Добро дошли на Српску енциклопедију

Разлике

Овде су приказане разлике између изабране ревизије и тренутне верзије странице.

Постави везу ка овом компаративном приказу

алекса_ненадовић [2016/12/04 22:12]
жељко_тодоровић Унос старих чланака*
алекса_ненадовић [2017/01/01 18:10] (тренутно)
жељко_тодоровић Сређивање*
Линија 1: Линија 1:
 +/* {{Биографија
 +| име ​                = Алекса ​
 +| презиме ​            = Ненадовић
 +| слика ​              = АлексаНенадовић.jpg
 +| опис_слике ​         = Алекса Ненадовић,​ рад [[Урош Кнежевић|Уроша Кнежевића]],​ 1855, уље на платну,​ Народни музеј Београд
 +| пуно_име ​           = Алекса С. Ненадовић
 +| дан_рођења ​         = 
 +| месец_рођења ​       = 
 +| година_рођења ​      = око 1749.
 +| место_рођења ​       = Бранковина
 +| држава_рођења ​      = Отоманско царство
 +| дан_смрти ​          = 4.
 +| месец_смрти ​        = фебруар
 +| година_смрти ​       = 1804.
 +| место_смрти ​        = Ваљево
 +| држава_смрти ​       = Отоманско царство
 +}} */
 +====== Алекса Ненадовић ======
 +**Алекса Ненадовић** ([[Бранковина]],​ око 1749 — [[Ваљево]],​ 23. јануар/​4. фебруар 1804), кнез тамнавско-посавске кнежине. За време [[Кочина крајина|Кочине крајине]] ослободио је ваљевски крај и подручје све до Чачка. Убијен је у Сечи кнезова. Његов брат је [[Јаков Ненадовић]],​ а његови синови су прота [[Матеја Ненадовић]] и [[Сима Ненадовић]].
  
 +===== Тамнавски кнез =====
 +Алекса Ненадовић је рођен 1749. у Бранковини од оца Стевана и мајке Манде.((Мемоари,​ 1969, стр. 47))((Велибор Савић, 2004, стр. 3)) Постоје различите процене за годину његовог рођења,​ које варирају од 1740. до 1750.((Велибор Савић, 2004, стр. 3)) Праунук је Тамнавског кнеза Станоја.((Велибор Савић, 2004, стр. 3)) Ненадовићи су били пореклом из Бирача недалеко од црногорске границе.((Мемоари,​ 1969, стр. 47)) Његов млађи брат био је војвода [[Јаков Ненадовић]]. Алекса Ненадовић је попут деде постао кнез Тамнавске кнежине.((Велибор Савић, 2004, стр. 4)) Бавећи се трговином свиња и стоке био је у честом контакту са земунским трговцима.((Велибор Савић, 2004, стр. 4))
 +
 +===== Кочина крајина =====
 +Када се Аустрија 1787. спремала на рат против Турске припремала се да придобије и припреми Србе за тај рат, па је почела агитацију по српском народу.((Велибор Савић, 2004, стр. 4)) У аустријској прокламацији Србима су обећаване повластице.((Велибор Савић, 2004, стр. 4)) Када су Турци сазнали за аустријску прокламацију покупили су све оружје од Срба, а након неког времена ваљевски Турци су позвали Алексу Ненадовића и дали му оружје да са 100 пандура чува прелазе преко Саве.((Мемоари,​ 1969, стр. 48)) Иако је Алекса добио наређење да не дозвољава прелаз Аустријанаца,​ он је једва чекао да пређу Саву.((Мемоари,​ 1969, стр. 49)) Када је прва група српских добровољаца из реда Михаљевићевог фрајкора прешла Саву један од њих је рекао Алекси да га је послао аустријски цар, који Србе позива на устанак против Турака.((Мемоари,​ 1969, стр. 50)) Алекса је након тога позвао истакнуте кнежеве да окупе чете и да се спреме за напад на Ваљево,​ а сам је окупио своју кнежину на Бранковачком вису.((Мемоари,​ 1969, стр. 50)) Алексина војска ​ напала је и попалила Ваљево 28. фебруара 1788.((Мемоари,​ 1969, стр. 51)) Турци су се након пораза повукли до Чачка, али Срби су онда заузели Чачак и запалили га.((Мемоари,​ 1969, стр. 51)) Цар Јозеф II Хабзбуршки био је изненађен подвигом ваљевске војске,​ која је за време [[Кочина крајина|Кочине крајине]] истерала Турке из Ваљева,​ Чачка, Палежа (Обреновца) и Уба, па је желео да се види са Алексом Ненадовићем.((Мемоари,​ 1969, стр. 52)) Алекса се састао са царем у манастиру Фенеку у Срему.((Мемоари,​ 1969, стр. 53)) Пре него што је аустријска војска дошла у Србију Алекса Ненадовић је командовао са 1.800 људи.