Добро дошли на Српску енциклопедију

Данило Петровић

Данило I Петровић Његош (Његуши, 6. јун 1826 — Котор, 13. август 1860), кнез Црне Горе.

Школовање

Данило Станков Петровић је рођен у Његушима према једном извору 21 маја/2. јуна 1826, а према другом извору 25. маја/6. јуна 1826.1) Данилов отац Станко Стијепов Петровић (1790—1851) био је један од најповерљивијих сарадника Петра I и Петра II Петровића Његоша, а погинуо је заједно са десет рођака покушавајући да спречи турски продор на Грахово.2) Данилова мајка Крстиња била је из породице Врбица.3) Данило је имао два брата Стевана и Мирка и четири сестре Року, Јоку, Маку и Јану.4) Данило Петровић образовао се у Његошевој школи на Цетињу.5) Владика Петар II Петровић Његош је приметио да је Данило веома бистар, па га је задржао на Цетињу и након завршене школе.6) Његош и његов секретар Димитрије Милаковић учили су Данила, али пошто то није било довољно Његош је намеравао да га пошаље на школовање у Париз.7) Данило је добро говорио италијански, а касније је добро научио и француски језик.8) Када се владици Његошу нарушило здравље у мају 1850. својим сарадницима је саопштио да намерава да Данила одреди за свога наследника.9) У августу 1851. Његош је Данила упутио у Русију на студије.10) Препоручио је да се неколико месеци задржи у Бечу да би се навикао на живот у туђини.11) У Бечу је Данило сазнао да је Његош умро.12)

Борба за признање за владара

Његош је умро 31. октобра 1851. У његовом тестаменту Данило Петровић је одређен за наследника.13) Међутим на скупштини на Цетињу 9. новембра 1851. за владара Црне Горе одређен је Његошев брат Перо Томов Петровић, председник Сената.14) На тој скупштини Петро Томов Петровић је сенаторима на другачији начин тумачио тестамент. Перо Томов Петровић се новембра 1851. чак прогласио за кнеза и Црну Гору за кнежевину.15) Данило се обратио за помоћ руском цару тражећи да га призна за законитога владара Црне Горе.16) Русија је била покровитељица Црне Горе и стала је на страну Данила, кога су у децембру 1851. упутили у Црну Гору са чврстом решеношћу да подрже његов избор за владара.17) На Цетиње је стигао у другој половини децембра 1851.18) Позивао се на Његошев тестамент и на руску подршку, па је на његову страну стао најпре потпредседник Сената Ђорђије Савов Петровић, а онда и двојица најутицајнијих сенатора Новица Церовић и Стефан Перков Вукотић.19) Након тога придобио је већину сенатора.20) На скупштини одржаној 1/13. јануара 1852. Данило је потврђен за владара (владику) Црне Горе.21) Тај избор признао је и Перо Томов Петровић.

Кнез Црне Горе

Већ фебруара 1852. његов положај је био толико чврст, да је кренуо на пут у Русију.22) Једно време задржао се у Бечу, где је сачекао одлуку Сената и општег збора од 7/19. марта 1852. да се Црна Гора прогласи наследном кнежевином, а Данило Петровић кнезом Црне Горе.23) Тада је било одлучено да се раздвоји функција владике од кнеза као световног владара и да Црна Гора постане световна (мирска) држава.24) Данило је почетком априла 1852. стигао у Петроград.25) Руски цар Николај I примио га је 27. јуна 1852. и признао је Црну Гору за кнежевину и Данила за наследног кнеза Црне Горе.26) Почетком августа 1852. вратио се на Цетиње, где му је приређен величанствен дочек.27) Већ на почетку своје владавине показало се да Данило не намерава да дели власт ни са ким, осим једним делом са својим братом Мирком Петровићем.28) Турска је изразила негодовање због проглашења Данила I Петровића за кнеза Црне Горе.29) Током 1852. Омер-паша Латас је наставио са разоружањем муслиманског племства у Босни и Херцеговини, а планирао је и разоружање хришћана.30) Становништво херцеговачких пограничних крајева Зубаца, Бањана, Крушевице и Грахова било је спремно да се супростави акцијама разоружања.31) У Херцеговини на граници са Црном Гором средином 1852. гомилала се турска војска. Кнез Данило је у јесен 1852. послао своје представнике у Београд, да испита расположење српске владе у евентуалном рату.32) Међутим у то време Илија Гарашанин је сматрао да је прерано за сукоб са Турском, за који је потребно да се обаве темељите припреме.33) Крајем октобра 1852. један црногорски одред сачекао је у заседи у Дуги једну турску јединици и заробио је њен транспорт.34) Том приликом погинуо је и Ђулек-бег. У децембру 1852. Омер-паша Латас концентрисао је 8.000 војника у Херцеговини и на граници са Црном Гором.35) Са друге стране Црној Гори је претио и скадарски Осман-паша, који је поубијао десетак Црногораца, а онда је почео да подмићује великим новцем главне старешине Пипера.36) Кнез Данило је онда са делом војске кренуо на Пипере, где је попалио куће подмићених коловођа, а становништво Пипера је онда исказало покорност свом кнезу.37)

