Анастас Јовановић
У униформи маршала двора 1864. године
Рођење: 1817. Враце, Османско царство Смрт: 13. новембар 1899. Београд, Краљевина Србија Познат као: литограф и фотограф

Анастас Јовановић (Враце, 1817 — Београд, 13. новембар 1899), први српски литограф, акварелиста, један од пионира српске фоторафије и међу најдаровитијим уметницима свог времена. Средином 19. века у Србију је донео први фото апарат и поставио темеље српске фотографије.

Највише је радио портрете чувених личности тог доба као и панораме српских градова: Крагујевца — Милошеве престонице, Београда са тврђавом, Петроварадина и других.¹⁾ Своје литографске радове објавио је у четири свеске „Споменици србски“, у периоду од 1850. до 1852. године.²⁾ По домету и техници обраде, његови радови су били на висини тадашње европске литографске праксе.

Родио се 1817. године у месту Враце (данашња Бугарска), од мајке Марије (1794—1879) и оца Јована. Читање и писање је научио у месту рођења, а затим је 1826. отишао код ујака на школовање у Београд. После ујакове и очеве смрти 1931. напустио је школовање и отишао на занат.³⁾ Од тада је морао да се брине, не само за себе, него и за целу породицу: мајку, млађег брата и сестру. Алекса Симић, посредник између кнеза Милоша и београдског паше, а побратим Анастасовог ујака, запослио га је у државној штампарији⁴⁾ и словоливници.

Кнез Милош је 1832. довео стручњаке типографе из Немачке, а Анастас се нашао међу 32 изабрана њихова ђака⁵⁾ и у томе се веома истакао својим неуморним радом. Плата му је временом расла. У почетку су га плаћали трећину дуката, а три месеца касније управитељ штампарије, професор Тодор Исаиловић повисио му је плату на дукат. Анастас је тада нашао за себе засебан стан. Када се штампарија 1834. године преселила у Крагујевац, отишао је да живи тамо. Као талентован цртач почео је да ради и печате, најпре за себе и другове, а затим и званичне,⁶⁾ у чему се показао веома вешт. Поверена му је израда гравира на сабљи, поклону кнеза Милоша за барона Хердера,⁷⁾ који се у то време бавио испитивањем рудног блага у Србији. Тако је Анастас успевао да зарађује на више различитих послова. Од уштеђеног новца он је купио кућу у Београду и још пре кнеза, опремио је у европском стилу.⁸⁾

Када је 1838. године Димитрије Давидовић написао српски буквар, кнез Милош је наредио да се он штампа у 40.000 примерака за 14 дана и то писаним (курзивним) словима, каквих у то време у српској штампарији није било. С обзиром да су бечки мајстори проценили да ће им бити потребно два месеца за такав рад, Анастас Јовановић је био једини који је могао да се прихвати тог посла.⁹⁾

„Ја онда узмем литографске формуларе од слова, изрежем себи од плеха форму кривине и висине слова и почнем да радим прво слово х, јер ми се то учинило најтеже и кад будем готов после неколико сати, сви моји шефови почеше викати „Браво, браво“. После је ишло лакше. Завршен је посао за седам-осам дана. Буквар је био на време печатан и послат на време Кнезу у Крагујевац. Кнез је био јако задовољан. Кад је чуо да сам рукописна слова ја израдио, реши да ме пошље на даље науке у Беч.”¹⁰⁾

Аутопортрет с Пецваловим објективом 1854.

Пошто је показао велики таленат, кнез је одлучио да га пошаље као државног питомца у Беч, да научи резање у бакру, челику и дрвету. Отишао је код Теодора Тирке, чији је син Деметар водио финансијске послове кнеза Михаила.¹¹⁾ По препоруци учитеља, истовремено се 1838. уписао на цртачко одељење бечке академије уметности, као и на учење немачког језика у грчкој школи. У међувремену, због политичких промена у Србији, остао је без стипендије, па су га годину дана издржавала двојица људи, Србин и Бугарин у Бечу, а затим је поново ушао у групу од 10 стипендиста које је српска влада плаћала за учење немачког језика.¹²⁾ У Бечу се дружио са виђеним људима тог времена.