((Велибор Савић, 2004, стр. 8))((Мемоари,​ 1969, стр. 67)) Средином лета 1788. на позив пуковника Михаљевића отишли су у Јагодину,​ где су добили пушке и фрајкорске униформе.((Мемоари,​ 1969, стр. 67)) Алекса Ненадовић је добио чин оберлајтнанта (поручника).((Мемоари,​ 1969, стр. 68)) За време аустријске опсаде Београда око 15 дана са 700 момака штитио је аустријску војску,​ а након пада Београда 29. септембра 1789. вратио се у Ваљево.((Мемоари,​ 1969, стр. 68)) Аустрија је због опасности од Прусије била присиљена да са Турцима закључи примирје 19. септембра 1790, а Свиштовски мир закључен је 4. августа 1791.((Велибор Савић, 2004, стр. 9)) Из Србије се повукла најпре аустријска војска,​ а онда и [[фрајкор]]. На позив [[Михаило Михаљевић|Михаила Михаљевића]] официри фрајкора су дошли у Сремске Карловце,​ где им је речено да се фрајкор распушта,​ па им је понуђено да остану у аустријској војсци.((Мемоари,​ 1969, стр. 68)) Пошто су у то време Турци прогласили амнестију Алекса Ненадовић се вратио у Ваљево.((Мемоари,​ 1969, стр. 68)) Отишао је огорчен на аустријску војску,​ да је рекао да ће ићи од од манастира до манастира и да ће дати да се свуда запише да више никад Србин Немцу не верује.((Мемоари,​ 1969, стр. 68)) Аустријски војни савет је пензионисао Алексу и као знак признања одредио му је пензију.((Велибор Савић, 2004, стр. 10))
 +
 +===== Борба против јаничара =====
 +Док Турци нису поново успоставили своје судове Алекса Ненадовић је судио свуда по ваљевској нахији.((Мемоари,​ 1969, стр. 69)) Турци су своје судове успоставили тек након годину дана, па је у Ваљеву био турски [[муселим]] и [[кадија]],​ а Алекса је био кнез, као и пре Кочине крајине.((Мемоари,​ 1969, стр. 69)) Као кнез он је поставио среске кметове,​ који су били надлежни за 8 до 10 села, а своја наређења је слао кмету преко [[буљукбаша|буљукбаше]] и пандура.((Мемоари,​ 1969, стр. 70)) За време београдског везира Хаџи Мустафа-паше стигла су два фермана,​ по којима је потврђена стара власт кнезова,​ а Турцима је забрањен улазак у српска села.((Велибор Савић, 2004, стр. 14)) Да би спречио одлазак Срба у Аустрију [[Хаџи Мустафа-паша]] је августа 1793. обећао на великом народном збору Срба да више неће бити насиља и да се избеглице могу вратити кућама.((Велибор Савић, 2004, стр. 15)) Кнезовима је дозвољено да имају буљукбаше са одредима пандура,​ а у случају напада јаничара на Београд сви су требали да се покрену против њих.((Велибор Савић, 2004, стр. 15)) За време Хаџи-Мустафе поштована је слобода трговине,​ а Алекса Ненадовић је био један од истакнутих трговаца воловима и свињама.((Велибор Савић, 2004, стр. 16)) Постављао је свештенике и бринуо се о поновној изградњи попаљених цркви.((Велибор Савић, 2004, стр. 17)) Пошто је Хаџи Мустафа паши требало новац за рат против одметнутог видинског везира Пазван-оглуа и његових јаничара,​ он је повећао порез.((Мемоари,​ 1969, стр. 75)) Када су кнежеви тражили да се порез врати на стари договорени ниво, паша им је указао да би онда јаничари могли да се врате у Србију и поново успоставе своје [[читлук]]е.((Мемоари,​ 1969, стр. 77)) Алекса Ненадовић је након саветовања са осталим кнезовима предложио београдском везиру да му српска војска бесплатно помаже у борби против јаничара.((Мемоари,​ 1969, стр. 78)) Након тога одређено је да ваљевска нахија даје 1.800 војника у случају напада јаничара.((Мемоари,​ 1969, стр. 79)) Срби су укупно давали 20.000 војника.((Велибор Савић, 2004, стр. 24)) Јаничари су крајем 1797. кренули у напад, код Пожаревца су победили српску војску и након тога освојили су београдску варош.((Велибор Савић, 2004, стр. 24)) Алекса Ненадовић је тада имао пресудну улогу, јер је са ваљевском војском напао јаничаре и истерао их из Београда.((Мемоари,​ 1969, стр. 80)) [[Илија Бирчанин]] је након тога са једним делом српске војске отерао јаничаре све до Смедерева.
