Епископ сремски, некадашња титула коју је носио викарни епископ у Српској православној цркви. Била је почасна титула помоћном епископу патријарха српског.

У периоду од 1690. односно 1695. митрополити карловачки су уједно били „архидијецезани” тадашње Сремске епархије или Сремско-карловачке архидијецезе која је обухватала Осјечко поље и Срем.

Пре уједињења Српске православне цркве (1920) односно обнављања Пећке патријаршије, митрополитска катедра у Сремским Карловцима била је упражњена због смрти карловачког митрополита и српског патријарха Лукијана Богдановића (1913). Сремском архидијецезом су тада администрирали епископи Мирон Николић, Михаило Грујић и Георгије Летић.

У периоду од 1920. до 1928. титуларни епископ Сремске Митровице био је Максимилијан Хајдин, а 1928. изабран је викарни епископ сремски Иринеј Ђорђевић и на том положају остао је до 1930. Следеће године, подручје Сремско-карловачке архидијецезе се спаја са Архиепископијом београдском у једну Архиепископију београдско-карловачку којом управља патријарх српски, а који је имао викарног епископа сремског у двору у Сремским Карловцима.

После Другог светског рата, на првом редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (1947) основана је Епархија сремска чиме је дотадашњи викарни епископ сремски постао епархијски архијереј.¹⁾

Викарни епископи сремски:

• Максимилијан Хајдин (1920—1928), титуларни епископ Сремске Митровице;
• Иринеј Ђорђевић (1928—1931);
• Тихон Радовановић (1931—1934);
• Сава Трлајић (1934—1938);
• Валеријан Прибићевић (1940—1941).

• Епархија сремска
• Архиепископија београдско-карловачка
• Указ о постављењу титуларног епископа Сремске Митровице (1921)

Vikarni episkop sremski