. Био је доследан у својим идејама и није трпео неправду.⁴⁵⁾

Покренуо је многе идеје, али није био довољно одлучан и упоран да их спроведе у дело.⁴⁶⁾

Иако су у састављању текста учествовали највиђеније Срби тог доба, у то време се сматрао човеком од највишег кнежевог поверења и најзаслужнијим за доношење Сретењског устава (1835),⁴⁷⁾ који је написао у рекордном року, за двадесет дана. У уставу су била укључена законодавства најразвијенијих европских земаља. Неке његове одредбе указују и на Декларацију о правима човека и грађанина, као тековину Француске буржоаске револуције. Устав је имао 142 члана и био је подељен на 14 поглавља. Њима је прокламована подела власти на законодавну, извршну и судску.⁴⁸⁾ По овом уставу, председника Совјета, као и све власти и све чиновнике, бирао и постављао би кнез, чиме је требало да започне нов период у развитку српске аутономије.⁴⁹⁾ Међутим, устав је био на снази свега 55 дана, јер је под притиском Русије, Аустрије и Турске, које нису благонаклоно гледале на дешавања у Србији и свака је из свог разлога,⁵⁰⁾ окарактерисале су устав као исувише либералан и противан вазалном положају Србије.⁵¹⁾

Димитрије је поштовао кнеза, али је често долазио у сукоб са њим и подносио оставке, које кнез није прихватао.⁵²⁾

Стекао је славу као новинар. Наставио је дело Доситеја Обрадовића, обављајући функцију министра просвете. Бавио се књижевношћу и историјиом. Године 1821. објављено је његово дело Дјејанија к историји српскога народа, а после смрти је објављена Историја народа српског (1846 и 1848).⁵³⁾

Милош је у одређеном тренутку изгубио неограничено поверење у Давидовића и његове новине, завео је цензуру, а за првог цензора је поставио Лазу Теодоровића, у то време Министра правосуђа и просвете. Године 1835. године, пошто је објавио вест о болести старијег Милошевог сина Милана, Милош је одлучио да уклони Давидовића из новина и свих других државних послова. Послао га је у Смедерево, дао му је кућу у центру града, имање у околини са 60 стабала квалитетних шљива и 300 златних гроша годишње“. Давидовић је на имању на крају остао да живи сам, пошто су супруга и сва деца умрли пре њега.⁵⁴⁾

Умро је на свом имању 25. марта/6. априла 1838. године. Нико није забележио његову смрт и најпре је највероватније сахрањен негде на свом имању. Његов гроб је тек касније пронађен, a његови земни остаци су пренети на смедеревско гробље, где му је подигнута гробница, поред црквине из 15. века, где се и сада налази.⁵⁵⁾

Године 1934. у Смедереву му је подигнут споменик, рад вајара Лојзе Долинара. Такође је постављена његова биста у парку на Дунавском кеју у Земуну. Постоји и неколико спомен плоча постављених у његову част.⁵⁶⁾

• Орден Светог Владимира VI степена, руски орден уз Милошеву сагласност⁵⁷⁾ за рад на Хатишерифу из 1833.⁵⁸⁾

• Крсман Милошевић, Димитрије Давидовић - Родољуб пре свега, Одбрана, број 38, уредник Славољуб М. Марковић, Новински центар „Одбрана“, 15. 4. 2007, ИССН 1452-2160
• Драган Ђорђевић, За 60 шљива и 300 гроша, Српско наслеђе - историјске свеске, број 7, НИП „Глас“, 1998.
• Душко Лопандић, Србија пред вратима Европе, Политикин Забавник, број 3008, 2009.
• Бране Карталовић, Сретењски – први устав модерне Србије, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 15. 2. 2010.
• Радош Љушић, Фељтон: Димитрије Давидовић, оријелнтални новинар и европски политичар - Дијете свештеничке и трговачке породице, уредник Илија Јовичевић, Дан онлајн, Јумендија Монт д.о.о., Подгорица, 8. 12. 2013.
• Радош Љушић, Фељтон: Димитрије Давидовић, оријелнтални новинар и европски политичар - Слободног духа и оштрог ума, уредник Илија Јовичевић, Дан онлајн, Јумендија Монт д.о.о., Подгорица, 9. 12. 2013.
• Радош Љушић, Фељтон: Димитрије Давидовић, оријелнтални новинар и европски политичар - Проблематично и недовршено школовање, уредник Илија Јовичевић, Дан онлајн, Јумендија Монт д.о.о., Подгорица, 10. 12. 2013.
• Радош Љушић, Фељтон: Димитрије Давидовић, оријелнтални новинар и европски политичар - Трудољубиви новинар и типограф, уредник Илија Јовичевић, Дан онлајн, Јумендија Монт д.о.о., Подгорица, 12. 12. 2013.
• Радош Љушић, Фељтон: Димитрије Давидовић, оријелнтални новинар и европски политичар - Напуштање Беча и долазак у Србију, уредник Илија Јовичевић, Дан онлајн, Јумендија Монт д.о.о., Подгорица, 13. 12. 2013.
• Радош Љушић, Фељтон: Димитрије Давидовић, оријелнтални новинар и европски политичар - Кнежева наклоност и гостопримство Србије, уредник Илија Јовичевић, Дан онлајн, Јумендија Монт д.о.о., Подгорица, 14. 12. 2013.
• Радош Љушић, Фељтон: Димитрије Давидовић, оријелнтални новинар и европски политичар - Кнежев секретар и породични лекар, уредник Илија Јовичевић, Дан онлајн, Јумендија Монт д.о.о., Подгорица, 15. 12. 2013.
• Радош Љушић, Фељтон: Димитрије Давидовић, оријелнтални новинар и европски политичар - Умијеће дипломатског понашања, уредник Илија Јовичевић, Дан онлајн, Јумендија Монт д.о.о., Подгорица, 16. 12. 2013.
• Радош Љушић, Фељтон: Димитрије Давидовић, оријелнтални новинар и европски политичар - Најоптерећенији српске државник, уредник Илија Јовичевић, Дан онлајн, Јумендија Монт д.о.о., Подгорица, 17. 12. 2013.

Dimitrije Davidovic