Божидар Петрановић
Рођење: 2. март 1809. Шибеник, Хабзбуршка монархија Смрт: 12. септембар 1874. Венеција, Италија

Божидар Петрановић (Шибеник, 2. март 1809 — Венеција, 12. септембар 1874), српски правник, књижевник, историчар и публициста.

Оснивач је и уредник „Српско далматинскога магазина”, првога часописа на народном језику у Далмацији. Основао је 1862. године Далматинску матицу. Изборио се за увођење српскога језика у државним службама у Далмацији. Покренуо је 1851. године „Правдоношу”, први правнички јужнословенски часопис. Био је члан Друштва српске словесности (претече САНУ) и ЈАЗУ. Хрвате је називао Срби римокатоличке вере, а Далмацију је сматрао српском земљом и залагао се за сарадњу Срба и Хрвата које је сматрао једним народом са две различите вере.

Рођен је 2. марта (18. фебруара) 1809. године у Шибенику. Основну школу завршио је у Шибенику. Пошто му је отац био трговац имао је довољно новца да Божидара пошаље у гимназију у Сремским Карловцима.¹⁾²⁾ Отишао је у гимназију у далеке Сремске Карловце јер оближње далматинске гимназије у доба унијаћења Срба у Далмацији нису биле привлачне његовом оцу, који је дубоко осећао српство и православље.³⁾ Гимназију у Сремским Карловцима похађао је од 1820. до 1826. и ту је много читао, а већ је и преводио историографске текстове са италијанскога и немачкога.⁴⁾ Божидарови вршњаци, који су се у то време школовали у далматинским гимназијама били су изложени однарођивању и унијаћењу.⁵⁾

Студирао је две године филозофију у Грацу. Ту се дружио са Људевитом Гајем, Мојсијем Балтићем, Јованом Шупљикцем и Димитријем Деметером, а ту дружину називали су најпре Илирски клуб, а касније Српска влада.⁶⁾ Дружили су се читајући своје књижевне радове и народне песме. На студиј права у Бечу кренуо је 1828.⁷⁾ У Бечу се упознао са Вуком Стефановићем Караџићем и Јернејем Копитаром.⁸⁾ У Бечу је студирао три године, а онда је због колере напустио Беч и отишао на студиј у Падову, где је 1832. завршио студије. Докторирао је право 1833. године у Падови.^9)10)11)

У Шибеник се вратио 1833. и најпре је био стажиста у задарском суду. Ту је затекао немачки и италијански као службене језике.¹²⁾ Осим тога аустријска управа се трудила да поунијати православно српско становништво.¹³⁾ Унијаћењу се посебно опирао далматински владика Јосиф Рајачић.¹⁴⁾ Након повратка у Далмацију Петрановић је основао часопис „Далматински магазин”, који је уређивао од 1836. до 1841.¹⁵⁾ Током 1834. објавио је на ћирилици књигу Кратка повијест евреиска. Након годину дана стажа ипак није хтео да се запосли у државној служби, него се запослио као секретар владике Пантелејмона Живковића.¹⁶⁾ Власт је надзирала владику јер се противио унијаћењу. Покренуо је најпре 1836. часопис годишњак „Љубитељ просвештенија, Србско далматински алманах”, који се касније од 1846. назива „Српско далматински магазин”.¹⁷⁾ Био је то први часопис на народном језику у Далмацији.¹⁸⁾ Потписивао га је као Теодор Петрановић и под његовим уређивањем годишњак је имао културно-просветну и православно верску улогу. Почео је да излази осам година пре појаве првога хрватскога часописа у Далмацији. Пре тога није било ниједнога часописа на српскохрватском језику у Далмацији.