Освајање Жабљака

Кнез Данило наредио је да се освоји тврђава у Жабљаку, за коју се тврдило да је неосвојива.38) Сматрало се да Жабљак представља најсигурнију турску тврђаву на граници Црне Горе и рејона скадарског паше. Жабљак је 23. новембра 1852. ратним лукавством заузела група од само двадесет и пет Црногораца.39) Осман-паша је након тешког моралног пораза са 6.000 војника кренуо на Жабљак, али никако није успевао да растера Црногорце и деблокира град.40) Пошто се код Жабљака био бој за морални престиж Црне Горе кнез Данило је под оружје позвао све пунолетно мушко становништво до седамдесет година.41) Кнез се крајем децембра 1852. вратио на Цетиње, а заповедништво над црногорском војском поверио је Ђорђију Петровићу.42) Турска војска је имала огромне губитке под Жабљаком. У то време црногорске чете су почеле да упадају у Херцеговину, са циљем да олакшају ситуацију за своју војску под Жабљаком.43) Порта је донела одлуку о нападу на Црну Гору.44) На захтев руске дипломације кнез Данило је 25. децембра 1852. повукао своју војску из Жабљака.45)

Црногорско-турски рат (1852—1853)

Необјављени рат трајао је више од месец дана, а онда је турски султан формално објавио рат Црној Гори 26. децембра 1852.46) Омер-паша Латас је био главнокомандујући турских снага, а располагао је са 33.400 војника.47) Кнез Данило мобилисао је око 10.000 војника, односно све мушко становништво способно за оружје.48) Почетком јануара 1853. Омер-паша је наредио почетак операција.49) Његове главне снаге биле су распоређене на простору Подгорица-Спуж.50) Кнез Данило је главнину својих снага концентрисао управо на том правцу и сам је преузео заповедништво над јединицама на том правцу.51) На сектору према Црмници командовао је Ђорђије Петровић, према Никшићу је послао свога брата Мирка Петровића и Новицу Церовића, а код Грахова су командовали Јаков Даковић и Пајо Ковачевић.52) Операције турске војске започеле су 8. јануара 1853. истовременим нападом на Црмницу, Грахово, Брда и Морачу.53) Турци су са 6.500 до 7.000 војника напали на из правца Бара на црмничком правцу и након тешке битке против стотинак црногорских бораца заузели су Лимљане.54) Кнез Данило је ту послао појачање, али пошто нису успели да противнападом поврате Лимљане на том делу ратишта завладало је примирје.55) На главном правцу турска војска је 14. јануара 1853. извела силовит удар из Спужа према Мартинићима, Пиперима и Бјелопавлићима.56) Турци су у Пиперима и Бјелопавлићима палили села, рушили манастире и цркве, клали децу и силовали жене.57) Бројчана и техничка надмоћ турских снага посебно је дошла до изражаја на Грахову, где су заробили војводу Јакова Даковића.58) Омер-паша Латас је најважније операције изводио на правцу Подгорица-Спуж-Острошки кланац и намеравао је да најпре овлада левом обалом Зете, одакле би извео главни удар на правцу Кокоти-Царев Лаз-Ријека Црнојевића-Цетиње.59) Главнина турских снага требала је да се споји са снагама Исмаил-паше, који је надирао из смера Никшића.60) Војвода Мирко Петровић је након