Божидар Терзић
Рођење: 19. септембар 1867. Горњи Милановац, Кнежевина Србија Смрт: 29. септембар 1939. Београд, Краљевина Југославија

Божидар Терзић (Горњи Милановац, 7/19. септембар 1867 — Београд, 29. септембар 1939), српски генерал и министар одбране Краљевине Србије (1916—1918).

Божидар Терзић је рођен 7/19. септембра 1867. године у Горњем Милановцу.¹⁾²⁾³⁾ Његов отац Петар био је писар качерског среза, а мајка му је била Јерина. Основну школу завршио је у Горњем Милановцу, а у Крагујевцу је завршио седам разреда гимназије.⁴⁾ Након завршене гимназије ступио је септембра 1886. у 18. класу Војне академије.⁵⁾⁶⁾ Нижу школу Војне академије завршио је септембра 1889. и унапређен је у чин пешадијског потпоручника.⁷⁾⁸⁾ Након тога одлучио се за артиљерију, па је марта 1890. био унапређен у артиљеријског потпоручника.⁹⁾¹⁰⁾ До 1889. био је водник у пешадији, а од 1889. до априла 1890. био је водник у пољској артиљерији.¹¹⁾ Од 1892. до 1894. похађао је Вишу школу Војне академије.¹²⁾ Вишу школу Војне академије завршио је као други у рангу.¹³⁾ Унапређен је 1893. у поручника.

Од 1892. до 1895. био је командант батерије у пољској артиљерији.¹⁴⁾ Од 1895. до 1896. био је на служби у генералштабном одељењу активне команде.¹⁵⁾ Отишао је 1896. као државни питомац у Немачку и ступио је Померански пољски артиљеријски пук у Шћећину.¹⁶⁾¹⁷⁾ У Немачкој је боравио годину дана.¹⁸⁾ По повратку преузео је у новембру 1897. 2. батерију 2. дивизиона Дунавског артиљеријског пука.¹⁹⁾ Након тромесечне службе ступио је у унутрашњи одсек Генералштабног одељења команде активне војске.²⁰⁾ Унапређен је 1896. у капетана 2. класе, а 1898. у капетана 1. класе. Почео је да се припрема за генералштабну струку.²¹⁾ После завршетка генералштабног курса распоређен је на службу у Операцијско одељење Главног генералштаба. Генералштабни официр постао је унапређењем у мајора 17. новембра 1900.²²⁾

Остао је да ради у Главном генералштабу до марта 1901.²³⁾ Након тога распоређен је за команданта батаљона, а 1902. постао је начелник генералштаба шумадијске дивизијске области.²⁴⁾ Постављен је новембра 1903. за команданта 12. пешадијског пука.²⁵⁾ Постављен је 22. априла 1905. за ађутанта краља Петра I Карађорђевића.²⁶⁾ У исто време вратио се на службу у Главном генералштабу.²⁷⁾ Постављен је 1906. за председник Извршног одбора Српске одбране у Врању, са задатком да помажу српску активност у Старој Србији и Македонији.²⁸⁾ Терзић је покушао да кадровским променама отклони недостатке, али није успео да обузда самовољу Љубомира Вуловића, па је почетком 1907. поднео оставку.²⁹⁾ Постао је вршилац дужности начелника Оперативног оделења, где је учествовао у припремама за балканске ратове.³⁰⁾ Од 1910. до 1912. био је начелник Оперативног оделења Главног генералштаба.³¹⁾ Унапређен је јуна 1912. у пуковника.³²⁾ У време избијања Првог балканског рата постављен је за начелника Оперативног оделења штаба Врховне команде и на том положају се задржао до априла 1913.³³⁾

