Бој на Салашу је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке новијих времена, књига четврта 1862.

0001    Вино пију три Српске војводе

0002    У богатој и поносној Мачви,

0003    У лијепу селу Метковићу,

0004    А код двора Петра Ерићева:

0005    Прво бјеше Српска војевода

0006    Катић Јанко из села Рогаче

0007    Од Космаја гн’језда соколова;

0008    А друго је војвода Вуица

0009    Из Азање сниже Смедерева;

0010    А треће је Српска војевода

0011    Чупић Стојан змају из Ноћаја;

0012    С њима пије до двјеста Србина,

0013    Ту Србина без коња не бјеше,

0014    Већ све Срби на коњма добријем,

0015    На хатима, а под миздрацима.

0016    Ја када се напојише винца,

0017    Те им винце изиђе у лице,

0018    А ракија приче говорити,

0019    Поче им се Чупић туговати:

0020    „Ах мој брате, Јанко и Вуица!

0021    „Тешко су ми Турци додијали,

0022    „Јер сам, браћо, на крајини љутој,

0023    „Украј Дрине, украј воде ладне,

0024    „Пак ми Мачву из преваре краду,

0025    „Не могу се с њима удесити,

0026    „А да ми се с њима удесити,

0027    „Волио би нег’ царево благо,

0028    „Да ја видим, чија јесте Мачва,

0029    „Чија јесте, чија л’ ће остати;

0030    „То би сада, браћо, највољео.—”

0031    Истом Чупић у ријечи бјеше,

0032    А стражарче долеће са страже,

0033    Вјерна слуга Јуришића Станка,

0034    Иза Батра, са села Салаша,

0035    Гологлаво бјеше, без обуће,

0036    Без обуће и без дуге пушке;

0037    Од шумскога трња одерано,

0038    Грознијем се сузам’ упрљало;

0039    Војводама када оно дође,

0040    Оно њима Бога не назива,

0041    Већ овако њима проговара:

0042    „Жље га сјели, три Српске војводе!

0043    „Жље га сјели и вино попили!

0044    „Ви пијете и попијевате,

0045    „Сиротиња у невољи цвили:

0046    „На Мачву вам Турци ударише,

0047    „Седам хиљад’ и триста Турака,

0048    „И пред њима Мемед-капетане

0049    „Од Зворника града бијелога,

0050    „Бијела му брада до појаса;

0051    „Буљугбаша Јуришићу Станко

0052    „Са својијех седамдесет друга,

0053    „Шћаше јунак да узбије Турке,

0054    „И на Турке огањ оборише,

0055    „Пуче пушак’, од Јуришић-Станка,

0056    „Пуче пушак’ седамдесет равно,

0057    „Од Турака седам хиљад’ пуче:

0058    „Ми не знасмо један за другога,

0059    „Ко л’ погибе, ког’ ли уватише,

0060    „Ко л’ утече, који ли остаде,

0061    „Нит’ знадосмо, куд се ђеде Станко.

0062    „Еле Турци Мачву прегазише,

0063    „Поробише Совљак и Глоговац.

0064    „Тко је вама коње набавио?

0065    „Тко је вама чоху порезао?

0066    „Тко ли вам је поков’о оружје?

0067    „Разма јадна сиротиња раја,

0068    „Пак с Турцима рају завадисте,

0069    „И Турцима сада издадосте;

0070    „Што чините? да вас Бог убије!

0071    „Што чините, јер се не бијете?

0072    „Не бијете, јал’ се предајете?”

0073    Кад то чуо Чупићу Стојане,

0074    У руци му пуна чаша вина,

0075    Пуна му се чаша задесила,

0076    Од ешка му задрктала рука,

0077    Па испусти чашу на синију

0078    (Нит’ се разби, нит’ се проли вино)

0079    А пљесну се руком по кољену,

0080    Под кољеном скерлет чоха пуче,

0081    И бијела кожа на кољену;

0082    На руци му три златна прстена,

0083    Та сва три му цркла на прстима;

0084    Чупић Стојан грозне сузе проли:

0085    У Стојана нема млого друга,

0086    Разма цигле двије вјерне слуге,

0087    Једно бјеше Сићићу Маринко,

0088    А друго је Шуманац Васиљу;

0089    Стојан викну двије вјерне слуге:

0090    „Слуге моје! брже коње наше.”