дводневнога отпора код Жупског манастира морао 11. јануара 1853. да се повуче у горњи острошки манастир.61) Исмаил-паша је продро до Острога, заузео доњи острошки манастир и блокирао је горњи острошки манастир.62) Омер-паша Латас се са главнином снага спојио са снагама Ибрахима паше. Заједно са Мирком Петровићем код острошког манастира били су у опсади Новица Церовић, Машо Врбица, Крцо Петровић и други.63) Кнез Данило је под командом Пера Томова Петровића 20. јануара 1853. послао 300 одабраних војника, који су се пробили кроз турски распоред и ослободили су браниоце Горњег Острога.64) Тај одважни удар подигао је борбени морал народа у Црној Гори. Након острошке операције уследило је затишје. Омер-паша Латас се са чак 20.000 војника није усуђивао да предузме општи напад на правцу од Церова до Клокота.65) Главни разлог турског оклевања је била спремност војске Црне Горе да се бори до последњег човека.66) Омер паша је након тога безуспешно покушао да подмићивањем и обећањима придобије поједине племенске вође.67) Вести о црногорским успесима рашириле су се Европом, а кнез Данило је то политички искористио. У време затишја уследила је дипломатска битка аустријске и руске дипломатије да спрече Турску да настави рат.68) С друге стране енглеска и француска дипломатија нису се слагале са њима. Задивљујући отпор Црне Горе спречио је Омер пашу да искористи бројчану надмоћ и да оствари своје циљеве. Ипак почетком фебруара Омер-паша је обновио рат, али у рату није имао успеха.69) С друге стране руски конзул Јеремија Гагић и аустријски барон Лазар Мамула захтевали су од Омер-паше да обустави операције.70) На крају мировни споратум потписан је 28. фебруара 1953. у Подгорици, а према том споразуму успостављао се статус кво, као пре избијања рата.71) Рат је ојачао међународни положај Црне Горе и подигао је углед кнеза Данила у Европи и у српским и југословенским земљама.72)

Протеривање опозиционих првака

Кнез Данило је априла 1853. отпутовао у Беч, где је био изванредно дочекан од стране аустријског цара Фрање Јосифа.73) По повратку у Црну Гору кнез је 11. јула 1853. одржао на Цетињу народну скупштину, на којој је апеловао да се одржава ред на граници са Аустријом.74) Руска влада упутила је Црној Гори новчану помоћ. У почетку је кнез био забринут развојем догађаја на црногорско-херцеговачкој граници. Перо Томов Петровић није могао да прихвати кнежев начин руковођења.75) Основно начело Данилове унутрашње политике било је учвршћење личне власти.76) Перо Томов је као председник Сената донекле покушавао да ограничи кнежеву власт, па је почео да се договара са Милом Мартиновићем и Стефаном Петровићем Цуцом.77) Они су почели да критикују кнеза, али били су без шире подршке, а војвода Мирко их је онда оптужио за превратничку активност.78) Њих тројица са својим породицама побегли су онда 17/18. новембра 1853. из Црне Горе у Котор.79) Почетком децембра 1853. донесена је пресуда да се они као главни бунтовници заувек прогнају из Црне Горе.80) Перо Томов је умро 28. јануара 1854. у Котору.

