Корисничке алатке

Алатке сајта


Action disabled: source
аница_савић_ребац

Аница Савић Ребац

Аница
Савић Ребац
аница_савић-ребац.jpg
Рођење:
4. октобар 1892.
Нови Сад,
Аустроугарска

Смрт:
7. октобар 1953.
Београд, ФНРЈ

Позната као:
књижевник

Аница Савић Ребац (Нови Сад, 22. септембар/4. октобар 1892 — Београд, 7. октобар 1953), српска књижевница, историчарка филозофије, преводилац и теоретичка.

Биографија

Рођена је у богатој грађанској породици 22. септембра/4. октобра 1892. године у Новом Саду,1) од мајке Јулијане, рођене Давидовац, пореклом из угледне новосадске породице и оца Милана Савића, писца и културног радника. Није имала сестара ни браће.2) Као једино дете била је окружена великом љубављу и пажњу својих родитеља, који су се потпуно посеветили њеном одрастању и образовању.3)

Очево деловање је било везано за Матицу српску. Захваљујући томе, Аница је још као дете стекла афирмацију,4) уз породичне пријатеље Уроша Предића, Јована Јовановића Змаја, Лазу Костића, кума Симу Матавуља и друге.5)

Урош Предић, као добар очев пријатељ, године 1898, израдио је њен дечји портрет када је имала седам година. На портрету је приказана у седећем положају, са рукама сколопљеним на крилу, одевена у хаљину и кратак капутић светло плаве боје, насмејаног лица које зрачи невиношћу и добротом. Портрет се чува у Галерији Матице српске.6)

Школовање

Основну школу7) је завршила као редовна ученица у Новом Саду,8) а Српску православну велику гимназију је завршила у Новом Садум као једина девојка,9) и приватна ученица. Последња два разреда је положила за годину дана. Молбу за урбрзано завршавање је написао отац, а сведочанство о зрелости добила је у децембру 1909.10) Говорила је немачки, енглески, француском, латински и грчки језик.11)

Прве радове је објавила у „Бранковом Колу“.12) Њен први рад, превод Бајроновог драмског спева „Манфред“, објављен је авуста 1905, када јој је било дванаест година.13) Године 1907. преводила је Верарна, о коме је написала и студију.14) Преводила је Шелија (енгл. Percy Bysshe Shelley), а затим и белгијског лиричара Емила Верхарна (франц. Emile Verhaeren). Крајем 1906. у „Бранковом Колу“ су објављене њене прве песме, „Пан“ и „Ренесанса“.15) У својој школској свесци исписала је 3 поетске драме „Нијова“, „Ифигенија“ и „Последња свештеница Паладе Атине“. Драме су читане у њиховој кући, а пријатељи су на маргинама њених свезака писали своје коментаре и савете. Драме су објављене тек 1987, под насловом „Поезија и мањи песнички преводи“, као део њених „Сабраних дела“ (1984—1988).16) Мада су је у Новом Саду сматрали за „чудо од детета“, а са осамнаест година је већ била позната као песник и преводилац,17) у школи је најчешће пролазила с врло добрим успехом.18)

Пошто су родитељи желели да јој пруже најбоље образовање, продали су своју имовину и преселили се њом у Беч,19) где је школске 1910/1911.20) уписала класичну филологију,21) код професора Лудвига Радермахера (нем. Ludwig Radermacher22) ),23) једног од еминентнијих европских стручњака у области класичне филологије, реторике и митологије, који је од 1909. до 1937. водио одсек за класичну филологију на бечком универзитету.24) Иако се после студија више нису срели, са професором Радермахером је одржавала пријатељски контакт и дописивала се, све до његове смрти 1952.25) Током студија је са истог говорног подручја имала колегу Милана Будимира, пореклом из сиромашне породице из Мркоњић Града. Иако су се слагали у левичарским идејама, али Будимир није увек имао стрпљења за њену буржоаску елеганцију. Према његовом сведочанству, током протеста словенских студената у Бечу, Аницу су морали да „носе“ и касније „односе“, јер је носила тада модерне уске сукње, које су јој онемогућавале да потрчи, као и велике дамске шешире.26)

У Бечу је студирала до Првог светског рата.27) Апсолвирала је школске 1913/1914, али се пред рат породица преселила у Нови Сад, и тамо су провели ратне године. После рата је морала да упише још два семестра на Филозофском факултету Универзитета у Београду,28) на групи за за класичне језике и књижевност, историју старог века, археологију и немачки језик са књижевношћу.29) Дипломирала је 1920. После завршених студија је постављена за супленткињу Новосадске женске гимназије.30)