Aвгуста 1839, на Академији Св. Ане у Бечу, видео је прве дагеротипије, које је цару Фердинанду на поклон послао Луј Дагер¹³⁾ Остао је фасциниран дагеротипијом, која је тада управо пронађена, а у Бечу је узела великог маха. После Париза Беч је постао један од центара, у коме је тај нови проналазак добио научне основе и доживео усавршавање. Известан број научника и дилетаната је створио неформалну групу, прво фотографско друштво у Бечу, које није имало, ни статута, нити су његови чланови плаћали неке доприносе. Чланови су се састајали с времена на време, да би измењивали своја искуства и на тај начин знатно унапредили дагеротипију. Састанци су трајали обично преко два сата, сваки учесник доносио је и понеку практичну пробу. Верује се да се Јовановић упознао се овом технииком управо преко овог друштва.

Он је пратио и тренутак када је Фридрих Фојтлендерова оптичарска фирма 1841. године почела да продаје своје нове камере, с првим математичким путем израчунатим објективом.¹⁴⁾ Пошто је професор Јозеф Пецвал (нем. Joseph Petzval) пронашао сочиво за фотоапарат, а оптичар Фридрих Фојгтлендер (нем. Friedrich Voigtländer) га израдио и у уградио у камеру, Анастас је уз помоћ пријатеља успео да је купи за сто форинти¹⁵⁾ и тако међу и првима постао власник једне од камера, која се у Фојтлендеровом каталогу налазила, као тип број три 3.¹⁶⁾ Овом камером, када се нашао 1841. године у Србији дагеротипирао је кнеза Михаила,¹⁷⁾ кнегињу Љубицу и српску изређану војску:¹⁸⁾

„Ја сам једном замолио Књаза, не би ли ми седео да га дагеротипирам, што ми је одобрио и снимио сам га, но није баш нарочито добро испало, јер тешко је било онда и било је управо као неки случај, ако је портрет особито добро испао.”¹⁹⁾

Анастас Јовановић „Аутопортрет“ (1841), најстарија сачувана српска дагеротипијa, изложена у Народном Музеју у Београду

И поред огромног броја његових преосталих радова, од оригиналних дагеротипија, није остало много. Сачувано је доста других радова: талботипија и фотографија, са колодијумских негатива, па се верује да се после првог искуства, снимања дагеротипије кнеза Михаила, он том техником није наставио даље да се бави.²⁰⁾ Ипак, захвљаујући бризи наследника, почетком 21. века у Србију је доспео његов „Аутопортрет“ из 1841. године, који представља најстарију сачувану српску дагеротипију. Она се налази изложена у Народном музеју у Београду. Такође, судећи по садржајима, техници и технологији израде неких дела Анастаса Јовановића, верује се да је око 1846. године могао да начини прве талботипске снимке бечких тргова и улица, због чега би се могао сврстати и међу најраније светске талботиписте.²¹⁾

Готово у исто време, упознао се и са литографијом. Мимо програма ликовне академије посећивао је фотографа и литографа Јохана Штедлера (нем. Johann Stadler)²²⁾ и брзо савладао и ову технику. С обзиром да му је школа резања ишла споро, 1840. одлучио је да се посвети литографији, а његов први литографски рад био је лик Доситеја Обрадовића.²³⁾

Током 1842. пратио је кнеза Милоша по Немачкој, што му је била прилика да посети разне галерије. Међутим, за време тог путовања у Србији је поново дошло до промена,²⁴⁾ Карађорђевићи су дошли на власт, а Јовановић је изгубио стипендију, која се тада звала благодејање. Од тада је живео од литографије и правио је иконе православним Грцима и Цинцарима. Затим је на реч добио велику позајмицу и основао свој атеље у Бечу.²⁵⁾

После завршетка студија 1846. године Анастас је започео да припрема издавање дела „Споменици Србски“, са серијом историјских портрета и догађаја. Свака свеска имала је 3 портрета и једно „историческо изображеније“. Прва свеска је изашла 1850, друга 1851, а трећа и четврта 1852. Главни избор били су му историја Јована Рајића и народне песме. Историјски мотиви у његовим делима имају романтично обележје.

