Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: source
антоније_орешковић

Антоније Орешковић

Антоније
Орешковић
антоније_орешковић.jpg
Рођење:
7. јануар 1829.
Двор на Уни,
Аустријско царство

Смрт:
14. децембар 1906.
Београд,
Краљевина Србија

Антоније Орешковић (Двор на Уни, 7. јануар 1829 — Београд, 14. децембар 1906), Хрват из Војне Крајине који је постао српски пуковник и вођа српске мреже тајних агената у Војној Крајини.

Аустријски официр

Антоније Орешковић је рођен 7. јануара 1829. године у Двору на Уни на Банији у Војној Крајини.1) Његов отац Вук је исто тако био граничарски официр, који је желео да син настави његовим стопама.2) Након завршене гимназије и Војне академије у Винер Нојштату добио је 1847. чин пешадијског потпоручника аустријске војске.3) Учествовао је као аустријски официр у рату против Мађара 1848—1849.4) Са аустријском војском ратовао је и по Италији, где је по свој прилици дошао у додир са италијанским револуционарима и упознао завереничку технику карбонара, италијанског тајног друштва.5) По повратку из рата био је прожет југословенским идејама и почео је да међу Србима и Хрватима ради на завери против Аустрије, а ступао је у контакт и са босанским беговима радећи на југословенској идеји.6) Пошто су власти посумњале у њега и његове другове из Петрињске регименте прекомандовали су их на различита места.7) Орешковића су прекомандовали у Моравску, а он је као капетан долазио у Беч, где се упознао са Вуком Караџићем.8) Вук Стефановић Караџић га је упознао са кнезом Михаилом, са којим је Орешковић постао пријатељ.9) Учествовао је у Аустријско-сардинијском рату 1859. године.10) Пре доласка у Србију сарађивао је од 1858. са Илијом Гарашанином. Имао је планове да подигне устанак у Босни.11)

Вођа мреже тајних агената

Ступио је у српску војску на позив кнеза Михаила у априлу 1862. и добио је чин пешадијског мајора.12) Од тренутка када је дошао у Србију био је на расположењу министру одбране и министру вањских послова за изванредне мисије.13) До јуна 1862. био је у мисији ван Србије.14) Након инцидента на Чукур-чесми и бомбардовања Београда од јуна до новембра 1862. године био је командант добровољачког кора.15) Његовом заслугом из аустријске у српску војску прешли су Ђура Хорватовић, Стеван Бинички, Оптркић, Каленић и други.16) Пошто је имао везе са револуционарима по Западној Европи кнез Михаило га је слао на тајне дипломатске мисије.17) Након тога све до Првог српско-турског рата 1876. био је на расположењу министра одбране и министра иностраних послова.18) Одржавао је тајне везе српске владе са истакнутим српским официрима у Војној Крајини.19) Орешковић је био главна личност у оперативним тајним пословима српске владе са граничарима.20) Организовао је велику мрежу тајних агената и одбора, а у мрежи су били укључени истакнути српски официри у Војној крајини. Одмах на почетку Пољског устанка 1863. Орешковић је направио допуну свог ратног и операционог плана, у коме је сматрао да треба да се подигне устанак у Босни уз помоћ јединица из Војне крајине.21) Поред тога у Србији је организован добровољачки корпус од граничара и Босанаца. Једна чета Босанаца је требала да од граничара прими оружје и да започне устанак, али захваљујући издаји аустријске власти су откриле тајни одбор у Карловцу, код кога су нашли списак официра и свештеника спремних да помогну подизање устанка у Босни.22) Након тога аустријске власти су почеле да премештају сумњиве српске официре.

Покушај координације са Италијом

Дописивао се не само са Штросмајером, него и Кавуром, Бизмарком и канцеларијом Наполеона III.23) Средином 1863. италијанска влада је ступила у контакт са Илијом Гарашанином заинтересована за протуаустријски покрет, па су Орешковићу достављали новац финансирајући део српских тајних активности у Војној Крајини.24) За Италију је било значајно да у време Пољског устанка Мађари и Војна крајина започну устанак против Аустрије. Када је италијанска влада 1864. започела преговоре са Илијом Гарашанином, Орешковић је септембра 1864. саставио мемоар о улози Војне крајине у очекиваном рату Италије и Аустрије.25) Предлагао је да се дигне устанак истовремено у Мађарској и у Војној крајини и да онда у рат уђе Италија.26) Предвиђао је да се искрцају мађарско-италијанске санге у Далмацији и опскрбе на тај начин граничаре преко потребном артиљеријом.27) Упозоравао је да са акцијом треба пожурити, пошто је Аустрија почела да прекомандује њој сумњиве официре. Међутим разни догађаји и промене у италијанској влади довеле су до тога да то на крају није ни договорено. Крајем 1864. читава Орешковићева мрежа тајних агената била је поремећена због издаје блиског Орешковићевог сарадника Александра Вукобратића.28) Аустрија је разбила Орешковићеву мрежу тајних агената и одбора. Орешковић је онда морао да тражи нове тајне агенте и сараднике.

