Добро дошли на Српску енциклопедију

Виктор Иванович Григорович

Виктор Иванович Григорович (рус. Виктор Иванович Григорович) (Балта, 30. април/12. мај 1815 — Јелисаветград, 19/31. децембар 1876), филолог, слависта и историчар, професор универзитета (Казахстан). Дописивао се, између осталих, и са Вуком Караџићем. Написао је неколико дјела везаних за историју Срба.

Живот и рад

Родио се у Балти гдје му је служио отац. Мајка му је била Пољакиња, и код куће су говорили пољски. Након школе у Балти и Уману је студирао у Харкову. Затим је 4 године проучавао филозофију и класичну филологију. Године 1839. постављен је на новоотворену катедру славенских језика у Казану. Године 1840. написао је дјело о црквенославенском језику: «Исследование о церковнославянском наречии», којим је указивао на панонско поријекло црквенославенског језика. Након неког времена пише: «Опыт изложения литературы словен в ее главнейших эпохах». То је било прво научно дјело о славенској литератури из епохе „славенске узајамности“. Ту су први пута обрађене и литературе мањих славенских народа. Године 1844. креће на пут по славенским земљама, гдје остаје дуже вријеме, махом у земљама јужних Славена. Резултати путовања су описани у дјелу: «Очерк путешествия по Европейской Турции» (1848. и 1877).

Године 1849. прелази у Москву на мјесто Бођанског. Ту је побудио интерес за палеографију код Буслајева и других, ослањајући се на своју велику колекцију рукописа. Вио је у Казану опет 1854. до 1856. и ту је предавао и славенску палеографију на Казанској духовној академији. Године 1865. прелази у Одесу, која му је одговарала због близине другим Славенима и утицају раније византијске културе. За 11 година рада у Одеси је створио читаву школу слависта, историчара и археолога. Године 1876. преселио се у Јелисаветград, одакле је путовао по свим крајевима јужне Русије.

Научна дјела Г. нису опширна, али су потпуно самостална и прожета духом његовог оригиналног свјетоназора.

Главна дјела су му: «Статьи, касающиеся древнеславянского яз.» (1852); «Описание четвероевангелия, писанного глаголицей» (1852); «Послание русского митрополита Иоанна II» (1854); «О Сербии в ее отношении к соседним державам в XIV—XV в.» (1859); «Древнеславянский памятник, дополняющий житие св. апостолов Кирилла и Мефодия» (1862); «Как выражались отношения константинопольской церкви к окрестным северным народам в начале Х в.» (1866); «Из летописи науки славянской» (1871), «Я. А. Коменский, славянский педагог-реалист XVIII в.» (1871); «Записка антиквара о поездке его на Калку и Калмиус и пр.»; «Об участии сербов в наших общественных отношениях» (1876).

Новоросијском универзитету у Одеси је оставио доста својих и туђих прикупљених рукописа.

Академик

Дописни је члан Српског ученог друштва од фебруара 1869.

Литература

  • Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 334 (С. Ћирковић).
  • История Славянской Филологiи, 338–345 + 479–484 (В. Ягичъ).

Спољне везе

Штампање