Године стварања

Њен познаник из младости је био Милан Кашанин.31) Он јој се у почетку дивио и био нераздвојан са њом, али се касније све више удаљавао, нарочито од 1920.32) После студија се укључила у модерне европске културне токове, сарађивала са бројним светским интелектуалцима — Томасом Маном, Лудвигом Радермахером, Хансом Лајзегангом, Ребеком Вест.33) Иако је живела у Новом Саду све до 1922, често је боравила у Београду, налазила се у центру културних збивања, у друштву истакнутих књижевника.34) Када је у јулу 1919. године покренут часопис „Дан“, чију је књижевну рубрику уређивао Милош Црњански, одмах је постала сарадник часописа. У њему је објављено неколико њених песама. Међутим пријатељство и блискост са Црњанским су се на самом почетку замрсили и он је касније изразио неповољан суд о њеној поезији.35)

Године 1920. Урош Предић је урадио њен портрет. На портрету је носила носила наруквицу, коју је добила на поклон из породичне збирке Хасана Репца (1890–1953),36) за кога се удала на пролеће 1921. године. Хасан Ребац је био Србин муслиманске вероисповести,37) пореклом из богате и угледне38) мостарске породице, комита, добровољац у балканским ратовима, прешао са српском војском Албанију, а касније дипломирао оријенталне језике на Сорбони.39) У то време је радио као службеник Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.40) Њихов брак је од једних био осуђиван, док су други сведочили о њиховој великој узајамној љубави и посвећености.41)

Од 1922. Аница је радила, најпре као супленткиња, а затим као професорка латинског језика у Трећој београдској гимназији. По оснивању ПЕН клуба у Југославији, као афирмисана песникиња и есејистичарка, заједно са Десанком Максимовић је била међу првим књижевницама у клубу.42)

Као предговор „Антигони“, у преводу Милоша Ђурића, објављен је 1922. њен есеј „Хеленски видици“, у коме је упоредила три највећа грчка трагичара и наговестила свој будући научни рад.43)

Године 1929. објавила је једину збирку песама „Вечери на мору”.44) За насловну страну на корицама збирке израдио је породични пријатељ Урош Предић.45) Збирка није привукла превелику пажњу критике, која је већином заузела неутралан или чак ненаклоњен став.46) После тога је објавила још свега неколико песама у часописима. Неке њене песме су преведене на немачки, француски и чешки језик.47)

Исто као и други истакнути представници југословенске политике, у јесен 1930, заједно са мужем је прешла да живи у Скопљу, у Вардарску бановину, где је Хасан постављен за управника муслиманских вакуфских имања, пошто је смењен са положаја начелника Министарства вера у Београду.48) У Скопљу су остали да живе све до Другог светског рата.49)

На Филозофском факултету у Београду,50) одбранила је докторску дисертацијом „Предплатонска еротологија“,51) 1932. Дисертација је објављена исте године у Скопљу, а годину дана касније је промовисана у доктора наука.52) Докторска дисертација је требала да буде само први део будуће трилогије о испитивању порекла идеје о Еросу, под заједничким насловом „Орфичко-платонско-неоплатонска учења о Еросу и њихов утицај на средњи век, поглавито на Дантеа“, коју није успела да доврши.53)

После завршеног доктората, добила је место у скопској Женској реалној гимназији, на Великој медреси краља Александра, где је радила као професорка латинског, грчког, немачког и француског језика, док је на факултету само хонорарно предавала грчки и латински и није добила могућност да оствари каријеру достојну њених способности.54) У том периоду су настале неке од њених најзначајнијих студија: „Гетеов хеленизам“, „Љубав у филозофији Спинозиној“ (1933), у коме је проучавала античке и средњовековне утицаје на Спинозину интелектуалну љубав према богу, „Мистична и трагична мисао код Грка“ (1934), о утицају орфизма на античку трагедију и „Платонска и хришћанска љубав“ (1936), у коме је проучавала утицај платонске и неоплатонске мистике на хришћанско учење о љубави.55)

Други светски рат

На лето ратне 1941. године се са мужем вратила у Србију.56) Неко време су боравили у Трстенику и у Врњачкој Бањи,57) а затим су прешли у Београд, где су обоје, као превремено пензионисани, живели без посла, једно време у једној учионици Филозофског факултета.58)