Руски изасланик код кнеза

Чим је Русија новембра 1853. започела рат са Турском кнез Данило је тражио савет од Русије шта да ради.81) Руски цар је у Црну Гору и Србију упутио изасланикае са задатком да припреме општи устанак.82) У Црну Гору је упутио Јегора Петровича Коваљевскога, који је по доласку у Црну Гору закључио да нема услова за самосталну устаничку активност, него да се само може успети заједничком акцијом Црне Горе и Србије.83) Кнез Данило је након доласка Коваљевског јануара 1854. наредио стање опште приправности свих расположивих војника.84) Крајем јануара 1854. дошло је до сукоба у Васојевићима, а кнез је по савету Коваљевског Васојевићима упутио ратни материјал и око 2.000 добровољаца.85) Црногорске чете ус почеле да упадају у Херцеговину, а када се Салих-бег на то жалио, кнез Данило је охоло истицао да је он под снажном заштитом руског цара.86) Иако је црногорско четовање по Херцеговини било доста раширено, ипак је на сабору у Цетињу у јуну 1854. већина била против новог рата.87) Због притиска аустријске дипломатије и руских сугестија кнез Данило није предузео директну оружану акцију у Херцеговини.88) Аустријска влада је далматинском намеснику Лазару Мамули дала задатак да пажљиво мотри на Коваљевског. Притисак аустријске владе и политика Србије и Илије Гарашанина да не улази у рат уништиле су план Коваљевског о општем устанку на Балкану.89) Када су се показали нереални сви планови о покретању општег устанка кнез Данило је намеравао да успостави мир на границама. Данило Петровић је априла 1854. донио одлуку о устројству војске.90) Успоставио је старешинске грбове, сви војници су на капи носили крст као ознаку, а свака јединица имала је барјак од црвеног платна са белим крстом.91) Током 1854. у Црној Гори је владала велика глад, која је продужена и током 1855.92) Један део становништва се због тога одселио у Србију, где су били организовано примани. Немири у Бјелопавлићима избили су лета 1854. због понашања кнежевих пратилаца приликом његове посете манастиру Острогу.93) Побуњеници су однели из државнога магазина нешто оружја и миниције. Кнез је онда претио да ће његова одмазда бити гора од турске, па се побуна брзо смирила.94) Побуњени прваци побегли су на турску територију, а кнез је са 6.000 војника стигао у Бјелопавлиће.95) Казнио је новчаним казнама део првака и онда се са делом војске вратио на Цетиње оставивши иза себе војводу Мирка.96)

Кнегиња Даринка

У току првих година владавине кнеза Данила до маја 1855. улогу кнежева секретара обављао је Вук Врчевић.97) Милорад Медаковић је постао нови кнежев секретар од 1855.98) Милорад Медаковић је раније био Његошев секретар, па је сматрао да ће са кнезом Данилом моћи да равноправно расправља о свим проблемима друштва и државе, али због тога је дошло до његовога сукоба са кнезом.99)

Кнез Данило се 1855. оженио Даринком Квекић из српске трговачке породице из Трста.100) Лазар Мамула им је био кум.101) Кнегиња Даринка је утицала на Данилову спољну политику, посебно од 1856, када се Црна Гора почела уместо Русије ослањати на Француску.102) Међутим њен утицај на политику ослабио је када је на чело Сената дошао Мирко Петровић.103) Након црногорске победе на Граховцу нормализирали су се осноси са Русијом и кнегињин утицај више није био значајан.104) Због кнегиње променила се организација живота на кнежевом двору, па су усвајани европски манири и етикеција.105) Због ње кнез Данило је почео да учи француски језик.106) Кнез је крајем 1855. обновио школу на Цетињу.107) На школовање у Француску упутио је 1856. синовце будућег кнеза Николу Миркова Петровића и Божу Драгова Петровића.108)

Законик кнеза Данила

На Цетињу је 5. маја 1855. донесен Законик Данила првог књаза и господара Црне Горе и Брда.109) Кнез је сам припремио законик, који је онда дао на увид Вуку Врчевићу и Милораду Медаковићу.110) Обојица су се у почетку сложили са кнежевим закоником, али касније је Медаковић био незадовољан са неким деловима. Милорад Медаковић је по кнежевом налогу редиговао текст Законика. Законик је имао 95 чланова. У првом члану је проглашена једнакост свих пред законом, а другим чланом гарантована је живот, слобода, част и иметак сваког Црногорца и Брђанина.111) Кнез је био врховни орган власти и неприкосновено лице, а вређање кнеза је изједначено са убиством и кажњиво је смртном казном.112) У законику је опстала народна скупштина, која је очувала традиционални дух. Систем казни је био прецизно разрађен.