Тако су захваљујући њему, сачувани ликови многих истакнутих личности српске културе и јавног живота његовог времена, али и обичних грађана и њихових породица.²⁶⁾ Забележио је сцене из новије историје, нарочито из Првог и Другог српског устанка, поштао је имао прилике да упозна још увек живе учеснике устанка, њихов карактер, фигуре, ношњу могао и је да нацрта убедљиво. Због тога, поред уметничких квалитета, његова дела пружају и занимљиве појединости, податке који имају значај документа.

Педесетих година 19. века фотографисао је многе виђене Србе који су долазили у Беч.²⁷⁾ У својим раним портретима из пете деценије, приликом фотографисања, решио је и проблем позирања током дугачких експозиција, које су у тадашњим условима снимања у атељеу, могла трајати и по педесет секунди. Тако модел најчешће седи, једном руком се ослања на сто, док јој је друга мирно положене у крило.²⁸⁾

Оставио је више радова на којима је приказан Његошев лик. За насловну страна првог издања „Горског вијенца“ (1847), као модел за лик владике Данила, Анастас је користио лик Његоша. Када је Његош, при повратку из Италије (1851), пред саму смрт посетио Беч, Анастас Јовановић је оставио сав свој посао и усрдно се старао о свему што је владики било потребно. У својој литографској радњи сликао је владику на великој столици, с црногорском капом на глави и у црногорској ношњи, коју је свуда носио.²⁹⁾ Истом приликом је сликао и перјанике из Његошеве свите.³⁰⁾ Портрет Његоша, је снимао као припрему за литогфију. На основу последњих талотипског негатива, израдио је две литографије. Једна је издата у књизи „Црногорка“ Давида Рашића 1852. године, а друга исте године у „Споменицима србским“.³¹⁾ Ове његове литографије послужиле су и другим уметницима као узор. Тако је сликар Јохан Бес, Анастасов сарадник у Бечу (родом из Будимпеште) направио Његошев портрет 1853.³²⁾ Бес је радио портрете и других знаменитих Срба, према Анастасовим моделима, као нпр. портрет Михаила Обреновића, чији је наручилац сам Анастас, на коме је сликар постигао апсолутну сличност са моделом.³³⁾

У трећој свесци серије литографија под именом „Споменици србски“, поред других ликова, објавио је и портрет Хајдук Вељка. На основу тог портрета, сматрајући да је приказан стварни лик хајдука, многобројни уметници су правили нацрте, скице, израђивали медаље и споменике. Лик је преношен у дрво, камен и бронзу, штампан у књигама, све према „аутентичну отиску“ са Анастасове фотографије, тј. талботипије. Међутим, лик Хајдук-Вељка заправо није сачуван, а Анастас је рођен после његове смрти, тако да није имао прилике да га портретише. За ову литографију фотографисан је мушкарац средњих година, обучен у традиционално српско одело, са токама, сабљом о појасу, онако како одговара лику српског војсковође с почетка 19. века. Дуго се сматрало да је реч о некој непознатој особи, која је својим маркантним цртама инспирисала Анастаса Јовановића за лик Хајдук Вељка. Потом је то побијено тврдњом да је реч о његовом брату, Милутину Петровићу, податак који се и сада може наћи у литератури, с обзиром да је између два брата постојала велика сличност, али то никада није доказано.³⁴⁾ У сваком случају, исти лик сликан је и у црногорској и у српској ношњи.³⁵⁾ Због велике сличности, коју су потврдили савременици Хајдук Вељка, сматра се да је за модел највероватније послужио црногорски војвода Петар Вукотић, отац Милене Вукотић, и таст књаза Николе, који се налазио у Његошевој пратњи перјаника, када је овај последњи пут долазио у Беч.³⁶⁾