Постављен је 15. априла 1913. за команданта Шумадијске дивизије 1. позива.³⁴⁾ Са Шумадисјком дивизијом учествовао је у Другом балканском рату у бици код Брегалнице.³⁵⁾ Шумадијска дивизија се у време напада налазила у резерви 1. армије, иза њеног крила, између висова Градиште и Црни врх.³⁶⁾ На крилу 1. армије налазила се Коњичка дивизија, коју је Шумадијска дивизија потпомагала са два батаљона 19. пука.³⁷⁾ Та два батаљона налазила су се на предстражи на левој обали Злетовске реке код Дренека и Стромоша и повукли су се под притиском много јачих бугарских снага.³⁸⁾ Терзић је схватио велики значај тога дела бојишта, па је тада на властиту иницијативу усмерио своју дивизију да поврати изгубљене положаје код Дренка.³⁹⁾ Делови Шумадијска дивизије су 1. јула 1913. извршили велики јуриш на Дренак, али били су дочекани вишекатном ватром, па су били присиљени на вишесатну блиску борбу.⁴⁰⁾ Тек су у трећем јуришу успели да натерају Бугаре у бекство преко Злетовске реке.⁴¹⁾ Бугари су имали изузетно велике губитке, али и у Шумадијској дивизији је 1227 војника избачено из строја.⁴²⁾ Победа и потискивање Бугара са Дренка представљало је велики успех, да је на лице места одмах стигао престолонаследник Александар I Карађорђевић.⁴³⁾ Након тога у споразуму са Моравском дивизијом 2. позива Шумадијска дивизија је продужила надирање према Кочанима.⁴⁴⁾ Дивизија је наставила 3. и 4. јула са нападима на Рајнчански рид, док нису натерали Бугаре у бекство.⁴⁵⁾ Због тешке ситуације у којој се налазила 3. армија Терзић је 5. јула форсираним маршем довео Шумадијску дивизију западно од Штипа код Кардифалкова.⁴⁶⁾ Поново је форсираним маршем 9. јула водио Шумадијску дивизију за Црни врх и Страцин.⁴⁷⁾

Постављен је 13. августа 1913. за команданта Шумадисјке дивизијске области. Премештен је 25. априла за команданта Брегалничке дивизијске области у Македонији.⁴⁸⁾

Уочи Првог светског рата постављен је за начелника генералштаба 1. армије, а 2. септембра 1914. поново је постављен за команданта Шумадијске дивизије 1. позива.⁴⁹⁾ Са Шумадијском дивизијом учествовао је у Сремској операцији, напредујући преко Обрежа до Попинаца и Пећинаца.⁵⁰⁾ У време битке код Попинаца 12. септембра добили су наређење да се повуку из Срема у Србију због веома тешке ситуације на Гучеву.⁵¹⁾ На Гучеву су се до 29. октобра 1914. дуго водиле рововске борбе на јесењим кишама.⁵²⁾ Терзић је са својом дивизијом учествовао у саставу 2. армије у Колубарској бици и у борбама за ослобођење Београда.⁵³⁾ У јесен 1915. са Шумадијском дивизијом је најпре кренуо ка Пироту, а онда према Смедереву, које је већ било пало.⁵⁴⁾ Дивизија је очајним отпором пред вишеструко надмоћнијим непријатељем бранила леву половину долине Мораве. Повлачили су се до Пећи, затим преко Жљеба и Црне Горе до Скадра.⁵⁵⁾

Постављен је 12. јануара 1916. за министра одбране у влади Николе Пашића, уместо смењеног Радивоја Бојовића.⁵⁶⁾ На месту министрa одбране био је све до 13. јуна 1918. Унапређен је 1916. у генерала. На месту министра био је веома одан регенту Александру I Карађорђевићу, толико да је омаловажавао Николу Пашића и месецима није долазио на седнице владе у Крфу.⁵⁷⁾ Уместо тога боравио је са регентом у Солуну.⁵⁸⁾ По повратку у Србију био је изванредни изасланик Врховне команде у Сарајеву.⁵⁹⁾ Постављен је 14. децембра 1918. за команданта Вардарске дивизијске области, а 14. јануара 1919. за команданта 3. армијске области.⁶⁰⁾ Постављен је септембра 1919. за команданта војске у Банату, а новембра 1919. за команданта 2. армијске области.⁶¹⁾ На властиту молбу пензионисан је маја 1920. Реактивиран је 1923, када је поново постао командант 3. армијске области.⁶²⁾ Унапређен је 1923. у чина армијског генерала. Постао је децембра 1925. командант новоформиране 5. армијске области у Нишу.⁶³⁾ Пензионисан је 11. априла 1929.⁶⁴⁾ Умро је 29. септембра 1939. у Београду.⁶⁵⁾

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, књига 4, 1929, стр. 795—796
• Умро је армијски генерал Божидар Терзић, Политика, број 11254, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 30. 9. 1939, стр. 9
• Велимир. Ј. Иветић, Политичка улога министара војних Краљевине Србије од 1903. до 1914. године (докторска дисертација), Факултет политичких наука, Београд, 2013.
• Саво Скоко, Војвода Радомир Путник, БИГЗ, Београд, 1985.
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.

Bozidar Terzic