Похара Куча

Турци су подстицали Куче да не сарађују са кнезом и Сенатом, па је маја 1855. кнез послао војску под командом војводе Мирка.113) Међутим, конзули великих сила су натерали кнеза са повуче војску.114) Маја и јула 1856. Кучи су напали најпре Братиножиће, а онда и нека погранична подручја.115) Кнез Данило је послао на Куче војводу Мирка са најмање 3.500 војника, а према неким изворима чак и 10.000 војника.116) Војвода Мирко је 10. јуна 1856. напао побуњенике из Куча, брзо их сломио и направио пустош у Кучима пљачком 800 кућа и палежом 13 села.117) Након повлачења главнине црногорске војске Турци су у том подручју напали црногорску посаду у Медуну и онда су заузели Медун.118) Након тога кнез је током августа упутио око 5.500 војника, па се на том подручју на граници скадарског пашалука отворио фронт, који су дипломати западних великих сила смирили предлажући враћање на стање пре 10. јуна 1856.119) Западни диломати вршили су притисак на кнеза да призна султанов суверенитет.120)

Под француским утицајем

Кнез Данило је био збуњен наглом променом политичких односа у Европи и слабијим положајем Русије 1856. након Кримског рата.121) Под утицајем кнегиње кнез је потпао под француски утицај.122) Како се још увек колебао западне силе су га упозоравале да неће моћи да очува статус кво на граници са Турском, ако не призна султанов суверенитет.123) Осим тога Аустрија је вршила на њега притисак спречавајући Црну Гору да преко њене територије добије муницију.124) Кнез је о свему обавестио Русију тражећи од ње помоћ и да гарантује Црној Гори безбедност.125) Русија то по условима Париског мировног споразума није могла да учини.126) У међувремену кнез је од краја августа 1856. придобио неколико водећих сенатора за француски план регулисања односа са Турском уз признање турског суверенитета.127) Председник Сената Ђорђије Петровић је узалуд покушавао да се супростави француском плану.128) Кнез је након тога тражио велике територијалне уступке, тј. Херцеговину и Бар, да би признао номинални султанов суверенитет.129) Турска није прихватила његове захтеве, па се наставило са тражењем решења. Кнез је фебруара 1857. отпутовао у Париз, где се сусрео са Наполеоном III и са француским министром иностраних послова.130) У међувремену дошло је до приближавања ставова Француске и Русије, па је француска дипломатија одлучила да више не инзистира на питању турског суверенитета над Црном Гором.131) Брзо након одласка кнеза Данила у Париз у Црној Гори је избила побуна, иза које је стајао руски конзулат у Дубровнику.132) У побуни су учествовали Лука Радоњић и Машо Врбица.133) За вође те побуне оптужени су Ђорђије Петровић и Милорад Медаковић, који су добили новац од Русије, да би подбунили народ.134) Њих двојица су побегли из земље и пред аустријском владом оптужили су кнеза за безакоње.135) У Цариграду је 10. јуна 1857. извршен атентат на великога кнежевога непријатеља Стефана Перовића Цуцу.136) По свој прилици кнез Данило је стајао иза тога политичког убиства.137)