0091    А он скочи, припаса оружје,

0092    Собом Стојан до мркова дође,

0093    На мркову притеже колане,

0094    Притеже му четири колана,

0095    А и пету ибришим-тканицу,

0096    Узду врже, на мркова сједе;

0097    Око њега двије вјерне слуге.

0098    ’Вако Чупић рече са мркова:

0099    „Браћо моја, Вуица и Јанко!

0100    „Будите ми данас у невољи,

0101    „Да идемо дочекати Турке.”

0102    А Вуица гледа на Катића,

0103    Катић Јанко у земљу преда се,

0104    Јер Катићу мило не бијаше

0105    Бој заметат’ у земљи незнаној

0106    С мало друштва а с млого Турака,

0107    Друштва мало, а и то невјешто,

0108    Не познаје стаза ни богаза,

0109    Проли сузе Чупићу Стојане,

0110    Сузе проли, па опет говори:

0111    „Браћо моја, Вуица и Јанко!

0112    „Будите ми данас у невољи,

0113    „Данас мене, ја ћу сјутра вама;

0114    „Ил’ ви пошли ил’ не пошли, браћо,

0115    „Ја ћу јадан ударит’ на Турке,

0116    „Под срамотом овом остат’ не ћу,

0117    „Мрет’ ми данас или мрети сјутра,

0118    „Волим прије о мање гријоте.”

0119    Кад погледа војвода Вуица,

0120    Та ђе Чупић грозне сузе лије,

0121    Вуици се врло ражалило,

0122    Па он скочи на ноге лагане,

0123    И Чупићу овако говори:

0124    „Побратиме Чупићу Стојане!

0125    „Нека знадеш, ја те издат’ не ћу

0126    „Са мојијех сто педесет друга;

0127    „Ко те изд’о, издало га љето!

0128    „Бијело му жито не родило!

0129    „Стара њега мајка не виђела!

0130    „Њим се мила сестра не заклела!”

0131    Пак Вуица викну на дружину:

0132    „А на ноге, моји соколови!

0133    „Брзо своје коње опремајте.”

0134    Вујо оде до коња алата,

0135    Притеже му четири колана,

0136    А и пету ибришим-тканицу,

0137    Узде врже, сједе на алата,

0138    Око њега сто педесет друга;

0139    Ту се Вујо и Стојан састаше.

0140    Срамота се Јанку учинила,

0141    Да он јунак од друштва остане,

0142    Да остане, и да их издаде,

0143    Веће и он на ноге устаде,

0144    И долеће до коња ђогата,

0145    До ђогата гриве окнивене,

0146    Притеже му четири колана,

0147    А и пету ибришим-тканицу,

0148    Узду врже, на ђогата сједе,

0149    Око њега педесет момака.

0150    Три војводе заједно пођоше,

0151    Три војводе као три сокола,

0152    А за њима до двјеста Србина

0153    На атима, а под миздрацима,

0154    Коно сродно јато голубова;

0155    Боже мили, да лијепе ките!

0156    С Метковића села полећеше,

0157    Пак Богатић село прелећеше,

0158    У Клијење село долећеше;

0159    А кад бише у село Клијење,

0160    Чупић Стојан гледну испод руке,

0161    Ал’ му Совљак огњем горијаше,

0162    А по њему Турци алакају.

0163    Онда Чупић ’вако проговори:

0164    „Браћо моја, Вуица и Јанко!

0165    „И ви браћо, дв’је стотине Срба!

0166    „Оћете ли, да се послушамо:

0167    „Да ми добре коње одјашемо,

0168    „Па да с коња збацимо теркије,

0169    „Да ми добрим коњма облакшамо;

0170    „Да колане коњма притегнемо;

0171    „Брзо ћемо с’ ударит’ с Турцима:

0172    „А немојте жалити теркија,

0173    „Ја сам чуо од старијех људи:

0174    „Онђе нема нигда старјешине,

0175    „Старјешине, ни да судит’ може,

0176    „Који није кадар платит’ вина

0177    „У механи за потребна друга;

0178    „Вала Богу! и Бог ми је дао,

0179    „Ако Бог да, те здраво будемо,

0180    „Теркије ћу вама допунити,

0181    „И хоћу вас вином напојити;

0182    „Ако л’ који у боју погине,

0183    „Тражићу га, па га сахранити,

0184    „Л’јепо ћу му тело опојати.”

