Добро дошли на Српску енциклопедију

Разлике

Овде су приказане разлике између изабране ревизије и тренутне верзије странице.

Постави везу ка овом компаративном приказу

алиначки_бој [2016/12/06 21:35]
жељко_тодоровић Унос старих чланака*
алиначки_бој [2017/01/14 13:10] (тренутно)
жељко_тодоровић Сређивање*
Линија 1: Линија 1:
 +/* [[Датотека:​Алиначка битка.jpg|д|мини|300п|Алиначка битка. Плавим линијама означено је наступање српске војске.]] */
 +====== Алиначки бој ======
 +**Алиначки бој** или **Бој на Бакарном Гумну** одиграо се 6. новембра 1912. између српске и турске војске за време [[Први балкански рат|Првог балканског рата]] код Алинаца између Прилепског и Битољског поља. Српска војска је након победе код Алинаца наступила према Битољу,​ где се одиграла одлучујућа [[Битољска битка]] са турском војском.
  
 +===== Повлачење турске војске према Битољу =====
 +На почетку Првог балканског рата српска војска је победила у [[Кумановска битка|Кумановској бици]] 23. и 24. октобра 1912. Након тога ослободила је Куманово и Скопље. Турска Вардарска армија се након пораза код Куманова налазила у тешком положају,​ јер није могла да организује одбрану на Вардару због великог расула у својим јединицама.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 293)) Вардарска армија се повукла према [[Битољ]]у,​ са намером да се утврди код Битоља,​ а да би се добило на времену за организовање одбране Битоља,​ требало је да што дуже задржава напредовање српске војске на природним јаким положајима пре тога.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 293)) Намеравала је да дуго задржи српску војску на планини Бабуни,​ али српска 1. армија је након [[Бој на Бабуни|боја на Бабуни]] од 1. до 4. новембра 1912. заузела присадски превој и ослободила је [[Прилеп]] 5. новембра 1912.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 299)) Након повлачења са Бабуне и из Прилепа турски 5. корпус заузео је положај код села Алинаца,​ на природној одбрамбеној линији,​ која је раздвајала Прилепско од Битољског поља.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 103)) Радило се о коси, која се одвајала од Селачке планине,​ а преко те косе водио је пут од Прилепа до Битоља.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 103)) Тај гребен на коме се одвијала битка називао се Бакарно Гумно, па се битка често зове Бој на Бакарном Гумну.
 +
 +===== Распоред снага =====
 +Око 18.000 турских војника са 27 топова запоселе је положаје са обе стране пута са намером да успоре наступање српске војске према Битољу.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 301)) Циљ турске војске је био да на Алинцима довољно дуго задрже српску војску и тако створе довољно времена за добру организацију одбране Битоља,​ где су предвидели одлучујућу битку, која ће решити исход рата у Македонији.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 301)) Турски положаји доминирали су над Прилепским пољем и имали су због добре прегледности добре услове за ефикасно дејствовање по српским јединицама.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 301)) Турски положаји су се десним крилом наслањали на Селечку планину,​ левим крилом на Црну реку, а испред њих била је река Беравица.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 301)) На положајима западно од пута налазила се турска 15. дивизија,​ а источно од друма била је 13. дивизија.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 103)) Турској самосталној коњичкој бригади поверена је одбрана дела долине,​ а поред тога у резерви су били један стрељачки и један коњички пук.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 103)) Између 5. и 6. новембра српска Коњичка дивизија преноћила је у Призрену,​ а Дринска дивизија 1. позива и Моравска дивизија 1. позива североисточно од Прилепа.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 103)) Због веома лоше организације извиђања,​ посебно Коњичке дивизије под командом [[Арсен Карађорђевић|Арсена Карађорђевића]],​ српска војска није открила присуство турских снага на Алинцима.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 103))((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 303))
 +
 +===== Почетак битке =====
 +У Прилепу су 6. новембра ујутро Дринска и Моравска дивизија учествовале у паради.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 103)) Те две дивизије требале су затим да запоседну линију Сенкос-Прилеп-Селце. Коњичка дивизија је око 9 сати кренула у извиђање. Док се још парадирало улицама Прилепа извиђачка јединица Коњичке дивизије засута је артиљеријском ватром око 10 сати јужно од Прилепа.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 301)) Команде српских дивизија су још увек сматрале да се ради само о слабим турским јединицама,​ па нису обраћале на њих много пажње.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 301)) Из града је ради одмора изведена цела Дринска дивизија и пола Моравске дивизије и нагомилали су се без реда и дисциплине на око 3 километра од Прилепа.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 103)) Турска војска са Алинаца је око 11 сати на њих отворила снажну артиљеријску ватру, која је изазвала општу пометњу.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 103)) Војници су онда самоиницијативно и спонтано кренули напред,​ што је била добра илустрација високог борбеног духа српске војске.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 302)) Командант Дринске дивизије 1. позива [[Павле Јуришић Штурм]] прихватио је иницијативу своје војске,​ па је без прегруписавања одлучио да се нападну алиновачки положаји.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 302)) Шест батерија Дринске дивизије је ватром по турској артиљерији на Кобелу подстакло борбени морал својих јединица.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 105)) У првом ешалону наступали су 6. и 17. пук, а 4. и 5. пук наступали су у другом ешалону.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 302)) Први ешалон је снажно наступао,​ иако је трпео велике губитке од турске артиљеријске ватре.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 302)) Како су се приближавали косама код Алинаца,​ тако су се српске јединице прецизно развијале у растреситије стројеве.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 302)) Према доминирајућем врху Цуцулину наступао је 17. пук, али био је заустављен на десној обали Беровице снажном артиљеријском и пешадијском ватром.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 302)) Због тога је на његовом левом крилу убачен 4. пук. Према Омету је наступао 6. пук. У то време пукови Моравске дивизије пробијали су се преко мокрих њива, са циљем да се поравнају са Дринском дивизијом.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 105)) Међутим Моравски артиљеријски пук није успевао да се пребаци напред. Коњичка дивизија остала је пасивна код Селца.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 105))
 +
 +===== Српска победа =====
 +Дринска дивизија била је заустављена на реци Беравици,​ али онда су се напред иза саме пешадије пробиле батерије Дринске дивизије.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 105)) Српски 6. пук је око 14 сати подишао турским положајима и онда је уз подршку артиљерије око 15 сати кренуо у јуриш према Омету.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 105))((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 302)) У тим борбама у 6. пуку је 1.000 војниак избачено из строја.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 302)) Силовитим јуришем и уз подршку артиљерије успео је да натера турски 44. пук да се у нереду повуче са положаја лево од друма.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 105)) То је одмах поразно деловало на турски 43. пук, који се почео повлачити.((Б. Ратковић,​ М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 105)) Моравска дивизија је неуспешно покушала да обухвати турско лево крило и спречи повлачење турске војске преко моста на Црној реци.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 303)) Коњичка дивизија је покушала да обухвати турско десно крило, али закаснила је због лошег терена. То је омогућило Турцима да се неометано пребаце преко Црне реке у смеру Битоља.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 303)) У бици код Алинаца Срби су изгубили 1.548 војника,​ три пута више од Турака.((С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 303))
 +
 +===== Литература =====
 +  * Борислав Ратковић,​ Митар Ђуришић и Саво Скоко, //​Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912—1913//,​ БИГЗ, Београд,​ 1972.
 +  * Саво Скоко, //​Војвода Радомир Путник//,​ БИГЗ, Београд,​ 1985.
Штампање