Подршка устаницима у Васојевићима и Херцеговини

Народни покрети у Херцеговини и међу брдским племенима били су снажни захваљујући близини Црне Горе, од које су увек очекивали да им у случају неуспеха може да буде сигурно уточиште.138) Протутурско расположење у Херцеговини и Васојевићима претварало се у народни покрет за прикључење Црној Гори.139) Њихови представници долазили би више пута до кнеза Данила и тражили би да их стави под своју заштиту.140) Кнез Данило их је подржавао, саветовао и неке од њих поставаљао за капетане на њиховим подручјима.141) Хтео је да их искористи и као средство притиска на турску владу и на западноевропску дипломатију, све са циљем да се што пре изведе разграничење.142) Припремао је устаничке акције и слао је своје људе од поверења да обилазе Херцеговину и брдска племена.143) Устанак у Васојевићима је био добро припремљен, а до првог сукоба турске војске и устаника дошло је 1. октобра 1857.144) Један црногорски одред заузео је средином октобра и нека спорна подручја између Спужа и Подгорице.145) Дипломати великих сила су ту некако смиривали сукобе. Када је кнез Данило наредио становништву Грахова да турским властима не предају жито, становништво га је одмах признало за јединог владара.146) У јесен 1857. црногорске чете су почеле да упадају у Херцеговину. Лука Вукаловић је постао вођа устаничког покрета.147) На састанку са кнезом Данилом прихваћено је да се почне са устанком уз кнежеву подршку.148) У децембру је било већ 4.000 устаника, који су у сукобима углавном побеђивали турску војску.

Побуна против турских власти проширила се крајем 1857. у широк устанички покрет. Грахово је постало центар из кога се управљало устанком, а у име кнеза Данила тамо су послани Петар Вукотић и Иво Раков Радоњић.149) Кнез је помагао устанике оружјем, муницијом и слањем војске. Црногорске чете су упадале на устаничку територију и на тај начин су охрабрили устанике.150) Турска војска се повукла у градове и утврђења. Аустрија је почела да се меша, па је преко далматинског намесника Лазара Мамуле претила кнезу Данилу и затворила је границу за оружје и муницију.151) Због аустријског притиска Лука Вукаловић је започео преговоре са турским властима.152) С друге стране Турска је гомилала војску у Херцеговини и на граници са Црном Гором. Након турске офанзиве и паљења Зубаца фебруара 1858. кнез Данило је послао у помоћ устаницима 4.000 војника, па су успели да потисну турске снаге.153) У исто време током фебруара умножавали су се сукоби и на граници према скадарском пашалуку. Кнез је покушао да обнови раније добре односе са Русијом, али руски услов за повратак на ранији ниво односа био је да дозволи повратака проруске опозиције, која је напустила Црну Гору.154)

Битка на Граховцу

На сугестију француске дипломатије кнез је издао наређење да нико не сме да дигне оружје на Турке.155) Ипак црногорска војска је нападала на Скадарском језеру, где је током марта заробила неколико турских лађа. У време гомилања турске војске на границама Црне Горе, Русија је упозоравала Турску да се уздржи од решавања проблема силом. У преговорима са Турцима кнежеви изасланици тражили су разграничење, а турски су тражили да Црна Гора призна врховна власт султана.156) Црна Гора је Грахово сматрала подручјем, које јој припада, са чиме се није слагала турска страна. Турска војска се припремала да запоседне територију, за коју је кнез Данило тврдио да је под његовим суверенитетом.157) Хусеин-паша је најпре почетком маја 1858. заузела Бањане, а онда је 7. маја ушла у Грахово.158) Лука Вукаловић је ометао долазак нових турских снага из Требиња.159) Након тога окупио се део црногорске војске и пожурио је на Грахово. Било је 7.500 црногорских војника, а турска војска на висоравни Граховцу бројала је од 7.000 до 13.000 војника.160) Битка на Граховцу је започела 10. маја 1858. и наставила се до 13. маја 1858.161) Црногорском војском командовао је кнежев брат Мирко Петровић. Турска војска доживела је велики пораз.162) У бици је погинуло 2.500 турских војника и 200 црногорских војника.163) Након тешког турског пораза Требиње је било пред предајом, а Турци су изгубили и везу са Никшићем. Устаничку офанзиву спречила је руска и француска дипломатија, која се бојала компликовања прилика.164) Црногорска победа импресионирала је велике европске силе, а западна штампа је пренела детаљне извештаје о тријумфу црногорске војске.165) У српским и јужнословенским земљама подигнут је углед Црне Горе и кнеза Данила.166) Русија, која се дотад хладно држала према кнезу Данилу, нагло је отоплила и обновила односе.167) Међународна комисија разграничила је Црну Гору и Турску и дошло је до међународног признања црногорских граница. Црна Гора је осигурала свој потпуни суверенитет над Граховом, Рудинама, Жупом Никшићком, делом Дробњака, Тушином, Ускоцима, Горњим Липовом, Горњим Васојевићима, делом Куча и Додошима.168)