0185    Кад то чуло дв’је стотине Срба,

0186    Сви Стојана одмах послушаше,

0187    Па с добријех коња одсједоше,

0188    Позбацаше са коња теркије,

0189    И колане коњма притегоше,

0190    Пак на добре коње усједоше,

0191    Потекоше путем пријекијем,

0192    На Салашко поље истрчаше.

0193    А кад они на друм изиђоше,

0194    Турци прошли друмом широкијем,

0195    Прошли Турци у богату Мачву,

0196    Око пута преко поља равна

0197    На плочама траву одадрли,

0198    Ал’ се јоште повратили нису.

0199    Кад је Стојан саглед’о друмове,

0200    Опет онђе уставио друштво,

0201    Па он својој дружини говори:

0202    „Браћо моја, Јанко и Вуица!

0203    „И ви браћо, дв’је стотине Срба!

0204    „Ја сам ноћас лијеп сан уснио,

0205    „Нека знате, наш ће мејдан бити,

0206    „Ако Бог да, добићемо Турке,

0207    „Само, браћо, држ’те се јуначки:

0208    „Немојте се, браћо, препанути;

0209    „Видите ли то Салашко поље,

0210    „Колико је дуго и широко,

0211    „Кад се Турци с плијеном помоле,

0212    „Све ће поље собом закрилити,

0213    „Ви се, браћо, препанут немојте;

0214    „Ја сам чуо од старијех људи:

0215    „Нема смрти без суђена дана,

0216    „Ни јунака без првога брата;

0217    „Нека знате, ја ћу бити први;

0218    „Већ овако да се послушамо:

0219    „Око главе саруке завијте,

0220    „А по Турски сабље припашите,

0221    „И по Турски коње разиграјте.

0222    „Да се Турци далек’ не осјете,

0223    „Нас је мало, а млого Турака;

0224    „Па ајдемо право међу Турке,

0225    „Ко нас гође види од Турака,

0226    „Свак ће мислит’, њима индат иде;

0227    „А када се с’ Турцим’ изм’јешамо,

0228    „Да сви, браћо, Бога поменемо,

0229    „А по једну пушку избацимо,

0230    „Више пушак’ немојте бацати,

0231    „Већ тргните сабље од појаса,

0232    „Да кроз Турке јуриш учинимо,

0233    „Пак да Турке одмах рас’јечемо,

0234    „Рас’јечемо Турке на буљуке,

0235    „Нека не зна један за другога;

0236    „Тако ћемо Турке забунити.

0237    „Јоште, браћо, да вам ријеч кажем:

0238    „Извадите дрвене чутуре,

0239    „Напијте се Поцерске ракије

0240    „Зарад’ срца и зарад’ слободе.”

0241    Кад то чуло дв’је стотине Срба,

0242    Сви по Турски главе замоташе,

0243    А по Турски сабље припасаше,

0244    Пак тргоше дрвене чутуре,

0245    И стадоше све два и два пити;

0246    Чупић трже дрвену чутуру,

0247    Па он пије са два побратима.

0248    По једном се пићем обредише,

0249    А по другу пити започеше,

0250    Ал’ се Турци пољем помолише.

0251    Колика је сила у Турака!

0252    Све су поље собом закрилили,

0253    Они гоне плијен од Совљака:

0254    Седам хиљад’ бијелих оваца,

0255    Пет хиљада црвенијех коза,

0256    Три хиљаде крава музовнијех.

0257    Шест стотина Мачванских волова;

0258    Стоји блека овац’ за јањцима,

0259    Стоји мека јањац’ за овцама,

0260    Века стоји коза за јарићи,

0261    А јарића дрека за козама;

0262    Стоји рика крава за теладма,

0263    А телади мека за кравама;

0264    Бука стоји Мачванских волова,

0265    Не познају својијех чобана,

0266    Веће виде ђе су јабанлије,

0267    Види стока, ђе ће путовати,

0268    Паке жали свога завичаја;

0269    А за њима Турци алакају.

0270    Виче Турчин један на другога:

0271    „Лакше, Мујо! не умори марве.” —

0272    „Хоћу, Усо, а да како не ћу;

0273    „Далеко је Дрини путовати,

0274    „Бојати се Чупића Стојана.”