 +
 +===== Долазак дахија =====
 +[[Јаничари]]ма је јануара 1799. дозвољен повратак у Београд.((Велибор Савић, 2004, стр. 27)) Када су јаничари августа 1801. завладали доњим градом,​ тада су Мустафа паши у помоћ кренули његов син и српски кнезови,​ укључујући и Алексу Ненадовића,​ али јаничари су успели да ратном варком заузму горњи град и да заробе пашу.((Мемоари,​ 1969, стр. 84))((Велибор Савић, 2004, стр. 29)) Тада су Србијом завладале четири [[дахија|дахије]]:​ [[Мехмед-ага Фочић]],​ [[Мула Јусуф]],​ [[Кучук Алија]] и [[Аганлија]].((Мемоари,​ 1969, стр. 85)) Мустафа пашу су убили децембра 1801.((Велибор Савић, 2004, стр. 29)) Дахије су одмах након преузимања власти започели са разним насиљима и наметањем нових намета. Обор кнезовима су одузета сва дотадашња овлаштења.((Велибор Савић, 2004, стр. 30)) Дахије су по градовима поставили своје [[кабадахија|кабадахије]],​ а по селима [[субаша|субаше]].((Велибор Савић, 2004, стр. 31)) Да би надзирали народ подигли су по паланкама и већем броју села [[хан]]ове са посадом од десетак јаничара.((Велибор Савић, 2004, стр. 32)) Српски сељаци су били лишени имовинских права на земљу. која је постала власништво [[читлук-сахибија]].((Велибор Савић, 2004, стр. 32)) Алекса Ненадовић и остали кнезови морали су да извршавају сва њихова наређења.((Мемоари,​ 1969, стр. 86-87)) Аганлија је од њега 1802. тражио да са 1.800 војника учествује у борби против Хаџи бега из Сребренице.((Мемоари,​ 1969, стр. 87)) Да би при преласку Дрине спречио погибију великог дела српске војске,​ Алекса је посредовао између Аганлије и бега и спречио је тај сукоб.((Мемоари,​ 1969, стр. 89)) Једном приликом Мула Јусуф је Алексу Ненадовића послужио отрованом кафом.((Мемоари,​ 1969, стр. 90)) Алексу је ухватила мука од само једног дела попијене кафе и тада се једва жив извукао.((Мемоари,​ 1969, стр. 90)) Пре тога Турци су два пута покушали да убију Алексу.((Велибор Савић, 2004, стр. 30))
 +
 +===== Припреме устанка =====
 +Због тешке дахијске управе неколико српских кнежева септембра 1802. обратило се једном аустријском граничном капетану,​ тражећи да се уз помоћ Аустрије ослободе турске власти.((Велибор Савић, 2004, стр. 32)) У манастиру Боговађи или Чокешини састало се фебруара 1803. дванаест обор-кнезова и на том састанку водили су разговоре о устанку против дахија.((Велибор Савић, 2004, стр. 33)) Тада су у жалби султану описали јаничарска насиља и тражили су заштиту.((Велибор Савић, 2004, стр. 33)) Дахије су сазнале за садржај тога писма.((Велибор Савић, 2004, стр. 33)) Из куће Алексе Ненадовића средином 1803. упућено је Алексином пријатељу Паулу Митезеру једно писмо, у коме је говорио о стању у београдском пашалуку и о спремности на устанак.((Велибор Савић, 2004, стр. 34)) То писмо је по свему судећи било повод за сечу кнезова.((Велибор Савић, 2004, стр. 34)) То писмо је ухватио један субаша на скели, па је дао до знања Алекси Ненадовићу,​ даје дошао у посед тога писма. Алекса је негирао да је то његово писмо, а изгледа да му је тај субаша нудио и писмо за веома велики откуп.((Велибор Савић, 2004, стр. 34-35)) То писмо субаша је предао Мусаги Фочићу,​ брату дахије Мехмед аге Фочића.((Велибор Савић, 2004, стр. 35)) Мусага је тек крајем 1803. послао писмо у Београд.((Велибор Савић, 2004, стр. 35))