Упоредо са „Спомеменицима србским“ Анастас је израдио и велики број појединачних литографија, портрета разних личности.³⁷⁾ Неке од најзначајних Анастасових литографија су: „Срби око певача” (1847), „Јунаштво Рајића” (1848), „Патријарх Рајачић благосиља граничаре” (1848), „Свети Сава крунише брата Стефана Првовенчаног” (1851), „Победа краља Милутина над Татарима” (1852), „Венчање кнеза Михаила са Јулијом Хуњади” (1853).³⁸⁾ Познат је и акварел „Погибија Васе Чарапића на Стамбол-капији 1806,“ (1860). године.³⁹⁾ Занимљиво је да је на литографијама имао обичај да уграђује свој лик, али и ликове других познатих личности. Тако је на литографији „Срби око певача“, коју је израдио у време буне 1848/49, надајући се ослобођењу Срба, међу ликовима истакнутих Срба: Петра Петровића Његоша, Вука Стефановића Караџића и Бранка Радичевића, укомпоновао и свој лик.⁴⁰⁾

До 1858. направио је око 300 литографија.

Први син Константин родио му се јануара 1849. године у Бечу.⁴¹⁾ Њему, као првом детету и мушком наследнику, одредио је да постане понос породице и одмалена га усмеравао ка образовању. Када се вратио у Србију, Анастас је сина оставио у Бечу, сматрајући да ће тамо стећи боље образовање.⁴²⁾ Константин се 1867. у Бечу уписао на архитектуру, а по завршетку студија, као један од најбољих студената, као награду добио студијско путовање по Италији. Крајем 70-их започео је своје архитектонско стваралаштво, по Аустроугарској, Бугарској и Србији.⁴³⁾

Заједно са Обреновићима, после Светоандрејске скупштине, вратио се у Србију.⁴⁴⁾ Пошто је повратио власт, кнез Милош није желео да примени ништа у унутрашњој политици. Остао је стари аутократа, који се мешао у све. По угледу на европске земље, где су у 19. веку уведене медаље, као споменици историјских догађаја или личности, Милош је одлучио да установи Светоандреску медаљу, поводом овог важног догађаја, односно медаљу За приврженост, којом би обележио и овековечио свој повратак у Србију. Тако је на Милошеву личну иницијативу, настала прва медаља у Србији, која је додељена највероватније у Крагујевцу на Малогоспојинској скупштини септембра 1859, његовим присталицама, „за приврженост“, поводом учешћа на Светоандрејској скупштини, док су свештеним лицима додељени златни крстови. Верује се да је Анастас Јовановић аутор медаље „за приврженост“. На медаљама, које су израђене од сребра, налазило се попрсје Милоша Обреновића, натпис о Светоандрејској скупштини и уписана је година 1858. Анастас је 1865. године поклонио Народном музеју челични калуп у којем су медаље ливене. Осим Светоандрејске медаље, верује се да је Анастас, још док је боравио у Бечу, учествовао у избору лика, а затим израдио нацрт за Обилићеву медаљу, коју је установио Његош у Црној Гори 1847. Осим тога, Анастас је аутор нацрта за делове војних унифор­ми, амблема и ордена.⁴⁵⁾

Постао је управник на двору кнеза Михаила.⁴⁶⁾ Кад је почео да обавља ту дужност, престао је да слика и црта, али је наставио да са бави фотографијом, мада више ради личног задовољства. У малој соби у двору уредио је фотографски атеље, па је тамо снимао високо друштво, које се окупљало на двору.⁴⁷⁾ Његова серија од 23 фотографије о прослави 50 година Таковског устанка 1865. сматра се првом српском фото-репортажом.