За Србе и Хрвате употребљавао је термин Илири, а за језик илирски језик.¹⁹⁾ Када се у новинама обраћао православнима обраћа им се као Србима, а Хрватима се обраћа као Илирима.²⁰⁾ Ипак он све Илире сматра Србима.²¹⁾ Хрвате је често називао Србљи римокатоличке цркве.²²⁾ Пред далматинским намесником се претварао да је за унију да избегне репресалије режима.²³⁾ Да би добио државну службу почео је да се представља као обожавалац цара. Током 1839. напустио је Шибеник и место секретара далматинскога владичанства и запослио се у Сплиту у суду.²⁴⁾ У то време интензивно се дописивао са Људевитом Гајем, али и са Станком Вразом. Од 1841. уређивање „Србско далматинскога алманаха” поверио је пароху Ђорђу Николајевићу.²⁵⁾ Након Сплита радио је 1841. године у суду у Имотском. Ту се много посветио проучавању историје намеравајући да напише Историју српскога народа.²⁶⁾ Током 1842. премештен је у суд на Вису. Те године изабран је за члана Друштва српске словесности (претече САНУ).²⁷⁾

Из Виса прешао је 1847. године у Обровац, где је радио у котарском суду, а током 1848. премештен је у Книн. Током 1848. изабран је за посланика у бечком парламенту.²⁸⁾²⁹⁾ Као представник народне странке имао је проблема са далматинским аутономашима. Био је један од редактора српскохрватскога превода Аустријскога грађанскога законика. Током 1849. био је заједно са Вуком Стефановићем Караџићем, Иваном Мажуранићем и Стјепаном Царем члан комисије за израду правне и политичко-управне терминологије за српскохрватски језик.³⁰⁾ Коначно је српскохрватски постао службени језик у Далмацији. У то време марта 1850. године у Бечу је потписан Књижевни договор о језику, али Петрановић му није приступио, јер се и даље држао славеносрпске традиције.³¹⁾ У Бечу је 1850. издао и студију О аустријском грађанском законику и о српском преводу истога.³²⁾

Крајем 1850. именован је за судскога саветника у Задру.³³⁾ Због потребе да се ствара правна терминологија и да се народ са њом упозна покренуо је 1851. часопис „Правдоноша”.³⁴⁾ Правдоноша је био први правнички јужнословенски часопис.³⁵⁾ Часопис је престао да излази 1852. Почетком 1853. Петрановић је премештен на место судскога саветника у Котору, где је остао до 1855, када се вратио у Задар.³⁶⁾ Након дугих припрема основао је 1862. у Задру Матицу далматинску и био је изабран за њенога првога председника.³⁷⁾ Матица далматинска је поред календара издавала поучне књижице за народ.³⁸⁾

Српско учено друштво је 1865. расписало натечај за најбољи научни рад о богумилима. Петрановић је онда 1867. написао значајну историјску књигу: Богумили, Црква босанска и крстјани (Задар 1867).³⁹⁾ Био је то први свеобухватни рад о проблему богумила. У том делу тврдио је да је босанска црква била део Српске православне цркве и да су онда под утицајем и услед ширења богумилства многи православни Срби раскинули са православном црквом и прихватили херетичко учење. Након турскога освајања богумили су много лакше прихватали ислам од осталих. Та књига је привукла пажњу многих научника и ван јужнословенских простора. Фрањо Рачки је био одушевљен тим радом, па Петрановић постаје и члан Југославенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ).⁴⁰⁾

Током 1858. написао је Историју књижевности поглавитих на свету народа од најстаријих времена до садашњега века, коју је издао Данило Медаковић у Новом Саду.⁴¹⁾ Ту је предложио радикалну промену концепта историје књижевности. О унијаћењу Срба написао је: Унијаћење Срба у Далмацији (1835, 1838—1839). Написао је и више радова из области правне историје, а то су: О освети, мирењу и вражди по негдашњему српско-хрватскоме правном обичају (Рад, ЈАЗУ 6, 1869), О робству, По србским споменицима и штатутима приморских далматинских градова (Рад, ЈАЗУ 16, 1871), Обичаји српског народа у Босни (Гласник СУД 29, 1871), О праву насљедства код Срба на основу правног обичаја и писаних споменика (Рад ЈАЗУ 23, 1873) и Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине (Београд, 1876).⁴²⁾ Умро је у Венецији 12. септембра 1874.

Његов брат Герасим Петрановић је био владика бококоторски и дубровачки.

• М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.
• Часопис Епархије Далматинске „Крка” бр. 13
• Иво Перић, Културна и политичка дјелатност Божидара Петрановића, Jou. Inst. of Cro. Hist. Vol.16 No.1 September 1983.

• Биографија на сајту САНУ

Bozidar Petranovic