Беговић Омер и Анђуша војводина је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Кулу гради Беговић Омере

0002    Невесињу на свом мемлећету,

0003    Кршну, кажу, кулу саградио

0004    Да је таке надалеко нема.

0005    Потрошио силновито благо

0006    Око куле и око авлије,

0007    Око вратах и око подрумах,

0008    На авлији табле на ћошкове,

0009    А по таблам’ коце јасенове

0010    Да их влашким накити главама.

0011    Јошт је Омер, кажу, саградио

0012    Ту проклету подземну тамницу ─

0013    У ширину дванаест лаката,

0014    У дубину бројем без есапа.

0015    Кад сагради кулу и тамницу,

0016    Тамницу је пусту напунио,

0017    У њу меће дванаест Брђана

0018    И пред њима Војина војводу.

0019    У Војина сив соко на руци;

0020    Пита њега Омер Челебија:

0021    „Ој, Богу ти, Војине војвода,

0022    Коме раниш на руци сокола,

0023    Ал’ га раниш мајци ал’ сестрици,

0024    Ал’ љубовци дилбер-Анђелији?”

0025    Вели њему Војине војвода:

0026    „Кад ме питаш, право да ти кажем ─

0027    Не раним га мајци ни сестрици,

0028    Нити љуби дилбер-Анђелији,

0029    Него да се шњиме разговарам

0030    У тамници од невоље љуте.”

0031    Вели њему Омер-Беговићу:

0032    „О, Бога ти, Војине војводо,

0033    Би л’ се, болан, мог’о откупити

0034    Да не трунеш у мојој тамници?” ─

0035    „Оћу, Омер, оћу и за Бога,

0036    Тражи блага колико ти драго,

0037    Од оца ми доста остануло ─

0038    Да откупим себе и дружину,

0039    Претекло би нешто у сандуку!”

0040    Вели њему Омер Челебија:

0041    „О, Војине, несретњи војвода,

0042    Нећу за те гроша ни дуката,

0043    Ни никаква другога откупа,

0044    Веће оћу до три добра твоја,

0045    Које нема у седам краљева

0046    Ни осмога цар’ Отамновића ─

0047    Прво добро крилата Лабуда,

0048    Што га јашеш, ђидо, у сватове

0049    И у цркви на Васкрсеније;

0050    Друго добро оковану ђорду,

0051    Те сијече потков на коњицу,

0052    А камоли на јунака месо;

0053    Треће добро љубу Анђелију,

0054    Те је љубиш и свецом и петком,

0055    Кад не љубиш, она тебе љуби!”

0056    Кад то зачу Војине војвода,

0057    Он Омару ’вако проговара:

0058    „Чуј ме добро, Омер-Беговићу,

0059    Ево тебе крилата Лабуда,

0060    И ево ти оковане ђорде,

0061    Обоје ми од баба остало,

0062    Али не дам моје Анђелије,

0063    Сам сам јунак Анђу изабрао,

0064    Би ми тако од Бога суђено,

0065    Не дам Анђу за живота мога

0066    Ни, Омере, рад’ образа мога,

0067    Знат ми овђе до смрти чамити!”

0068    Ал’ да видиш Омер-Беговића,

0069    Разљути се љуто и опако

0070    Те војводи тако проговара:

0071    „Курво влашче, Војине војвода,

0072    Ту ћеш твојекости оставити!”

0073    То изрече те оде на кулу,

0074    На војводу муке ударио ─

0075    Привеза га зиду при диреку,

0076    А на ноге тешке букагије,

0077    Људи кажу од стотине ока,

0078    Морио га и глађу и жеђу.

0079    Жалило га дванаест сужања,

0080    Те војводи дружба бесједила:

0081    „О, војвода, наш несретњи друже,

0082    Када даваш крилата Лабуда,

0083    И кад даваш оковану ђорду,

0084    Придај њему и жалосну љубу,

0085    Ти ћеш лако другу добавити! ”

0086    Оће Војин да дружби угоди,

0087    Па говори својој дружиници:

0088    „Ви зовите Омер-Беговића

0089    Нека мене поприпушти руке

0090    И донесе дивит и артије,

0091    Да ја пишем остаралој мајци

0092    Да опреми до три добра моја ─

0093    Волим главу но седам краљевства!”