Показао се и као способан дворанин, умео је са кнезом Михаилом, а трпео је и интриге кнежеве околине. Кназ Михаило, мада веома поштен човек, није био лак господар. У опхођењу са људима био је веома хладнан: ађутанте које је виђао свакодневно никада није приватно ословљавао и обраћао им се само када би им нешто заповедао. Председника владе, Илију Гарашанина увек је примао тако да је он сам седео, а Гарашанин стајао. Редовно је ишао у цркву. Народ га је пратио до цркве, али у њу није смео да улази. Мада је Анастаса звао Молерчић, исто као и његов отац Милош, када би увече завршавао дневне државничке послове, кназ Михаило би га позивао на разговор и поверавао му своје најскривеније мисли и тајне. Нажалост, веран кнезу, Анастас ове разговоре није оставио забележене. Дужност двороуправитеља је обављао све до смрти кнеза Михаила 1868, одбивши позив четвртог Обреновића, малолетног кнеза Милана, да и њему буде двороуправитељ,⁴⁸⁾ Затражио је пензију и повукао се.⁴⁹⁾

Анастас Јовановић са детектив фотоапаратом Марка Стојановића, око 1898.⁵⁰⁾

После пензионисања, посветио се фотографији и њоме се бавио све до смрти, наизменично живећи у Београду и Бечу.⁵¹⁾ Волео је да прати све техничке новине и био међу првима у Београду, који је у своју кућу увео телеграф и телефон.⁵²⁾ Наставио је да живи повучено, дружећи се са Марко Стојановић, вицегувернером Народне банке, кога је увео у свет фотографије, сликаром Стевом Тодоровићем, писцем Милованом Глишићем.⁵³⁾

После смрти његове прве жене у Бечу, оженио се по други пут 1868. године у Београду,⁵⁴⁾ Аустријанком Маријом Штенц (1838—1881), са којом је имао двоје деце, ћерку Катарину (1869—1954) и сина Јована (1878*). Своју децу васпитавао је у националном духу, упућујући их у богатство српске културне, научне, уметничке и духовне баштине. Мајка Марија је уносила у њихово васпитање сву своју доброту, нежност и интелектуални дух. Она је нарочито инсистирала да Катарина такође стекне солидно образовање, сматрајући да женама није место само у кући. Катарина је постала преводилац, историчар књижевности, публициста, филозоф, новинар и хуманитарни радник, а син Јован је био професор хемије.⁵⁵⁾

Анастас је у Београду имао приземне породичне куће у Косовској улици, на бројевима 25 и 30, које су до сада срушене.⁵⁶⁾ Кућа са бројем 25, у којој су живели, имала је једну од најлепших башти тадашњег Београда, препуну разнобојних ружа, које је калемио сам Анастас, грмова јоргована и јатима славуја. Међутим, Марија је изненада и прерано преминула, у четрдесетрећој години, па је једанаестогодишња Катарина остала да буде ослонац своме оцу и на себе преузме терет бриге о породици, пре свега о млађем брату Јовану, који је тада имао свега две године.⁵⁷⁾

По расписивању конкурса за подизање споменика кнезу Михаилу на Тргу републике у Београду 1873. године, Анастас је учествовао у проналажењу најбољег вајара и његовим посредством, из Фиренце у Београд је дошао италијански вајар Енрико Паци, док је скице за рељефне сцене из српске историје, на бронзаном постаменту споменика, урадио његов син Константин.⁵⁸⁾

Гроб Анастаса Јовановића на Новом гробљу у Београду

Последњих година живота, Анастас је на молбу сина Константина и пријатеља започео да пише аутобиографију.⁵⁹⁾ Основна идеја је била да сачува од заборава успомене о кнежевима Милошу и Михаилу, као и о осталим члановима породице Обреновић. Успео је да напише само увод, у коме је писао о свом пореклу, доласку и приликама у Београду, периоду прве Милошеве владавине, као и живот у Бечу, до 1842. године. Тако је о приликама треће деценије 19. века у Београду записао:⁶⁰⁾

„Страшно је било у оно време од Турака у Београду. Гледао сам како воде Србе везане, па их кундаком од пиштоља ударају у леђа, воде у пашин конак и затварају. На том делу данашњег Дорћола биле су само четири куће, преостале после аустријског бомбардовања 1789. Затвор, апсана био је испод земље, имао је прорез на врху за давање хране ухапшенима, а они су седели на неком камењу у вечитом мраку, спавали на даскама, живели у највећем смраду и нечистоћи.”