0275    Турци мисле, нико их не слуша,

0276    Чупић слуша, пак сузе прољева,

0277    Та од јада гледајућ’ очима,

0278    Како Турци Српски плијен гоне

0279    (У звјерки би срце препукнуло,

0280    А камо ли у живу јунаку!)

0281    Па говори Чупићу Стојане:

0282    „Видиш брате, Јанко и Вуица:

0283    „Видите ли сиротињског пл’јена!

0284    „Тко б’ остао под овом срамотом.”

0285    Па он сарук на очи намаче:

0286    „Ајте за мном, како који може.”

0287    Сви саруке на очи нам’коше,

0288    А по Турски копља окренуше,

0289    И по Турски коње разиграше,

0290    Пак сви шуте, ништа не говоре,

0291    Већ одоше на сусрет Турцима:

0292    Најнапријед Стојан на мркову,

0293    За Стојаном Вујо на алату,

0294    За Вуицом Јанко на ђогату,

0295    А за Јанком дв’је стотине Срба.

0296    А када их Турци опазише,

0297    Они мисле, њима индат иде,

0298    Па овако њима говораху:

0299    „Вала, кардаш, немаш куда амо;

0300    „Што смо ћели, то смо учинили;

0301    „Овђе вама не има исета.”

0302    Србљи шуте, ништа не говоре,

0303    А када се с Турци изм’јешаше,

0304    Изм’јешаше, пак се познадоше,

0305    Тад’ сви Србљи Бога поменуше,

0306    А на Турке огањ оборише;

0307    Од Србаља дв’јеста пушак’ пуче,

0308    Мртвих паде за двјеста Турака;

0309    Од Турака седам хиљад’ пуче,

0310    Паде магла од неба до земље,

0311    Нит’ се види неба ни облака,

0312    Виш’ њих јарко помрчало сунце

0313    Од пушчаног праха и олова:

0314    Али Србљи, старе мејданџије,

0315    Више пушак’ метати не шћеше,

0316    Већ тргоше сабље од појаса,

0317    И кроз Турке јуриш учинише,

0318    Растиснуше Турке на буљуке

0319    Као вуци бијеле јагањце,

0320    Да не знаде један за другога,

0321    Тко ли гине, тко ли задобива,

0322    Турци вичу: „Умети Мухамед!”

0323    Србљи вичу: „За вјеру ришћанску

0324    „И за славу имена Српскога!”

0325    Кад се двије ударише војске,

0326    Црнобарац Станко харамбаша

0327    На даништу бјеше крај Салаша

0328    С побратимом Нинковић Јовицом

0329    И са побром Латковић Јованом;

0330    Кад стадоше сабље сијевати,

0331    Станко срцу одољет’ не може,

0332    Веће они с даништа скочише,

0333    Сваки себе уби по Турчина,

0334    Пак на Турске коње усједоше,

0335    И по пољу Турке поћераше,

0336    Када виђе Чупићу Стојане

0337    Ја у боју Црнобарца Станка,

0338    Чупић њему ’вако проговори:

0339    „Бе аферим, Црнобарац Станко!

0340    „Да си синоћ мог брата убио,

0341    „И да си ми дворе запалио,

0342    „Та све би ти данас опростио,

0343    „Нити би те игда прекорио;

0344    „Проклет био, тко, ти споменуо!

0345    „Кад си Србљу тако у помоћи.”

0346    Да се коме стати нагледати,

0347    Како Српске сабље сијевају,

0348    Мртве Турске главе зијевају!

0349    Ту не оста Србљин у дружини,

0350    Који Турске не одс’јече главе,

0351    Који по дв’је, који по четири,

0352    Војводама ни броја не има.

0353    Сјече Турке од Рогаче Јанко,

0354    Што би Јанко Турак’ оставио,

0355    Дочекује војвода Вуица;

0356    Што б’ Вуица Турак’ пропустио,

0357    Дочекује Црнобарац Станко;

0358    Што би Станко Турак’ промашио,

0359    Дочекује Латковић Јоване;

0360    Што би Јован Турак’ оставио,

0361    Дочекује Нинковић Јовица;

0362    Што б’ Јовица Турак’ пропустио,

0363    Дочекује Чупићу Стојане,

0364    Чупић ради, да гласник не оде:

0365    Сабљом с’јече, а мрковом гази,

0366    Другом руком буздованом туче,

0367    На све стране Чупић посла има,

0368    Јер он жели, да гласник не оде.