0094    То су сужњи једва дочекали,

0095    Завикаше са дна од тамнице:

0096    „О, Омере, Невесиња главо,

0097    Ти донеси дивит и артију

0098    Те војводи поприпушти руке,

0099    Да он пише својој старој мајци

0100    Да ти шиље што си заискао!”

0101    Омер чуо, одма дотрчао,

0102    Ево ти га кули низ чардаке,

0103    Носи Омер црна мурећефа

0104    И артије по којој се шара,

0105    Па отвара проклету тамницу

0106    И војводи ослободи руке,

0107    Откова му тешке букагије.

0108    Стаде Војин књигу састављати ─

0109    Не пише је по вољи Омера,

0110    Но овако јунак мајци пише:

0111    „Мајко моја, чуј ме и почуј ме,

0112    Ево сам ти мука допануо

0113    У несретњој дубокој тамници,

0114    У тамници Омер-Беговића,

0115    Удрио је на мене откупе ─

0116    Под пусатом крилата Лабуда

0117    И очину ђорду оковану!

0118    Ја бих дао, моја мила мајко,

0119    Беговићу и коња и ђорду,

0120    Али Турчин неће ни да гледа

0121    Ни никаква другога откупа

0122    Него Анђу моју вјерну љубу,

0123    А ја мајко не дам Анђелије ─

0124    Волим ође скапат’ у тамници,

0125    Како ми је Омер запретио,

0126    Него дати моје Анђелије,

0127    Нећу губит’ и образ и душу!

0128    Него, мајко, немој ми се надат’,

0129    А ти, Анђо, срце из њедара,

0130    Удаји се, у ме не уздај се,

0131    Од мене ти по сто пута просто,

0132    А продај ми коња и оружје,

0133    Подај нани нек’ се љебом рани,

0134    А кад умре остарала нана,

0135    Продај, Анђо, куле и читлуке

0136    И раздаји по манастирима,

0137    Нек’ се поју свете детурђије

0138    Све за душу моји родитеља

0139    И пред мојом док ја к њима пођем!”

0140    Кад је таку књигу нашарао,

0141    Он је даде Омер-Беговићу:

0142    „Држ’, Омере, књигу и аманет,

0143    Одашљи је у Брдима мајци,

0144    Нек’ час прије одашље откупе

0145    Да не гњијем у твојој тамници!”

0146    Хитро Омер књигу прифатио

0147    А весело улеће у кули,

0148    Мисли Омер да ће доћ’ откупи,

0149    Тако мисли, ал’ Бога не моли,

0150    А чућете, неће ако Бог да!

0151    Па дозива рада измећара:

0152    „Ајде, Раде, у Брда камена,

0153    Носи књигу Војиновој мајци!”

0154    У млађега поговора нема,

0155    Оде момче гором и планином,

0156    По акшаму у Брда сљегао

0157    Ка бијелој војводиној кули,

0158    Плахо куца алком на вратима.

0159    Завикаше из авлије слуге:

0160    „Ко то куца ноћас на вратима?”

0161    Отворише од авлије врата,

0162    Кад знадоше, тад га и пуштише.

0163    Када Раде на кули изиђе,

0164    Поклони се војводиној мајци

0165    Те јој тури књигу на кољено.

0166    Стара мајка књигу распучила,

0167    Књигу учи, грозне сузе лије.

0168    Код је Анђа везак везијаше,

0169    А уз везак Војина прип’јева,

0170    Па запита своју свекрвицу:

0171    „Свекрвице, по Богу мајчице,

0172    Нерођена као и рођена,

0173    Оклен те је књига допанула,

0174    Те је тако врло жалостива?”