У жељи да настави мемоаре оца, син Константин је 1917. године започео да пише своје мемоаре, у којима је описао лик свог оца, његов однос са династијом Обреновић и другим важним личностима, који су његовој породици били блиски. Недовршен рукопис из Константинове заоставштине објављен је 2012. године под називом „Разне успомене“. Ћерка Катарина такође је објавила биографију „О животу и раду Анастаса Јовановића“.⁶¹⁾⁶²⁾

Анастас Јовановић је умро 1899. године у Косовској улици у Београду, окружен својом породицом, а нешто пред смрт, ћерка Катарина забележила је његове речи:⁶³⁾

„Штета, штета! Све је било толико интересантно, све ме је толико интересовало!”⁶⁴⁾

Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.

Пажњу Анастаса Јовановића окупирала су и национално-политичка превирања међу Србима настањеним у Аустроугарској монархији, тако да је на својим литографијама приказивао и личности које су учествовале у буни 1848. године и проглашењу Српског Војводства на Мајској скупштини.⁶⁵⁾ За време буне 1847/48, сматрајући да је дошло време за коначно ослобођење Срба израдио је литографију „Срби око певача“, коју је у Бечу објавио 1848. године. Верује се да је на припремама за такву композицију почео да ради још неколико година раније. На литографији је представљен певач уз гусле, под дебелим храстом, пред црквом у Топчидеру, а око њега се налазе истакнути Срби. Ова литографија је његово оригинално и потписано дело, које је имало више репродукција. Према сачуваним скицама за израду ове композиције види се да је Анастас уложио много труда и измена, пре него што је дошао до коначне верзије.⁶⁶⁾

За њихову израду користио је ликове већином из раније урађених литографија, пошто су у то време, у његову радњу долазили да позирају многи виђени Срби, а за оне ликове, које није имао прилике пре тога да види, сам је прикупљао грађу.⁶⁷⁾

Као истакнути Обреновићевац, на композицији је насликао кнеза Михаила, у друштву других чланова његове фамилије и пријатеља, већином истакнутих Срба. Осим кнеза Михаила, на композицији се препознају његове сестре, Вук Караџић, Његош, Стеван Книћанин, Бранко Радичевић, лик аутора Анастаса Јовановића и други.⁶⁸⁾

Загонетан је главни лик гуслара, приказан у облику шумадинског сељака, који седи гологлав, под храстом и држи гусле. Исти лик, само у стојећем ставу налази се и на корицама оригинала „Србских споменика“ израђен у два примерка, као део Анастасове заоставштине. Неки аутори сматарју да је то Лаза Зубан, мада је потврђено да не постоји велика сличност његовог лика, са оним који се налази на композицији, док други сматрају да се ради о лику Симе Милутиновића Сарајлије, рађеном према портрету аутора Димитрија Аврамовића, али идеализованом, пошто му је на композицији глава прекривена косом.⁶⁹⁾

Кнез Михаило отвара прву седницу Друштва српске словесности, 8. јуна 1842.

Оригинали слика које је израдио Анастас Јовановић чувају се у: Музеју града Београда, Историјском музеју Србије, Војном музеју, Етнографском музеју, Вуковом и Доситејевом музеју и Народном музеју, док се део слика налази у приватним колекцијама у земљи и иностранству. Личне ствари, укључујући и већину слика којима сада располажу музеји предала је Анастасова ћерка Катарине А. Јовановић још 1953. године, која је у то време живела у Цириху и оне су својим највећим делом припале Фонду Музеја града Београда. Касније се откупима од приватних власника ова збирка увећала. Захваљујући Миодрагу Ђорђевићу, који је познавао стари технолошки процес, израђене су слике са калотипских негатива, на савременом фото-материјалу и целокупан материјал је посебно филмован.⁷⁰⁾

• Миланка Тодић, Историја српске фотографије (1839—1940), уредник Наташа Танасијевић-Поповић, Милка Јанковић, Музеј примењених уметности, Београд, 1993, ИСБН 86-07-00740-8

Anastas Jovanovic