Марта 1945. постављена је за професорку Четврте женске гимназије у Београду, а у октобру је премештена у Сарајево. Стално су је премештали из једне школе у другу.59)

Послератини период

Октобра 1946. постављена је за ванредног професора Универзитета у Београду, за предмет Историја римске књижевности и латински језик.60) На катедри филологије је била једина професорка, веома посвећена педагошком и научном раду, а узгред је радила на Институту за књижевност САНУ, у Удружењу књижевника, и у АФЖ-у, држала предавања на Коларцу. У послератном периоду се посветила изучавању Његошевог дела. Пошто је на иницијативу професора Ханса Лајзеганга, за шест месеци препевала „Лучу микрокозму“ на немачки, још 1937, после рата је урадила и превод на енглески језик.61) Њене студије о Његошу и „Лучи микрокозми”,62) које проучавају везу са елеменатима кабале, богумилства и филозофије Филона,63) спадају међу најинспиративнија тумачења тог песника,64) који су постхумно обједињени у засебној књизи „Хеленски видици“65) (1966).66)

Урадила је популарне преводе хумористичких дела, као што су „Весели подвизи Тила Ојленшпигела“ и „Пустоловине Барона Минхаузена“, који су доживели више издања. Преводила је и са класичних језика дела Софокла, Пиндара и Лукреција. Посебно је остао значајан препев Лукрецијевог спева „De rerum natura“ на српски језик.67)

Са енглеског језика је највише преводила поезију енглеских романтичара с почетка 19. века, Шелијa, Бајронa, Китсa, Роберта Браунинга и „Химну светлости“, одломак из трећег дела Милтоновог епа „Изгубљени рај“.68)

Урадила је редакцију очевог превода Гетеовог „Фауста“ из 1885. за издање из 1950. године. Писала је и есеје о српским писцима Змају, Лази Костићу, Јовану Дучићу, Милутину Бојићу и Милици Стојадиновић Српкињи.69)

Последње године живота је радила на књизи „Античка естетика и наука о књижевности“, коју је највећим делом писала у професорској читаоници Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“. У томе делу су представљени антички радови из естетике и њихови погледи на теорију уметности уопште, указујући на то да је модерна естетика заснована на античкој. Дело је остало недовршено, али значајно због тога што до тада ниједан класични филолог није обрадио античку естетику на тако целовит начин. Заоставштина у рукописа је објављена посмртно 1955. године.70)

Смрт

Почетком педесетих година Хасан је тешко оболео и умро.71) Одбацујући научни успех и признање, које је добила на самом крају каријере,72) исте ноћи 5. августа 1953.73) Аница је пререзала себи вене, али јој самоубиство није успело, јер је претходно убризгала морфијум, који је успорио крварење. Пребачена је у болницу и спашена.74) Међутим, после неуспелог покушаја, није одустала, није желела да настави да живи сама.75) Покушала је да се убије струјом, а затим је од једног студента набавила пиштољ, вежбала гађање76) и 7. октобра 1953. испалила себи метак у срце.77) Сахрањена је 9. октобра 1953. на Новом гробљу у Београду.78)

Последњих дана живота је пријатељима поклањала личне ствари и написала тестамент, којим је распоредила имовину. Галерији Матице српске у Новом Саду је завештала уметничку колекцију породичних портрета и намештај из њеног салона, а Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду је оставила своју библиотеку, рукописе и документа.79) Њено самоубиство је тумачено на веома различите начине и временом је добило обрисе легенде. У опроштајном писму, које је оставила у свом стану, записала је да живот није вредан живљења, када се изгуби најдраже биће.80)

У њену част

По једна улица у Новом Саду и Београду носи њено име.