Атентат у Котору

Дошло је до заоштравања односа Црне Горе и Аустрије, која се бојала општесловенске пропаганде у турским провинцијама. Аустрија је ослободилачке покрете на Балкану сматрала револуционарном опасношћу. Заоштавање црногорско-аустријских односа дошло је до усијања у јуну 1859, када је 27 наоружаних политичких црногорских емиграната премештено из Задра у Котор.169) Црна Гора је узалуд протествовала код аустријских власти. Крајем јула 1860. кнез Данило је са супругом и три пратиоца отпутовао на краћи одмор у Прчањ.170) Из Прчња је 12. августа 1860. допловио чамцем у Котор у краћу посету.171) Задржао се у Котору цели дан, а пред вече када се укрцавао у чамац, у леђа му је са два корака пуцао Тодор Кадић.172) Умро је 13. августа 1860.173)

Литература

  • Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош, Књижевне новине, Београд, 1990.
1) , 2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8)
Б. Павићевић, 1990, стр. 7
9) , 10) , 11) , 12)
Б. Павићевић, 1990, стр. 8
13) , 16)
Б. Павићевић, 1990, стр. 38
14)
Б. Павићевић, 1990, стр. 36-37
15)
Б. Павићевић, 1990, стр. 40
17)
Б. Павићевић, 1990, стр. 42
18)
Б. Павићевић, 1990, стр. 43
19) , 20)
Б. Павићевић, 1990, стр. 44
21)
Б. Павићевић, 1990, стр. 44-45
22)
Б. Павићевић, 1990, стр. 46
23) , 24)
Б. Павићевић, 1990, стр. 49
25)
Б. Павићевић, 1990, стр. 60
26)
Б. Павићевић, 1990, стр. 64-65
27)
Б. Павићевић, 1990, стр. 68
28)
Б. Павићевић, 1990, стр. 73
29)
Б. Павићевић, 1990, стр. 76
30)
Б. Павићевић, 1990, стр. 79
31)
Б. Павићевић, 1990, стр. 81
32) , 33)
Б. Павићевић, 1990, стр. 84
34)
Б. Павићевић, 1990, стр. 87-88
35)
Б. Павићевић, 1990, стр. 89
36) , 37) , 38)
Б. Павићевић, 1990, стр. 90
39)
Б. Павићевић, 1990, стр. 91
40)
Б. Павићевић, 1990, стр. 92
41)
Б. Павићевић, 1990, стр. 93
42) , 43)
Б. Павићевић, 1990, стр. 94
44) , 45)
Б. Павићевић, 1990, стр. 95
46)
Б. Павићевић, 1990, стр. 96
47)
Б. Павићевић, 1990, стр. 97
48) , 50)
Б. Павићевић, 1990, стр. 98
49) , 51) , 52)
Б. Павићевић, 1990, стр. 99
53) , 54)
Б. Павићевић, 1990, стр. 100
55)
Б. Павићевић, 1990, стр. 101-102
56) , 57)
Б. Павићевић, 1990, стр. 102
58) , 59) , 60)
Б. Павићевић, 1990, стр. 104
61) , 62)
Б. Павићевић, 1990, стр. 105
63) , 64)
Б. Павићевић, 1990, стр. 106
65) , 66)
Б. Павићевић, 1990, стр. 107
67)
Б. Павићевић, 1990, стр. 108
68)
Б. Павићевић, 1990, стр. 112
69)
Б. Павићевић, 1990, стр. 138
70)
Б. Павићевић, 1990, стр. 147
71)
Б. Павићевић, 1990, стр. 150
72)
Б. Павићевић, 1990, стр. 159
73)