0175    Мајка снахи све по реду каже:

0176    „Ова књига мог Војина сина,

0177    Љутије је мука допануо

0178    У тамници Омер-Беговића,

0179    Па му Омер до три добра тражи

0180    За откупе из клете тамнице ─

0181    Прво добро крилата Лабуда,

0182    Друго добро оковану ђорду,

0183    Треће добро тебе, мила снахо!

0184    Пак Војине до два прва дава,

0185    Али тебе неће никојако,

0186    Него воли скапат’ у тамници.

0187    Јошт ми, снајо, у књиги говори ─

0188    Стара мајко, да ми се не надаш,

0189    А ти, Анђо, да се преудаваш!”

0190    Кад то чула дилбер-Анђелија,

0191    Ђерђефом је о тле ударила,

0192    Те ђерђефу ноге подломила,

0193    А везено платно истргала;

0194    Па отиде у шикли одају

0195    Те узима сјајно огледало,

0196    Свуче себе женско одијело,

0197    А обуче рухо сарајлинско;

0198    Русу косу кида на делинску,

0199    А подбрива перчин челебински;

0200    Обуче се што мога наљеше,

0201    Рекао би и заклео би се

0202    Никад оно женска глава није

0203    Него да је цареви делија;

0204    О бедрици опасала ђорду.

0205    А слуге јој изведоше Лаба

0206    Оседлана и отимарена,

0207    На Лабуду удрила пусата ─

0208    Седло с мора, фузду из Млетака,

0209    Покрила га чохом до копита,

0210    А по чохи пули-рисовину,

0211    Окићену златнијем китама.

0212    Лабуду се на рамена баци,

0213    А с рамена седлу на сриједи,

0214    Па на седлу ноге прекрстила,

0215    У скуту јој седефли-тамбура,

0216    Ситно куца, танко попијева.

0217    Све је поље здраво прегазила,

0218    Фатила се зелене планине,

0219    И планину здраво прекасала.

0220    Кад бијаше близу пусте куле,

0221    Близу куле Омер-Челебије,

0222    Опет ситно куца уз тамбуру,

0223    Уз тамбуру танко попијева:

0224    „Тешко ноћас оном домаћину

0225    У кога ћу на конаку бити!

0226    Искаћу му што у двору нема ─

0227    Искаћу му вина из Видина,

0228    И ракије из Демир-капије,

0229    И овнова меса преводника,

0230    Ђаконије сваке из Мисира,

0231    Коњу јечма из равна Мелечма,

0232    И сијена из равна Сријема

0233    А шенице изнад Ђаковице!”

0234    То ми слуша Омер-Челебија,

0235    Те казује својој старој мајци:

0236    „Ев’ одовуд силнога делије,

0237    Он не јаше ка што јашу људи,

0238    Но на коњу ноге прекрстио,

0239    На крило му седефли-тамбура,

0240    Уз тамбуру танко попијева ─

0241    Како ми је чути и виђети,

0242    Оно ти је цареви делија!”

0243    У ријечи у којој бијаху

0244    У то дође силени делија,

0245    У авлију угони Лабуда

0246    Без изума и без ожђелдије,

0247    С коња скочи на зелену траву

0248    Као соко са гране на грану,

0249    Па преметну дизген про јабуке,

0250    Сам се Лабуд по авлији шета.

0251    Па излеће кули на чардаке,

0252    Те по турски селамалећ виче.

0253    Њему Омер селам прифатио:

0254    „Добро дош’о, царева делијо!”

0255    Уведе га у шикли-одају,

0256    Те му чини дову и поштење,

0257    А приносе каву и ракију,

0258    Принијеше чибук ћилимбара.

0259    Пије Анђа каву и ракију,

0260    Про чибука ријеч проговара:

0261    „Чујеш мене, Омер-Беговићу,

0262    Набави ми вина из Видина,

0263    И ракије из Демир-капије,

0264    И овнова меса дебелога,

0265    Из Мисира сваке ђаконије,

0266    Коњу јечма из равна Мелечма,

0267    И сијена из равна Сријема

0268    И шенице изнад Ђаковице!” ─

0269    „Оћу!“ ─ рече Омер-Беговићу.