Године 2012. откривена је спомен-плоча на згради у којој је живела у Цариградској улици у Београду.81)

Дела

  • „Ноћни призор код Рима“, одломак из Бајроновог Манфреда, превод с енглеског, „Бранково Коло“ (1905)
  • „Рај и Пери“, превод Томаса Мура, с енглеског, „Бранково Коло“ (1906)
  • „Западном ветру“, превод Шелија с енглеског, „Бранково Коло“ (1907)
  • „Једној шеви“, превод Шелија с енглеског, „Бранково Коло“ (1907)
  • „Хеленски видици“, предговор, преводу Милоша Ђурића Софоклове „Антигоне“, Београд (1922)
  • „О Јовану Дучићу“, Јединство (1919)
  • „Песник царских сонета“, „Време“ (1924)
  • „Милица Стојадиновић Српкиња“, Летопис Матице српске (1926)
  • „Томас Ман и Зачарани брег“, Страни преглед (1927)
  • „Хајнрих фон Клајст“, „Српски књижевни гласник“ (1927)
  • „Баштенска пролећа“ и „Јулска сета“, превод Штефана Георга с немачког (1927)
  • „Штефан Георге“, „Летопис Матице српске“ (1927)
  • „Из зачараног брега“, превод Томаса Мана с немачког, „Страни преглед“ (1927)
  • „Лаза Костић као тумач поезије Змајеве“, „Српски књижевни гласник“ (1929)
  • „Изабрана дела“, превод с предговором „Томас Ман и проблем уметника“ (1929)
  • „Победни песма за Асопиха из Орхомена“, превод с грчког, „Српски књижевни гласник“ (1925)
  • „Томас Ман: (неколико црта за портрет)“, „Српски књижевни гласник“ (1930)
  • „Гетеов хеленизам“, „Јужни преглед“ (1933)
  • „Мистична и трагична мисао код Грка“, „Српски књижевни гласник“ (1936)
  • „Платонска и хришћанска љубав“ (1936)
  • „Предплатонска еротологија“, докторска дисертација, Скопље (1932)
  • „Томас Ман и проблематика наших дана.“, „Јужни преглед“ (1937)
  • „Лукреције, песник антиаког материјализма“, предговор и критичке белешке уз препев „О природи ствари“, Београд (1951)
  • „Античка естетика и наука о квижевности: студија о њеном развоју од почетка до Аристотела“, Београд (1955)
  • „Весели подвизи Тила Ојленшпигела“, превод с немачког (1953)
  • „Његош и богомилство“, „Стварање“ (1951)
  • „Његош, Кабала и Филон“, „Зборник“ Филозофског факултета (1952)
  • „Хеленски видици“, „Српска књижевна задруга“ (1966)
  • „Сабрана дела“ (1984—1987) — издала Даринка Зличић
    • „Предплатонска еротологија“
    • „Поезија и мањи песнички преводи“, Нови Сад (1987)
    • „Античка естетика и наука о књижевности“,
    • „Његошева Луча микрокозма“
    • „Поезија и мањи песнички преводи“
    • „Студије и огледи“

Литература


Anica Savic Rebac

1) , 2) , 9) , 17) , 23) , 25) , 28) , 30) , 34) , 40) , 47) , 53) , 57) , 63) , 65) , 67) , 68) , 69) , 70) , 78) , 79)
Сунчица Глишић, Јелена Ђурђулов, Александра Тртовац, 2003.
3) , 6)
Галерија Матице српске, Слика у фокусу
4)
КЦБ, 16. 9.
5) , 11) , 13) , 18) , 31) , 33) , 37) , 39) , 42) , 48) , 50) , 54) , 56) , 58) , 59) , 60) , 61) , 71) , 74)
Слободанка Аст, 4. 7. 2002.
7) , 12) , 14)
Вељко Петровић, 1929, стр. 59
8) , 10) , 22) , 24) , 26) , 38) , 73)
Јаков Чаушевић, 27. 8. 2012.
15)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесар, Дубравка Милошевић, 2003, стр. 19
16) , 29) , 35) , 41)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесар, Дубравка Милошевић, 2003, стр. 12
19) , 21) , 27) , 49) , 51) , 55) , 72)
КЦБ, 16. 9. 2010.
20)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесар, Дубравка Милошевић, 2003, стр. 13
32)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесар, Дубравка Милошевић, 2003, стр. 17
36) , 45)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесар, Дубравка Милошевић, 2003, стр. 14
43)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесар, Дубравка Милошевић, 2003, стр. 22
44) , 62) , 64)
Бета, 15. 9. 2010.
46)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесар, Дубравка Милошевић, 2003, стр. 33
52)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесар, Дубравка Милошевић, 2003, стр. 23
66)
Марија Вранић-Игњачевић, Драгана Бесар, Дубравка Милошевић, 2003, стр. 35
75) , 77)
Лаура Барна, 10. 11. 2010.
76) , 80) , 81)
Д. Бт., 27. 3. 2012.
аница_савић_ребац.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/04 14:45