0369    Од Србаља нитко не погибе,

0370    Разма једно цигло момче младо,

0371    А ни оно не би погинуло,

0372    Али смотри токе на Турчину,

0373    Пак не шћеде коња да се држи,

0374    Већ сја’ с коња да токе добије,

0375    Па га Србљи у боју згазише;

0376    Ет’ тако је лудо погинуло!

0377    Од Турака мало ко утече,

0378    Разма један Мемед-капетане

0379    На ђогату коњу виловноме;

0380    Поћера га Чупић на мркову,

0381    Ћераше се преко поља равна,

0382    Ћераше се за пуно два сата:

0383    Нит’ му може Мемед измакнути,

0384    Нит’ га може Чупић престигнути,

0385    Јер је Чупић коња уморио,

0386    И мрков му рана допануо,

0387    На мркову седам грдних рана,

0388    Још се коњма покорити не ће.

0389    Ал’ говори Чупић са мркова:

0390    „Потурицо, Мемед-капетане!

0391    „Обазри се, да се огледамо,

0392    „Да видимо, чија је сад Мачва:

0393    „Ил’ је твоја, ил’ ће бити моја,

0394    „Чија ли је од старине била.”

0395    Турчин мучи, ништа не говори,

0396    Веће бјежи с главом без обзира.

0397    Опет Чупић њему проговара:

0398    ,Јао курво, Мемед-капетане!

0399    „Ћераћу те Дрини до обале,

0400    „Док те јунак у Дрину не нагнам,

0401    „Ја се тебе оканити не ћу;

0402    „Ако ли ми уз Дрину побјегнеш,

0403    „Ћераћу те до града Зворника,

0404    „Да би знао, да ћу погинути,

0405    „Ја те данас оставити не ћу.”

0406    Тад’ се Турчин натраг обазрео,

0407    Десну руку на прси метнуо,

0408    Стојану се до седла поклања:

0409    „Богом брате, Чупићу Стојане!

0410    „Поклони ми живот на мејдану;

0411    „Твоја Мачва, и твоја старина,

0412    „Ја се у њу нигда вратит’ не ћу;

0413    „Нит’ ћу доћи, нит’ ћу завојштити,

0414    „Већ ћу с тобом у дослуку бити,

0415    „Држаћу те као брата свога;

0416    „Ако л’ би се у њу кад вратио,

0417    „Еда Бог да и Мухамед светац,

0418    „Те ја из ње главе не изнијо!”

0419    (Боже мили, чуда великога:

0420    Ђе сам Турчин тада себе прокле.)

0421    Ал’ се Стојан не би повратио,

0422    Ћер’о би га макар и пјешице;

0423    Али Катић прист’о за Стојаном

0424    На ђогату гриве окнивене,

0425    Па га Катић сустићи не може,

0426    Већ Стојана грлом дозиваше,

0427    Грлом виче, бјелом руком маше:

0428    „Побратиме, Чупићу Стојане!

0429    „Врат’ се амо, Бога ти једнога!

0430    „Пуст’ Турчина једног огласника,

0431    „Нека каже Босанском везиру,

0432    „Како јесте војску покупио

0433    „Без фермана и без бурунтије

0434    „И без р’јечи цара честитога;

0435    „Па како је поробио Мачву

0436    „(Нек се вали по Босни каменој),

0437    „Оћерао краве и волове

0438    „Оћерао и козе и овце,

0439    „Нек’ им буле сир и масло купе.”

0440    Онда Чупић послуша Катића,

0441    Пак се прође Мемед-капетана,

0442    Поврати се Јанку у Салаша,

0443    Од Турака шићар покупише,

0444    Сиротињски плијен повратише,

0445    А Илију Срба саранише.

0446    Од како је гавран поцрнио,

0447    Није змија гују дочекала,

0448    Као Чупић Мемед-капетана

0449    У широку пољу Салашкоме;

0450    Ако ли тко вјеровати не ће,

0451    Нека иде те очима види:

0452    Знати ће се Турска коштурница,

0453    Докле тече сунца и Салаша.

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
• Пјесме јуначке новијих времена, књига четврта 1862. Исто издата и у Београду, 1986.

---

Boj na Salasu