План устанка у Босни

Од 1864. до 1866. године Орешковић је након разбијања мреже имао мало активности. Марта 1867. склопљен је споразум између српске владе и водства хрватске Народне странке о заједничком ослобађању од турске власти и стварању савезне југословенске државе.29) У исто време Орешковић је направио нови план устанка у Босни, а вођство хрватске Народне странке се сложило са тим.30) Илија Гарашанин је дао коначну верзију плана. Поново је у Хрватској и у Војној крајини организована мрежа тајних одбора и агената.31) Орешковић је у свом плану устанка у Босни сматрао да ће се југословенски елементи сукобити у заједничкој радњи, али и да ће се научити на заједницу заједничким проливањем крви.32) Водио је 1867. са пруским конзулом Лаубернауом преговоре о српско-хрватској буни у случају да дође до новог рата између Аустрије и Прусије.33) То су били осетљиви преговори, а Орешковић је направио грешку, да је Аустрија сазнала за преговоре, па је након тога Орешковић удаљен од послова тајне политике.34) Био је смењен и Гарашанин, али није јасно да ли због те грешке или због противљења кнежевој женидби. Дошло је до застоја у реализацији планова око Босне, јер је Орешковић удаљен од послова тајне политике.35) Убиство кнеза Михаила задало је још већи ударац тим плановима.

У служби Намесништва и краља Милана

У време Намесништва Миливоје Петровић Блазнавац га је слао јула 1868. у мисију код Штросмајера са саветом да се Хрвати помире са Мађарима и да прихвате аустријско-угарску нагодбу, али Штросмајер то није прихватао.36) Блазнавац је онда преко Орешковића покушао да посредује између хрватске Народне странке и мађарског представника Андрашија.37)

Добио је 1870. задатак од Намесништва да испита стање спремности српске војске за рат са Турском.38) Утврдио је да Србија има стајаћу војску од 4.000 војника, народну војску од 160.000 војника и 162 топа. Проценио је да је српска војска слабија од турске војске и да не би имала шансе за нападна дејства, док би се у обрани могла држати.39)

Орешковић је учествовао у многим мисијама и договорима у иностранству. Више пута свађао се са краљем Миланом, а 1886. одбио је да са својом ваљевском дивизијом интервенише против радикала на изборима.40) Није се слагао ни са уступањем Аде Бујуклић Аустрији.41) Подржавао је и краљицу Наталију у њеном сукобу са краљем. Иако је имао огромне заслуге, због сукоба са краљем Миланом није постао генерал.42)

Војне дужности

Унапређен је маја 1876. у чин пуковника.43) Од маја 1876. до јула 1876. био је начелник штаба Дринске војске.44) Једно време био је комесар у Видину, а онда је од децембра 1876. до јуна 1877. био референт пешадије у министарству одбране.45) Од 1877. до 1878. био је заступник команданта дринске војске и помоћник штаба Врховне команде.46) Од октобра 1877. до новембра 1877. био је командант Моравске дивизије, а онда је у новембру 1878. постао командант Дринске дивизије.47) Од 1880. до 1885. био је командант Дунавске дивизијске области, а од 1885. до 1886. командант Дринске дивизијске области.48) У српско-бугарском рату 1885. био је командант Дринске дивизије.49) Пензионисан је 1888. године.50)

Литература

  • Василије Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848—1914, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995.
  • Чедомир Попов, Србија 1868—1878, Историја српског народа, књига 5 том 1, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 305—422
  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 3, Београд, стр. 261—262
  • Слободан Ђукић, Страни утицаји на развој српске војне доктрине 1878—1918 године, докторска дисертација, Београд, 2013.
  • Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд, 2008.
  • С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1933.

Antonije Oreskovic

1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 3, Београд, стр. 261—262
2)
Силуете 1, 2008, стр. 205
3) , 4) , 10) , 12) , 13) , 14) , 15) , 18) , 43) , 44) , 45) , 46) , 47) , 48) , 49) , 50)
НА
5)
Силуете 1, 2008, стр. 206
6) , 7) , 8) , 9) , 16) , 17)
Силуете 1, 2008, стр. 207
11)
В. Крестић, 1995, стр. 108
19) , 20) , 24)
В. Крестић, 1995, стр. 116
21)
В. Крестић, 1995, стр. 113
22)
В. Крестић, 1995, стр. 114, 115
23) , 40) , 41) , 42)
Силуете 1, 2008, стр. 208
25) , 26) , 27)
В. Крестић, 1995, стр. 117
28)
В. Крестић, 1995, стр. 118
29)
В. Крестић, 1995, стр. 129
30) , 31) , 32)
В. Крестић, 1995, стр. 130
33)
Друга влада Милоша, 1933, стр. 482
34)
Друга влада Милоша, 1933, стр. 482, 484
35)
В. Крестић, 1995, стр. 134
36)
Ч. Попов, 1981, стр. 353
37)
Ч. Попов, 1981, стр. 355
38)
Ч. Попов, 1981, стр. 346
39)
Ч. Попов, 1981, стр. 347
антоније_орешковић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/04 15:44