 + 
 +===== Сеча кнезова =====
 +Дахије су наумиле да побију све виђеније кнезове и да на њихово место поставе друге кнезове.((Велибор Савић, 2004, стр. 38))((Мемоари,​ 1969, стр. 90)) Дахије су послале тајно наређење [[муселим]]има,​ да у одређени дан сваки муселим погуби свога кнеза.((Мемоари,​ 1969, стр. 90)) Мехмед-ага Фочић је одлучио да лично оде у Ваљево,​ да би погубио Алексу Ненадовића и [[Илија Бирчанин|Илију Бирчанина]].((Мемоари,​ 1969, стр. 90)) Да би их заварао поручио је да долази у лов са пратњом од 200 момака и поручио им да му припреме све што је потребно за лов.((Мемоари,​ 1969, стр. 90)) Алекса Ненадовић,​ Илија Бирчанин и Милован Грбовић дочекали су Фочића на Љубернина пољу пред Ваљевом и са њим су дојахали до Ваљева.((Мемоари,​ 1969, стр. 91)) Кад су дошли до Ваљева Фочић их је одмах ухапсио и оковао у једно гвожђе.((Мемоари,​ 1969, стр. 91)) Три дана су провели у тамници у подруму Муселимовићевог конака.((Велибор Савић, 2004, стр. 39)) Мехмед-ага Фочић је [[Јаков Ненадовић|Јакову Ненадовићу]] рекао да их је ухапсио,​ јер га наводно нису лепо дочекали,​ па је за њихово ослобођење тражио да плате 100 кеса.((Мемоари,​ 1969, стр. 91)) Породица је за њега најпре прикупила и исплатила први део откупнине од 19.500 гроша.((Мемоари,​ 1969, стр. 91)) Сви су били у заблуди да новцем могу да спасу Алексу Ненадовића,​ али он је био свестан да ће бити погубљен платили или не платили,​ па је инсистирао да никако не плате.((Мемоари,​ 1969, стр. 91)) Када је 4. фебруара 1804. вођен на погуљење заједно са Илијом Бирчанином,​ он је викнуо Фочићу,​ да га не погуби бешчасном смрћу, него сабљом,​ којом се погубљују јунаци.((Мемоари,​ 1969, стр. 92)) Хтео је да говори и окупљеном народу,​ али Фочић је то онемогућио.((Мемоари,​ 1969, стр. 92)) Фочић је дао да се пред народом прочита писмо мајору Митезеру.((Мемоари,​ 1969, стр. 93)) Након читања писма одсечена је глава најпре Илије Бирчанина,​ а онда и Алексе Ненадовића.((Мемоари,​ 1969, стр. 93)) Њихове главе Фочић је ставио изнад себе на [[чардак]],​ а тела су им остала испод моста крај Колубаре.((Мемоари,​ 1969, стр. 93))
 +
 +===== Литература =====
 +  * Велибор Берко Савић, //​Ненадовићи//,​ Ваљево,​ 2004.
 +  * //​[[http://​digitalna.nb.rs/​wb/​NBS/​Knjige/​Srpska_knjizevnost_u_100knjiga/​II-153244-015|Мемоари,​ Прота Матија Ненандовић]]//,​ уредник Живан Милисавац,​ Дигитална Народна библиотека,​ Српска књижевна задруга,​ Београд,​ Матица српска,​ Нови Сад, 1969.
 +  * М. Ђ. Милићевић,​ //​[[http://​www.archive.org/​stream/​pomenikznamenit00miligoog#​page/​n425/​mode/​2up|Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба]]//,​ Београд,​ 1888, стр. 403—405
 +  * Константин Ненадовић,​ //​Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака 2. део//, Беч, 1884.
Штампање