Б. Павићевић, 1990, стр. 162
74)
Б. Павићевић, 1990, стр. 165
75)
Б. Павићевић, 1990, стр. 170
76) , 77)
Б. Павићевић, 1990, стр. 171
78) , 79)
Б. Павићевић, 1990, стр. 172
80)
Б. Павићевић, 1990, стр. 173
81)
Б. Павићевић, 1990, стр. 181
82)
Б. Павићевић, 1990, стр. 183
83)
Б. Павићевић, 1990, стр. 183, 186
84)
Б. Павићевић, 1990, стр. 188
85)
Б. Павићевић, 1990, стр. 190
86) , 87)
Б. Павићевић, 1990, стр. 192
88)
Б. Павићевић, 1990, стр. 193
89)
Б. Павићевић, 1990, стр. 195
90) , 91)
Б. Павићевић, 1990, стр. 208
92)
Б. Павићевић, 1990, стр. 207
93)
Б. Павићевић, 1990, стр. 209
94) , 96)
Б. Павићевић, 1990, стр. 210
95)
Б. Павићевић, 1990, стр. 211
97) , 98)
Б. Павићевић, 1990, стр. 216
99) , 100) , 101)
Б. Павићевић, 1990, стр. 217
102)
Б. Павићевић, 1990, стр. 218
103) , 104) , 105) , 106)
Б. Павићевић, 1990, стр. 219
107) , 108)
Б. Павићевић, 1990, стр. 220
109)
Б. Павићевић, 1990, стр. 222
110)
Б. Павићевић, 1990, стр. 223
111) , 112)
Б. Павићевић, 1990, стр. 225
113) , 114) , 115)
Б. Павићевић, 1990, стр. 232
116)
Б. Павићевић, 1990, стр. 233
117)
Б. Павићевић, 1990, стр. 233-234
118)
Б. Павићевић, 1990, стр. 236
119)
Б. Павићевић, 1990, стр. 236-237
120)
Б. Павићевић, 1990, стр. 246
121)
Б. Павићевић, 1990, стр. 252
122)
Б. Павићевић, 1990, стр. 258
123) , 124)
Б. Павићевић, 1990, стр. 259
125) , 126) , 127) , 128)
Б. Павићевић, 1990, стр. 262
129)
Б. Павићевић, 1990, стр. 269
130)
Б. Павићевић, 1990, стр. 278
131)
Б. Павићевић, 1990, стр. 283
132) , 133)
Б. Павићевић, 1990, стр. 285
134) , 135)
Б. Павићевић, 1990, стр. 287
136)
Б. Павићевић, 1990, стр. 295
137)
Б. Павићевић, 1990, стр. 296
138)
Б. Павићевић, 1990, стр. 299
139) , 140) , 141) , 142) , 143) , 144) , 145)
Б. Павићевић, 1990, стр. 300
146) , 147) , 148)
Б. Павићевић, 1990, стр. 302
149) , 150)
Б. Павићевић, 1990, стр. 306
151)
Б. Павићевић, 1990, стр. 310
152)
Б. Павићевић, 1990, стр. 311
153)
Б. Павићевић, 1990, стр. 312-313
154)
Б. Павићевић, 1990, стр. 327
155)
Б. Павићевић, 1990, стр. 316
156)
Б. Павићевић, 1990, стр. 333
157)
Б. Павићевић, 1990, стр. 336
158)
Б. Павићевић, 1990, стр. 337
159) , 160)
Б. Павићевић, 1990, стр. 338
161)
Б. Павићевић, 1990, стр. 338-344
162) , 163)
Б. Павићевић, 1990, стр. 344
164)
Б. Павићевић, 1990, стр. 345
165) , 166)
Б. Павићевић, 1990, стр. 346
167)
Б. Павићевић, 1990, стр. 349
168)
Б. Павићевић, 1990, стр. 433
169)
Б. Павићевић, 1990, стр. 421
170)
Б. Павићевић, 1990, стр. 446
171) , 172) , 173)
Б. Павићевић, 1990, стр. 447
Штампање