0270    Приправише те ми вечераше

0271    И поспаше госпоцкој одаји.

0272    Кад ујутро био дан освану, ─

0273    Зове Анђа Омер-Челебију:

0274    „О, Омере, море, Беговићу,

0275    Селам ти је цара честитога,

0276    А уз селам царска заповијед

0277    Да му спремиш стојну Цариграду

0278    Силно влашче војводу Војина

0279    И његове дванаест ајдука

0280    Свезаније наопако рука,

0281    Примиче се веће Бајрам светац,

0282    Оће царе свије објесити,

0283    Нек’ сеире млади Стамбојлије,

0284    Кад узвисе власи о конопцу.

0285    Пратиоца нећу ни једнога,

0286    Него Бога и мене једнога!

0287    Него дај ми кључе од тамнице

0288    И дај мени тринаест конопа,

0289    Ја ћу везат’ војводу Војина,

0290    А ти вежи дванаест ајдука!”

0291    Омер слуша, не рече ријечи,

0292    Но се клања царевој делији,

0293    Пак одоше на тавничка врата,

0294    Повезаше како урочише.

0295    С Омером се Анђа алалила,

0296    Па окрочи крилата Лабуда

0297    И прифати седефли тамбуру.

0298    Пред њом иду тринаест Србаља,

0299    Миле овце Анђе чобанице,

0300    Гонила их пољем и ћенаром.

0301    Док су дошли у гору зелену,

0302    Пита Анђа свога господара:

0303    „Обазри се, Војине војвода,

0304    Те погледај би л’ мог’о познати

0305    Ишта твога на ме ил’ пода ме!”

0306    Обрну се војвода Војине:

0307    „Познам”, рече, „мојега Лабуда!”

0308    Па он проли сузе од очију.

0309    Јошт га пита са коња Анђуша:

0310    „Би л’ могао јошт штогођ познати?”

0311    Обрну се војвода Војине:

0312    „Познам”, рече, „сабљу о појасу!”

0313    Па уздахну као да рис рикну.

0314    Рече Војин на коњу Анђуши:

0315    „Богом брате, цареви делија,

0316    Откуда ти мој крилат-Лабуде

0317    Иоткуда ђорда окована,

0318    Која ми је од баба остала ─

0319    Ал’ си коња за новце купио,

0320    Коња мога и ковану ђорду,

0321    Ал’ ти жена у мираз донела?”

0322    Вели њему љуба Анђелија:

0323    „Обоје сам за паре купио!”

0324    Кад су били мало понапријед,

0325    Ражали се китној Анђелији,

0326    Проли сузе низ бијело лице,

0327    Па говори своме господару:

0328    „Господару, Војине војвода,

0329    Ја нијесам царева делија,

0330    Него твоја љуба Анђелија!”

0331    Па до њега коња нагонила,

0332    С коња скаче, у руке га љуби,

0333    Војин Анђу међу очи црне:

0334    „Благо мене јутрос и довијек!

0335    А ти ли си, моја вјерна љубо,

0336    Ти ли, Анђо, срце из њедара,

0337    Ти ли, Анђо, јуначко кољено?”

0338    Па сједоше оба на Лабуда.

0339    Кад сублизу свога двора били,

0340    Запјевала млада Анђелија:

0341    „Весели се наша мила мајко,

0342    Ево тебе свог Војина сина!”

0343    Кад старица р’јечи саслушала,

0344    Истрчала низ бијелу кулу,

0345    У сусрету сину одлазила,

0346    Љуби сина и љуби снашицу,

0347    Кроз сузе им благослове дава;

0348    Од радости паде на земљицу,

0349    Жива паде, више не устаде.

0350    Еј, старице, покојна ти душа,

0351    А, снашице, дуго живовала,

0352    Јунаштво се твоје помиљало

0353    Докле било гусал’ и појача!

0354    То је било када се чинило,

0355    Ми велимо да се веселимо!

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Begovic Omer i Andjusa vojvodina